Дан бијелих тракавица: Шути ако се не слажеш

(да лажеш)


фотографија: ДХС

Пише: Дани(ј)ел Симић

Постоји екипа која већ годинама организује Дан бијелих трака у Приједору и другим градовима, те у чијем кратком манифесту, између осталог, стоји:

31. маја 1992. године власти у Приједору наредиле су несрпском становништву да своје куће обиљежи бијелим заставама или чаршафима. При изласку из куће, око руке су морали носити бијелу траку.

У мјесецима који су услиједили, више од 30.000 грађана и грађанки Приједора несрпске националности заточено је у логоре. Убијено је више од 3.000 људи. Међу њима су била 102 дјетета.

Замислите да сте већ четврти пут организатор манифестације по имену Дан бијелих трака? Заснивате своје активности на култури сјећања на невино побијене цивиле, уздајући се искључиво у историјске чињенице?

Но, кад вас се 30.05.2016. у Бањој Луци пита да дате конкретан материјални доказ да је неко у ратном руководству Приједора издао наредбу, уредбу или одлуку; да покажете фотографију барем, која доказује да су особе несрпске националности (дакле и Роми, Јевреји, Кинези, Аргентинци) морале да носе бијелу траку преко руке – ви немате одговор?!

Зато сад све заборавите.

Фашизам у име људских права

Већ смо писали о томе, па не мислим расправљати о објективности, искреној намјери да се бави „свим цивилним жртвама рата“, финансијерима, мотивима и иконографији овог и сличних дешавања. То је већ одавно јасно. Дјелима доказано.

Флоренс Артман најбоље свједочи колико је Хашки суд спрдња. И то сам јој и рекао, пошто су је из Оштре нуле позвали. Да увелича спрдњу.

Мени је, пак, Неартмановица за столом рекла да "жали што сам се први јавио за ријеч, што говорим уопште". Цитат завршен. Ваљда да се јасно демонстрира спремност на дијалог и уважавање различитог мишљења. Зато се знају лијепити етикете, клеветати и причати све могуће друге глупости, осим да се да одговор на једноставно питање:

Дајте доказ за тврдњу по којој се зове ваша манифестација?

Говор на избору за мис

Људи муслиманске вјероисповјести у Приједору се нијесу сами побили. Нико нема право њиховој родбини, пријатељима или поштоваоцима забранити да их се сјећа на цивилизован и примјерен начин.

Од ових ријечи ми се већ повраћа, колико се подразумијевају. Али, некима их морате написати и понављати само зато што се служите ћирилицом. Предрасудни шовинизам у име људских права је чудо једно. Поготово ако питате питања на која немају одговор.

Шта је ту увредљиво или провокативно? Нико ни тада, ни годину касније, па најпослије ни ја сада не мислим расправљати о броју жртава. Још мање негирати злочин или анализирати масовне гробнице и сличне аутопсијске ствари. Да се и о томе, али мене је занимао одговор на једно разумљиво питање.

Дајте више доказ, макар га фалсификовали!

Не мислим расправљати ни о томе како Срби у Ефбиху и Неовисној Републици Хрватској немају такве услове за изградњу културе сјећања. Оно о чему мислим расправљати, јесте да већ неколико година захтијевамо да се пружи доказ о томе да је неко наредио да се носе бијеле траке?

Један Фронталов аутор, Србин по сопственом изјашњењу, написао је серијал текстова о рату у Приједору, међу којима је и Носио сам бијелу траку. Он, као и многи други Приједорчани са којима сам разговарао, тврде да никад чули за то нијесу. Да је то чиста лаж у служби неоргиналне, баналне и прозриве пропаганде. Која је преамбициозно загризла, па сад не може да сажваће, без да се љути, виче и вријеђа.

Четири године се, дакле, са Фронтала тврди да је то лаж; те сам ја, као оснивач предметног гласила, одлучио да не будемо у заблуди. Лично сам отишао синоћ, да непосредно питам те људе да ми одговоре, кад већ неће да се писмено изјасне? Стигли су се жалити организацији истих мотива и финансијера какви су и сами. Нама, да допуне своју изјаву или нешто демантују - нијесу.

Четири године имају да смисле одговор, а одговора нема.

Вод људи и два кера

Четири године бављења овом манифестацијом условиле су да се у оријенталном дворишту веома оронуле и за архитектонску историју важне куће у Бањој Луци, скупи скоро двадесет људи. Са све урачуната четири говорника за столом. Два пса. И једном мацом.

Извињавам се четвороношцима ако сам непажњом неког изоставио, али до отварања дискусије ту уопште није јасно о чему се ради. Жутог цуку чешкам, да не умрем од досаде. То је еснафско ћаскање. Хљеба преко погаче. Пије се пиво. Никотин се плете у зраке залазећег сунца. Причају се неки НВО-микронаративи, који изгледа уопште нијесу свјесни да се иза високих зидова њихове авлијице крије неки сасвим другачији, реалан свијет.

То су неке импресионистичко-емотивне опсервације на политичке и друштвене теме о којима се нема благе везе. О политици поготово. Свима њима је нешто додијало. Све је исто као и прошле године. Сви су уморни. Сви су поражени инертношћу друштва. Нертмановици никако не прија: Што политичари имају легитимитет, а ми га немамо? Човјеку дође да заурла: Кандидуј се на изборима, увиди какав је стваран свијет! Али шутим пристојно, што љубитељку вербалног деликта, Цвету Артманову, неће спријечити да буде прва која ће ме покушати прекинути кад проговорим.

Флоренс се неумјерено хвали. Али ако наставите инсистирати, види се да ни она нема одговор. А пуна је приче. Дохватају се обе говорнице паметних телефона. Гуглају, пишу, читају. Али ништа. Остали причају о активизму као да су заиста неки активисти.

Активисти, алтруисти, азбучари...

Када неко ко за четири године рада у граду од скоро 200.000 становника, окупи близу двадесет истомишљеника (већином и чланова организације), те не може дати доказ, тј. одговор на питање које је у сржи имена њихове манифестације, затим се због тога љути и дискриминише госте, најбоље је сам себи одговорио на питање шта је са активизмом. И о врсти свог порива за истим.

Кварите им журку. Не разумију. Још се више праве да не разумију.

Не схватају да је то лоше за циљ њихове дјелатности. По дефиницији. Да је минорна по броју досегнутих људи, поготово циљне групе. Да нема дијалога кад су за столом и у публици све истомишљеници. Да су то бачене паре њихових спонзора у смислу стварног суочавања са прошлошћу. Да кад се већина популације у Републици Српској НЕ СЛАЖЕ са њиховим приступом повијести, те да кад неко у старту лаже за бијеле траке, да му неће вјеровати ни даље кад буде говорио о броју и саставу жртава. Што је можда истина.

Праве грешку као Стефан Каргановић. Он је правилно инсистирање на чврстим доказима у случају Сребренице 1995. замијенио политичким памфлетима за рачун власти и напослије агенцијском вијешћу да га пореска управа истражује за утају приликом утрошка донација Владе Републике Српске.

Тад вам више не вјерују ни Србљи, а некмоли њихова исламизирана браћа.

004

Четири године ником од њих није пало на памет да саставе неко саопштење поводом наших "нетачних навода" и пошаљу нам да виде би ли ми то објавили. Или би били као медији у Ефбиху. Знају да би. Зато и не шаљу.

Четири године ни једне фотографије, аудиозаписа са локалне радио станице, или било каквог доказа да су власти Српске Републике БиХ свима који нијесу Срби, наредили у државно-организационом смислу, да носе бијеле траке при напуштању објеката.

Како је то могуће?

Четири године их јавно прозивате да се огласе тим поводом, а онда када одете и уживо их питате, они жале што сте уопште дошли и мисле да не би требали ни да причате на њиховом скупу?!

Успут вам ни не дају одговор...

Све у свему, одговора нема

Више пута сам, чак се и бучно надгласавајући, поставио питање да ли неко има доказ за тврдњу око бијелих трака? Када га упорно нијесам добијао, а они су били намјерни да наставе даље, саопштио сам сљедеће: Нијесте ми дали одговор. Немате право да се љутите, када својим читаоцима будем рекао да лажете.

Један од активистичке публике је полемисао, како он исто може рећи да ја лажем. Не знам откуда ми снага, али објаснио сам му да ја ништа не тврдим, па не могу ништа ни да лажем. Они који тврде да је неко наредио и да је неко у Српској носио траке у стилу Анте Павелића и Адолфа Хитлера, треба то и да докажу. Не ја. Ја тражим само доказ за нешто што је основни мотив њиховог четворогодишњег рада у Приједору. Ако нема доказа за нешто, изношење таквог податка у јавност не само онда да је лаж, већ је и изазивање вјерске и националне мржње. Што треба пријавити полицији.

Шта рећи кад се домаћа Неартмановица плахо спремила за догађај, па је кренула да нам каже тачан број убијених у Приједору, те га онда није знала именовати?

Колико је срећо било тачно мртвих у масовној гробници у Мркоњић Граду, након агресије Војске Хрватске на ову општину у Српској? Што вас нема тамо ни једне године? Добровољачка, Брчанска малта, Сијековац, Братунац, Тарчин..? Зашто се не борите да са натписа из центра Тузле скину "српски фашистички агресор" или "српски злочинци" у два наврата у Сарајеву?

По одговор на та питања нијесам дошао. Они су наставили да праве разрадњу активизма. Причају о мандату. О лојалности. О одговорности. Само одговора уз одговорност не би.

Рекао сам им затварајући капију за собом: Ћао људи, видимо се кад спремите одговор. 

Кључне ријечи: Дани(ј)ел Симић, ,





КОМЕНТАРИ

    • drazen78bl
    • ,31.05.2016. 15:30:32[164795]

    Оде Обилић Бајазиту под чадор да га пита што од трагедије прави порњаву...

    Bijele trake je izmislio haški potrčko Refik, koji danas veoma dobro živi u SAD. Cilj je bio da napravi paralelu Hitler - Jevreji i time isprovocira reakciju svjetske javnosti. U dokumentarcu bošnjačke produkcije "Prijedorska polja smrti" prikazan je autentičan snimak u kojem novinar Rade Mutić poziva putem Radio Prijedora da se kao znak predaje i lojalnosti istaknu bijeli čaršafi na kućama, ali o bijelim trakama nema govora. Niko normalan ne može pravdati tu krvavu osvetu, kad su kompletne porodice onih koji napadoše srpske policijske i vojne snage likvidirane, ali činjenica je da su gotovo svi odgovorni kažnjeni, a najodgovorniji likvidiran nakon rata. Međutim, oni koji su (kako to svjedoci u dokumentarcu kažu) dali pogrešne informacije o snazi srpskih formacija i napucali prijedorske nesrbe da napadaju iz zasjede, nikad nisu odgovarali. Taj Mirza Mujagić je, kao i taj neki Refik, u SAD, a Čirkin, koji je organizovao Muslimane iz Kozarca, i nakon rata je u strukturama vlasti. Nije odgovarao ni onaj ko je formirao još ljeta 1991. vojno krilo SDA, a već početkom februara imao 70000 Muslimana pod oružjem, organizovanih u Patriotsku ligu i zelene beretke, od čega 1200 prijedorskih Muslimana.


    • pomocnik ministra
    • ,01.06.2016. 15:53:14[164857]

    lazi izmisljotine i propaganda


    • drazen78bl
    • ,06.06.2016. 23:34:38[164933]

    Ко је био нациста (фашиста) у Приједору?

    " U zgradu kotarske oblasti u Priedoru pristupa pozvan Alija Jahić, 23. god., stolar iz Priedora, muslimanske vjere, pismen, otac Hasan, majka Emka, koji propisno opomenut na izkaz istine i svetost prisege, kao i na posljedice krive prisege, izjavljuje:
    *Mene su uhapsili treći dan u mojoj kući. Odveli su me u zatvor. Tu sam bio dva dana, pa su me odveli na preslušavanje u kotarsku oblast. Preslušala me je partizanka Mira Cikota, neki Karabegović iz Banje Luke i partizanski vođa Šoša. Oni su me smatrali ustaškim izvidnikom, jer sam imao ustašku kapu na glavi. U zatvoru su me mučili na taj način, da su me najprije svezali. Tada sam potrbuške morao leći i dići noge, koje su svezali vojničkim remenom i onda me tukli. Zatim su me tako izmučenog ostavili na sred sobe. Onda su me opet mlatili po leđima. Psovali su mi ustašku majku. Pitali su me među ostalim i za tajnu radio-postaju. Na preslušavanje su me vodili 4 ili 5 puta.*
    *Tri dana prije nego je došla vojska i protjerala partizane, odveli su nas u noći oko 12. sati u kotarsku oblast na preslušavanje. Nisu nas međutim vodili na preslušavanje, nego su nas odatle odveli na strieljanje. Rekli su nam da idemo u Kozarac. Na putu u Kozarac, kada smo bili blizu Pašinca, rekao je zapovjednik zatvora Pero Kovrlija: "Legijo stoj!"*
    *Mi smo stali. Tada je Kovrlija rekao: Ne možemo u Kozarac, jer ćemo zabasati, nego ovamo putem. "Okrenuli smo se prema Pašincu. Mi smo tada imali osjećaj, da će se s nama nešto strašno odigrati. Ciela naša grupa, koju su vodili na strieljanje, brojila je 22. mužkarca i 2. ženske. Ne sjećam se imena svih, ali znam da su među nama bili među ostalim: Ibrahim Murić, Esad Selimbegović, Ahmed Gugić, Olga LJubičić i Julija Pavlešić. Kad su nas dotjerali uz brdo kod Pašinca, Kovrlija je rekao: "Legijo stoj!" Mi smo tu stali. Tada je Kovrlija rekao: "Drugovi partizani, uzmite svaki po jednog, ali pazite da si koji ne razbije nos". Tako su nas odveli na mjesto strieljanja. Svi smo bili svezani i tako svezani morali sjesti na ledinu, koja se nalazila u šikari. Tu je bilo više seljaka i nekoliko pravolsavnih seljakinja, odnosno više snaša, nego mužkaraca. Tada je Pero rekao ovima: "Kopat ćete ovdje i ovdje": Kada su grobovi bili izkopani, koje su kopali mužkarci i žene, rekao je partizan Pero: "Onaj koji je slabijih živaca, neka se javi prvi!" (tj. za strieljanje). Prije toga su srbske žene udarale po nama batinama psujući nam hrvatske majke i otčeve.*
    *Prije toga su Srbkinje skinule odiela i košulje sa svih nas tako, da smo ostali samo u gaćama, a neke su skinule i sasvim: Na poziv Pere javio se prvi Ivan Knežević. Onda se javio drugi iza njega, kome ne znam imena, a treći Johan Gutler, kome je Pero rekao već prije: "Tebe ću ubiti ja!" Mi ostali smo sjedili u polukrugu. Oko nas je bilo 18. naoružanih partizana i oko 15 srbskih seljaka. Oni su se otimali, da i oni ubiju po koega od nas. Olgu i Julu tukle su dvie srbkinje i rugajući se njima pitale: "Gdje su vam ustaše, majku vam hrvatsku!" Te dvije srbkinje uzele su sebi njihove haljine. Poslije Gutlera strieljali su redom sve. Na kraju smo ostali Esad Selimbegović i ja. Ja sam zamolio partizana Peru da mi dopusti da pošaljem kući jednu sliku, na koju ću napisati nešto. On mi je to dopustio i ja sam napisao nekoliko rieči. Esad Selimbegović je molio, da mu dopusti da odpjeva dio pjesme i to "Bosno moja" i "Zeleni se pod Travnikom meraja", što mu je dopušteno, a partizan Pero je još tražio da otpjeva "MOj živote gorak li si". Esad je na to rekao "Meni život nije gorak, za jednog Hrvata Hrvatska neće propasti!". Tako slično je rekla i Olga Ljubičić. Kako su kojeg ustrielili, tako su ga bacili u jamu. Kad je došao red na mene, ja sam se dosjetio i rekao: Ako mi poklonite život, reći ću vam gjde se nalazi tajna radio-postaja". Zato me nisu odmah strieljali, ali mi je Pero rekao: "Dajem ti častnu rieč, da ćeš ostati na životu, ali ako se ne nađe, mi ćemo te peći i nadopeći". Ja sam rekao: "Radite onda sa mnom što hoćete". Jedan drugi partizan je rekao: "Ako se ne nađe radio -postaja, ne ćemo te peći, nego ću ti ja izkopati oči i odrezati nos i sve drugo. "Tako sam se spasio strieljanja. Vidio sam kako su nakon toga podielili seljacia odiela i rubeninu postrieljanih. Moram reći još to, da su jednoga od naših ubili tako, da mu je jedan nakon što nije bio usmrćen hitcem iz puške, tupim nožem (škljocom) polako rezao i prerezao grkljan. U Olgu Ljubičić i Juliju Pavlešić su pucali dva puta.*
    *Mene su bodili ujutro kod Ade Rešića, kod tzv. Điđin vira radi tajne radio-postaje. Ona dakako nije nađena, pa su me oko 10 sati u jutro odveli u zatvor. Oni su i dalje tragali za radio-postajom. U Crnoj dolini našli su nekakav komad, koji im je naličio na komad od radio-postaje, pa su mi rekli kod novog preslušavanja, kad su me opet tukli, da ću opet ići s njima u 1. sat, a ako se tada ne nađe radio-postaja, da će me ubiti. Na sreću je ujutro kružio nad Priedorom jedan zrakoplov, pa su se oni prepali i nisu znali, što da rade. Ja sam tada bio u zatvoru. Pola sata kasnije došla je pred zatvor gđa Tupek i počela sjekirom razvaljivati vrata. Mi smo pitali: "Što je?", a ona je vikala. "Ne bojte se, braćo, ušli su njemački tenkovi u Priedor."*
    *Nas je u zatvoru bilo 48. Da nisu došli njemački tankovi, bili bi svi postrieljani. Kad smo izlazili van, pokušao nas je zaustaviti agent srbin Mihajlo Savanović, no mi smo izašli napolje. Ja sam izjurio onako svezan na slobodu i upravo u taj čas stigao je jedan tank pred zatvor. **
    **Niemci su nam skinuli lance i tako je prestala naša patnja.*
    *Ovo su moje rieči, koje potvrđujem svojim potpisom.*
    *
    **Alija Jahić, v.r."


    • drazen78bl
    • ,07.06.2016. 00:06:33[164934]

    Ко је био нациста (фашиста) у Приједору?

    " U zgradu kotarske oblasti u Priedoru pristupa pozvan Alija Jahić, 23. god., stolar iz Priedora, muslimanske vjere, pismen, otac Hasan, majka Emka, koji propisno opomenut na izkaz istine i svetost prisege, kao i na posljedice krive prisege, izjavljuje:
    *Mene su uhapsili treći dan u mojoj kući. Odveli su me u zatvor. Tu sam bio dva dana, pa su me odveli na preslušavanje u kotarsku oblast. Preslušala me je partizanka Mira Cikota, neki Karabegović iz Banje Luke i partizanski vođa Šoša. Oni su me smatrali ustaškim izvidnikom, jer sam imao ustašku kapu na glavi. U zatvoru su me mučili na taj način, da su me najprije svezali. Tada sam potrbuške morao leći i dići noge, koje su svezali vojničkim remenom i onda me tukli. Zatim su me tako izmučenog ostavili na sred sobe. Onda su me opet mlatili po leđima. Psovali su mi ustašku majku. Pitali su me među ostalim i za tajnu radio-postaju. Na preslušavanje su me vodili 4 ili 5 puta.*
    *Tri dana prije nego je došla vojska i protjerala partizane, odveli su nas u noći oko 12. sati u kotarsku oblast na preslušavanje. Nisu nas međutim vodili na preslušavanje, nego su nas odatle odveli na strieljanje. Rekli su nam da idemo u Kozarac. Na putu u Kozarac, kada smo bili blizu Pašinca, rekao je zapovjednik zatvora Pero Kovrlija: "Legijo stoj!"*
    *Mi smo stali. Tada je Kovrlija rekao: Ne možemo u Kozarac, jer ćemo zabasati, nego ovamo putem. "Okrenuli smo se prema Pašincu. Mi smo tada imali osjećaj, da će se s nama nešto strašno odigrati. Ciela naša grupa, koju su vodili na strieljanje, brojila je 22. mužkarca i 2. ženske. Ne sjećam se imena svih, ali znam da su među nama bili među ostalim: Ibrahim Murić, Esad Selimbegović, Ahmed Gugić, Olga LJubičić i Julija Pavlešić. Kad su nas dotjerali uz brdo kod Pašinca, Kovrlija je rekao: "Legijo stoj!" Mi smo tu stali. Tada je Kovrlija rekao: "Drugovi partizani, uzmite svaki po jednog, ali pazite da si koji ne razbije nos". Tako su nas odveli na mjesto strieljanja. Svi smo bili svezani i tako svezani morali sjesti na ledinu, koja se nalazila u šikari. Tu je bilo više seljaka i nekoliko pravolsavnih seljakinja, odnosno više snaša, nego mužkaraca. Tada je Pero rekao ovima: "Kopat ćete ovdje i ovdje": Kada su grobovi bili izkopani, koje su kopali mužkarci i žene, rekao je partizan Pero: "Onaj koji je slabijih živaca, neka se javi prvi!" (tj. za strieljanje). Prije toga su srbske žene udarale po nama batinama psujući nam hrvatske majke i otčeve.*
    *Prije toga su Srbkinje skinule odiela i košulje sa svih nas tako, da smo ostali samo u gaćama, a neke su skinule i sasvim: Na poziv Pere javio se prvi Ivan Knežević. Onda se javio drugi iza njega, kome ne znam imena, a treći Johan Gutler, kome je Pero rekao već prije: "Tebe ću ubiti ja!" Mi ostali smo sjedili u polukrugu. Oko nas je bilo 18. naoružanih partizana i oko 15 srbskih seljaka. Oni su se otimali, da i oni ubiju po koega od nas. Olgu i Julu tukle su dvie srbkinje i rugajući se njima pitale: "Gdje su vam ustaše, majku vam hrvatsku!" Te dvije srbkinje uzele su sebi njihove haljine. Poslije Gutlera strieljali su redom sve. Na kraju smo ostali Esad Selimbegović i ja. Ja sam zamolio partizana Peru da mi dopusti da pošaljem kući jednu sliku, na koju ću napisati nešto. On mi je to dopustio i ja sam napisao nekoliko rieči. Esad Selimbegović je molio, da mu dopusti da odpjeva dio pjesme i to "Bosno moja" i "Zeleni se pod Travnikom meraja", što mu je dopušteno, a partizan Pero je još tražio da otpjeva "MOj živote gorak li si". Esad je na to rekao "Meni život nije gorak, za jednog Hrvata Hrvatska neće propasti!". Tako slično je rekla i Olga Ljubičić. Kako su kojeg ustrielili, tako su ga bacili u jamu. Kad je došao red na mene, ja sam se dosjetio i rekao: Ako mi poklonite život, reći ću vam gjde se nalazi tajna radio-postaja". Zato me nisu odmah strieljali, ali mi je Pero rekao: "Dajem ti častnu rieč, da ćeš ostati na životu, ali ako se ne nađe, mi ćemo te peći i nadopeći". Ja sam rekao: "Radite onda sa mnom što hoćete". Jedan drugi partizan je rekao: "Ako se ne nađe radio -postaja, ne ćemo te peći, nego ću ti ja izkopati oči i odrezati nos i sve drugo. "Tako sam se spasio strieljanja. Vidio sam kako su nakon toga podielili seljacia odiela i rubeninu postrieljanih. Moram reći još to, da su jednoga od naših ubili tako, da mu je jedan nakon što nije bio usmrćen hitcem iz puške, tupim nožem (škljocom) polako rezao i prerezao grkljan. U Olgu Ljubičić i Juliju Pavlešić su pucali dva puta.*
    *Mene su bodili ujutro kod Ade Rešića, kod tzv. Điđin vira radi tajne radio-postaje. Ona dakako nije nađena, pa su me oko 10 sati u jutro odveli u zatvor. Oni su i dalje tragali za radio-postajom. U Crnoj dolini našli su nekakav komad, koji im je naličio na komad od radio-postaje, pa su mi rekli kod novog preslušavanja, kad su me opet tukli, da ću opet ići s njima u 1. sat, a ako se tada ne nađe radio-postaja, da će me ubiti. Na sreću je ujutro kružio nad Priedorom jedan zrakoplov, pa su se oni prepali i nisu znali, što da rade. Ja sam tada bio u zatvoru. Pola sata kasnije došla je pred zatvor gđa Tupek i počela sjekirom razvaljivati vrata. Mi smo pitali: "Što je?", a ona je vikala. "Ne bojte se, braćo, ušli su njemački tenkovi u Priedor."*
    *Nas je u zatvoru bilo 48. Da nisu došli njemački tankovi, bili bi svi postrieljani. Kad smo izlazili van, pokušao nas je zaustaviti agent srbin Mihajlo Savanović, no mi smo izašli napolje. Ja sam izjurio onako svezan na slobodu i upravo u taj čas stigao je jedan tank pred zatvor. **
    **Niemci su nam skinuli lance i tako je prestala naša patnja.*
    *Ovo su moje rieči, koje potvrđujem svojim potpisom.*
    *
    **Alija Jahić, v.r."


    • ex-1978
    • ,07.06.2016. 06:19:47[164938]

    Evo da ponovim jer eto - ostao sam bez odgovora:

    Istini za volju - Haški tribunal u presudama Stakiću, Stanišiću i Župljaninu pominje bijele trake. Odbrana te i takve navode optužbe ili nije htjela ili nije znala demantovati.

    Neozbiljno je ovoliko pisati o bijelim trakama a ne pomenuti presude iz Haga.

    http://www.icty.org/x/cases/zupljanin_stanisicm/tjug/bcs/130327_1.pdf ...strana 224.

    Dakle, nije to baš tako jednostavno kako Simić tvrdi. Mi već decenijama imamo punu saradnju sa Tribunalom u Hagu a priča o bijelim trakama se zahuktava taman nekako u vrijeme pisanja ove haške presude.


    • drazen78bl
    • ,08.06.2016. 16:05:22[164952]

    МЈЕСЕЦ БИЈЕЛИХ ЧАРАПА У БАЊОЈ ЛУЦИ

    У организацији Фонда за хуманитарну катастрофу "Теофил и Соња Павелић" у Бањој Луци ће се током јула одржати низ манифестација имена "Мјесец бијелих чарапа" у знак сјећања на ратне деведесете кад су многи професионални антифашисти били приморани да носе једне бијеле чарапе током цијелог јула. У изјави за радио "Поробљена Европа" професионални антифашиста и жртва Слађан Пуховски сјећа се тих врелих јулских дана 1994. године: "Moј теча Фридрих из Нирнберга послао ми брзом поштом саднице љубичица и тестамент по којем сам његов насљедник уколико првим аутобусом одем за Бању Луку и тамо ширим антифашизам и садим љубичице мира. Имао сам обавезу да сваког српског војника поздравим са 'Смрт фашизму, долари антифашистима!'. Двадесет сати сам путовао неким аутобусом без ер кондиш'на од Старе Херцеговине до Бање Луке. Тек што изађох из буса, звиждећи "С намером дођох у велики град", сагех се да засадим прву љубичицу, заустих 'Смрт фашиз...', нађох се у хладу сјенки неких грмаља у маскирним униформама, сви с бијелим чарапама и прашњавим ципелама. 'Мобилисан си.' - повикоше. 'Нама су од непроцјењиве вриједности ти што се боре против фашиста, а како имаш бијеле чарапе, бићеш у нашој јединици Вајт сокс'. Узалуд сам им објашњавао да сам ја дошао да ширим поруке мира, да пописујем жртве, бројим кости, да су бијеле чарапе у Херцеговини дио фолклора, традиције, да их навлачимо и на главу кад идемо у пљачку. Одвели су ме на линију фронта. Тек на Илиндан, након мјесец дана, нека жена из Цириха, путовала својима на Славу, из буса ми на коридору баци неотпаковане докољенке дугиних боја. Било је то као да сам се поново родио, јер сам на пут кренуо само у једним бијелим чарапама. Фашисти ме нису пустили до Беча у шопинг. Међутим, правда је побjедила. Из Саудијске Арабије су ме позвали као крунског свједока. Одбрана је заступала тезу да су и ови што су ратовали по Бањој Луци носили бијеле чарапе, али је судско вијеће ипак мени вјеровало на ријеч, с обзиром да имам угледог течу. Чарапе су струнуле, нисам их могао показати у судници, али ријеч је ријеч. Баш као и у Приједору.


    • мачак
    • ,10.06.2016. 15:43:26[164976]

    ex-1978,07.06.2016. 06:19:47[164938],

    Помињу се и раније:

    „523. Sloboda kretanja nesrpskih stanovnika Prijedora bila je ograničena i nametnut im je policijski sat poslije smrkavanja; Muslimani i Hrvati su morali da izvjese bijele zastave na prozorima i nose bijele trake na rukama. 1143 (...)

    „1143 Ivo Atlija, 18. oktobar 2010. godine, T. 16082-16083; Mevludin Sejmenović, 17. novembar 2010. godine, T. 17406-17408; Idriz Merdžanić, 9. decembar 2010. godine, T. 18388-18389; Mensur Islamović, dokazni predmet P1525.01, Tužilac protiv Sikirice i drugih, predmet br. IT-95-8-T, 22. mart 2001. godine, T. 875 i dokazni predmet P1525.02, Tužilac protiv Sikirice i drugih, predmet br. IT-95-8-T, 26. mart 2001. godine, T. 937-938; svjedok ST065, dokazni predmet P1769.01, Tužilac protiv Stakića, Predmet br. IT- 97-24-T, 26. avgust 2002. godine, T. 6853 (povjerljivo); Azra Blažević, dokazni predmet P2290, Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-T, 12. juni 1996. godine, T. 2428, 2430-2431, 2433; Simo Mišković, 4. oktobar 2010. godine, T. 15236; Nusret Sivac, dokazni predmet P1671.02, Tužilac protiv Stakića, predmet br. IT-97-24-T, 29. juli 2002. godine, T. 6576; svjedok ST228, 10. januar 2011. godine. T. 18570-18571, 18576 (povjerljivo); svjedok ST024, 18. oktobar 2010. godine, T. 16127 (povjerljivo).”

    „Докази” један по један:

    1. Ivo Atlija, 18. oktobar 2010. godine, T. 16082-16083 – бијеле траке се спомињу; свједочење из друге руке:

    http://goo.gl/tHSN5c

    2. Mevludin Sejmenović, 17. novembar 2010. godine, T. 17406-17408 – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/y6T520

    3. Idriz Merdžanić, 9. decembar 2010. godine, T. 18388-18389 – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/zqt1mT

    4а. Mensur Islamović, dokazni predmet P1525.01, Tužilac protiv Sikirice i drugih, predmet br. IT-95-8-T, 22. mart 2001. godine, T. 875 – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/iBSuQ6

    4б. i dokazni predmet P1525.02, Tužilac protiv Sikirice i drugih, predmet br. IT-95-8-T, 26. mart 2001. godine, T. 937-938 – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/o4ApBv

    5. svjedok ST065, dokazni predmet P1769.01, Tužilac protiv Stakića, Predmet br. IT- 97-24-T, 26. avgust 2002. godine, T. 6853 (povjerljivo) – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/3fc7dL

    6a. Azra Blažević, dokazni predmet P2290, Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-T, 12. juni 1996. godine, T. 2428, – бијеле траке се не спомињу,

    http://goo.gl/U3v0CE

    6б. 2430-2431, – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/8tszcs

    6в. 2433 – бијеле траке се не спомињу:

    http://goo.gl/6CBpLa

    7. Simo Mišković, 4. oktobar 2010. godine, T. 15236 — бијеле траке се не спомињу:

    http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Transcript/NotIndexable/IT-08-91/TRS9390R0000308234.doc

    8. Nusret Sivac, dokazni predmet P1671.02, Tužilac protiv Stakića, predmet br. IT-97-24-T, 29. juli 2002. godine, T. 6576 – Сивац тврди да су 30. маја 1992. године преко радија несрби „упозорени”, па се, ваљда, исправља „информисани”, да истакну бијеле заставе на куће и станове те да ће несрби, „то је термин који ћу користити”, бити приморани да носе бијеле траке на руци.

    http://goo.gl/t0d5IM

    Мало раније (стр. 6574–6575), Сивац спомиње колону Муслимана, које су „брутални стражари” водили до аутобуса који ће возити „неке у Трнопоље, неке у Омарску, неке у Кератерм.” Сивац тврди да су људи у колонама имали бијеле траке на рукама и да је сваку колону предводио човјек са бијелом заставом.

    Још прије тога (стр. 6573), Сивац каже да је тог истог дана пуцњава почела око 4 сата ујутру. На радију су пуштане „радикалне четничке пјесме које су позивале на убијање Турака и осталих несрба”, а обавјештења којима су Срби информисани како су „муслимански екстремисти предвођени Славком Ећимовићем напали град Приједор” читале су водитељке Радио Приједора, „које сам врло добро познавао, Сенија Џафић, Муслиманка, Јадранка Вејо, нажалост такође Муслиманка.”

    9. svjedok ST228, 10. januar 2011. godine. T. 18570-18571, 18576 (povjerljivo) – затворена сједница.

    http://goo.gl/IoMNZ4

    10. svjedok ST024, 18. oktobar 2010. godine, T. 16127 (povjerljivo) – затворена сједница.

    http://goo.gl/E6Gm5X

    Дакле, бијеле траке, бар у овом предмету, спомињу два свједока, од којих један из друге руке.