Да ли је Меша Селимовић био Србин?

Многе значајне личности би се вртиле у гробу као вентилатор, када би видјели шта им потомци раде са ликом и дјелом. Да (још једном) ријешимо дилему.



Меши је прије 103 године на данашњи дан био рођендан. У вријеме његовог живота, људи од моћи су сматрали да су писци нешто битно. Поготово након смрти. Он је то доста прије судњег часа такође осјетио. Уз то осјетио је и потребу да се национално опредијели.

Без обзира на то, или баш због тога, Селимовић је једини писац који се налазио на двије различите верзије новчанице, издане у протекторату и неформалној колонији, који шаљивџије зову Босна и Херцеговина. И на српској, и на муслиманско-хрватско-федералној верзији.

Захваљујући металном новцу, и лик Меше Селимовића је, заједно са безобразном грешком на ћириличном натпису, ишчезао из платног промета. Но, није никако из својатања и употребе у национално-терапеутске сврхе. Касније се појавила прва "заједничка" новчаница од 200 КМ, на којој је и данас Иво Андрић.

Андрић се недвосмислено изјаснио да је српски писац, али то није спријечило већинске кругове у Хрватској, да оне дијелове његовог дјела писане на ијекавском узимају као "хрватску баштину", а оне на екавском изговору као "српску баштину". Сличну шизофренију у личности једног писца, још увијек покушавају да постхумно дијагностикују и Селимовићу. Баш у име таквих обијача гробова, Селимов потомак Мехмед је рекао сљедеће:

Архив САНУ: Документ 14441

“Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу.

Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност.

У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања.

Босна као Шумадија

Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика.

Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом.

Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.

Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографском податком.”

Желећи да предуприједи оваква и слична својатања, односно да не буде забуне којем народу припада, Емир Кустурица је прешао на православље. Готово је сигурно, ако његов лик и дјело буду употребљиви кроз коју деценију, на начин на који је то Селимовићев, да ни то неће помоћи. Умјетников став за живота уопште није битан, јер након смрти дјеца у школама уче о њему онако како доносиоци одлука у друштву, у неком од датих тренутака, буду жељели.

Е, дакле, тако је говорио Мехмед Селимовић. Немојте више да буде забуне!

Нека му Аллах Џ.Ш. подари вјечни рахмет у Алеји АВНОЈ-а.

Кључне ријечи: Меша Селимовић, ,





КОМЕНТАРИ

    • ex-1978
    • ,26.04.2013. 07:32:51[74726]

    Da mu se žena drugačije zvala, drugu bi Meša pjesmu pjevo. :)


    • Kalabalak
    • ,26.04.2013. 09:19:51[74732]


    "књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини (...) сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика"

    У једној реченици све објашњено.


    • Илија Гарашанин
    • ,26.04.2013. 09:30:51[74738]

    ex-1978, 26.04.2013. 07:32:51

    Одвратно!

    Национални идентитет се мјери спознајом о себи самом , а Меша Селимовић је својим књижевним дјелима показао јачину интелекта и моћ дубоке спознаје. А и све што је мислио навео је у писму САНУ-у.


    • Симо П. Ороз
    • ,26.04.2013. 09:38:59[74742]

    Што се мене тиче ја сматрам да су сви Босанци Срби, а да су сви Срби у БиХ Босанци.


    • Симо П. Ороз
    • ,26.04.2013. 09:42:33[74743]

    И да сви говоримо херцеговачким језиком.


  • INTERNAL ERROR: citajKomentator() [fetch]
    • ,26.04.2013. 13:29:13[74764]

    Kusturicu porediti sa Mešom, sa divom umjetnikom i čovjekom? Svaku svoju zlatnu riječ je stavio na pravo mjesto, iza sebe ne ostavi nam ništa što nije vječno i neprevazidjeno, i s ljudske, i s umjetničke strane gledišta.
    A Kusturica svu svoju umjetničku vrijednost je stavio pod noge i pljunuo na nju onda kad mu je pohlepa popila i razum, i dušu.
    Da ne dužim, umjetnika u njemu je nadjačao , pregazio i poništio fujčovjek u njemu.
    Šteta što nije bilo obratno!


    • sasa
    • ,28.04.2013. 13:53:38[74928]

    Ako se ne varam i Mesa i Emir poticu iz plemena Vujovic...


    "Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga“, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom."


    • dobojba
    • ,28.04.2013. 20:28:17[74945]

    imamo u doboju neke koji su od 1992.do 1995.shvatili ko su.kao i meša.B-)


    • novo_vrijeme
    • ,28.04.2013. 21:14:45[74947]

    Naš veliki književnik Meša (Mehmed) Selimović, rođen u Tuzli, uporno je isticao da je Srbin. U svojim "Sjećanjima", objavljenim 1977, piše o poreklu svoje porodice iz Vranjske, od drobnjačkog bratstva Vujovića. Između ostalog, kaže da je porodična tradicija znala za samo četiri poislamljene generacije u Bileći.