Горан Дакић: Молитва прије учења

Протонамјесник парохије даљске и вјероучитељ шестог Ц, Богдан Татомир, био је необична птица. На једном часу је, након краћег предавања о потопу, објашњавао како се држи гард и како се изводи маваши-гери.



извор Српска кафе

Знао сам да у Даљу свако свакога зна, па сам зблануто питао матер ко је поп-Богдан и зна ли нешто о њему. Госпођа је одговорила да је Богдан Татомир својевремено био славонска верзија Бранда, да је надања многих кућа убио избором факултета и да је био мајстор карате, дан трећи. Касније сам, приликом случајних сусрета, прозборио коју с њим, а посљедњи пут смо разговарали годину или двије прије његове смрти.

Тада нисам много размишљао о вјери, религији и хришћанству. Нисам вјеровао, али нисам знао зашто не вјерујем; можда су томе разлог били родитељи који су још памтили радничке акције, а можда само нисам имао времена за бога. Уосталом, коме је бог потребан поред Дунава? Да не мељем напразно: приликом посљедњег разговора питао сам га зашто нас није млатио лекцијама и проповједима, зашто је дијелио петице шаком и капом и зашто нам није, монашки стрпљиво, трубио о јеванђеоским истинама. Вјера се не учи, а ја нисам крив што су неки помислили да то може тако да буде, одговорио је, а онда питао за старога, за стару, за ујака, деду и баку…

Двије деценије касније “ослобађао” сам прву кћер наставе вјеронауке. Иако је посао требао бити лаган – није било тако, па сам данима обијао школу и њене ходнике, доказујући очигледно и позивајући се на законске прописе. Током тог митинговања управа школе ме упутила и на свештено лице које је предавало вјеронауку. Оно се одрекло своје битности у цијелом процесу, а потом ме, када сам се малкоц опустио, са серафимских висина упитало:

– А одакле вама право да одлучујете умјесто дјетета у шта ће оно вјеровати?

Одговорио сам како сам знао и умио и како је поповска надменост захтијевала. На маргини расправе стајао је Хамвашев наук који сам давно научио: Од човјека који доказује да бог постоји глупљи је само онај који доказује да бог не постоји, али је реплика била неминовна. Свршило се како се свршило: кћи је, уз нешто муке, ослобођена наставе вјеронауке и у мој се нерелигиозни живот вратио мир.

Али, није како човјек снује него како му епископи одређују. Јефрем бањалучки и Милорад свесрпски недавно су састанчили; можда су у четири људска ока и једно свевидеће разговарали о тајнама земаљским и небеским, о новим лимузинама и куполама, али у етар је пуштена тек једна вијест: вјеронауку треба увести и у средње школе. Омладина која одраста мора да буде упозната са својом вјером, културом, историјом, прошлошћу како би на најбољи начин могла да креира и будућност, рекао је Јефрем и тиме укратко објаснио разлоге средњошколске вјеронауке. У преводу са божанског на људски језик Јефремове ријечи гласе отприлике овако: Без цркве нема српске прошлости, без цркве неће бити ни српске будућности. Ако је црква била гарант српске прошлости, онда треба да је укинемо што прије. Уколико са оваквим црквеним капиталом намјеравамо садашњост претварати у будућност, онда је сасвим извјесно да ће разлике између славне српске прошлости и још славније српске будућности бити минималне, а нема сумње да ће црква дати све од себе да се испуни древно пророчанство према којем ће сви Срби стати у један олтар. Позлаћен, наравно.

Хришћанство није моја идеја, али овдје није ријеч о томе. Терор светих отаца је неподношљив. Ускоро ће свака кућа у Србаља имати своју цркву, али је то изгледа мало, па ћемо ударити нове темеље у средњим школама. Пропаст ће бити потпуна уколико вјеронаука буде обавезан предмет, а тек би њен изборни карактер назначио малена врата спаса за оне који не воле да се смилују и који не желе да се опет и у миру господу помоле (они који сматрају да би и хемија и физика требали бити изборни предмети никада нису гледали МацГyвера). Вјера није наука, а цркве и богословије су сасвим довољан простор за оне који желе да је изучавају. Не морам помињати секуларне одредбе ентитетског устава, али морам подсјетити да се овдје закони (не) поштују искључиво у складу са толиким интересима. Божији закони ће пострадати исто као и људски, а ако попови за то не маре, то само значи да су се с богом тако договорили или напросто не вјерују у њега. У првом случају бог је већи биједник него Стевандић; у другом случају попови су хуље.

Моја агитација противу вјеронауке почива на нешто мало прописа и нешто мало разума. Прописи кажу то што кажу, а разум вели да је вјера ствар избора; она не може и не треба да се изучава онако како се изучава. Могуће су разне конверзије предмета, али нису црквени оци баш толико отворени према могућностима које им не иду у прилог на тацну током недјељне литургије. Историја религија би била одличан предмет, али онда би православије изгубило монопол над вјерском истином, а то добри бого никада не би дозволио. Зато стадо треба контролисати што више и што дуже. Ако треба, увешћемо предикаоницу и у вртиће, али не без оне тако хришћанске ћасе на којој пише Добровољни прилози. А у цркви је као и у животу – што ти је већи то ти је бољи. Ријеч је, дабоме, о прилогу и о статусу на небесима. 

 





КОМЕНТАРИ

    • апостроф
    • ,11.04.2017. 18:15:01[169764]


    Мој Горане, у потпуности те разумијем, то је твој став, мада ја као прагматичар и савременик овог времена мислим другачије.

    Добро рече владика Анфилохије неки дан у Даниловграду: " Куда ли ћемо Боже стићи, кад нас воде некрштена дјеца, крштених комуниста?"

    Проблем је што је било милион комуниста, а 23, 5 милиона становника у Југославији.
    Значи да је "невјерника", заједно са дјецом било око три милиона, ето нека је четири.
    Шта је са осталих скоро 20 милиона, од тога најмање 9 милиона Срба, јер су комуњаре највише били Срби?

    Увијек пођи од себе кад хоћеш нешто да кажеш, па ево да ја то урадим.
    Да појасним зашто се у суштини не слажем?
    Поред мене и мојих, вјеронаука не би требала, јер је то дио вијековне традиције која никад није напустана.

    Мене, мог брата и сестре није нико морао учити вјери,мојој дјеци није требала вјеронаука, мој нико није тајно славио славе, Божиће и Васкрсе, није никад радио, ни мрсио на Велики петак и Бадњи дан.

    Код нас се у кући није никад угасила крсна свијећа, а отац ми је са 18 година на крају рата, имао признатих 1,5 годину учешћа као партизан, али никад ни у сну није помислио да постане комуниста.
    Косило се то са његовим одгојем.

    Наставило се радити и живјети под комунистичким идеолошким терором и увијек се поштовала прађедовска, нас нико није могао убиједити у тоо да је рњелигија опијум за народ.

    Ми смо као дјеца одгајани да будемо поштени, учили смо, каријере изградили, дјецу изродили, али смо остали само обични Срби и ништа више.

    Све је то и под комунистичком шапом текло релативно нормално, неко слави, неко не слави, неко тајно слави.
    Било је по причама срања и притисака десетак година после рата, касније је то ишло својим путем, слагаће било која вјера која каже другачије.

    Видим да су још увијек страшне посљедице испирања мозга дјеци педесетих година у школи, видим по њиховој дјеци нажалост.
    Баш зато сам још за вјеронауку.

    Данас је зато свеприсутан проблем индентитета код већине српских породица, многи стари људи би хтјели да забораве дане кад нису били нормални Срби, а неки њихови потомци се инате,под паролом, " ако су моји били атеисти, бићу и ја".

    Иначе, слажем се Дакићу са предметом историја религија, али није вишка дјецу научити да се свијећа не пали, него да се прислужује, али не само научити дјецу.

    На РТРС, кад су Задушнице, врли Срби кажу како су наши данас излазили на гробље и палили свијеће.
    Нажалост то је реалност, зато нека мало дјеца знају бар основне ствари.

    О Господу не расправљам, част му и милост, а да има битанги, од попова, до владика, то ја као задужбинар јавно кажем у лице оним који су заслужили.
    Знају то у мом крају.

    То никако не би требао бити разлог да се ја посерем на своје поријекло и да се одрекнем славе мога солунца прађеда Николе, по коме носим име?


    • апостроф
    • ,12.04.2017. 20:11:50[169779]


    Зашто нема коментара на ову интригантну колумну Дакића?