Основе српске геопоетике

Српске земље се могу са становишта културе простора и карактерологије човјека који обитава у свакој од секција, подијелити на четири „базена“.



Пише Олег Солдат

То су:

1)„крајишки прстен“

2) „јужни темељ“

3)„сјеверна капија нестабилности“

4)„осовински плодни коридор“.

Ове четири зоне не одређујемо геополитички, већ геопоетски и митогеографски. „Крајишком прстену“ одговара област Војне и Босанске Крајине, „јужном темељу“ – крашки простор Херцеговине и Црне Горе, „сјеверном простору“ – Војводина, а „осовинском плодном коридору“ – дугачко подручје које се протеже долином ријеке Вардар, Метохијом, те долином ријеке Мораве, све до Београда.  

Карактеролошки и митолошки, човјеку и простору сваког од ових „базена“ можемо да припишемо по један елемент који их најбоље описује. Тако, „крајишком прстену“ одговара елемент ватре (на мапи црвено); „јужном темељу“ – камен (на карти бордо); „сјеверном појасу нестабилности“ – вода/ваздух (плаво); „осовинском плодном коридору“ – земља (зелено).

Идеја овог огледа је да национални и цивилизацијски баланс културе не може да се постигне без равнотеже четири основна елемента. Идеално, свака култура се уравнотежује у атељеима својих артикулација кроз четири основна елемента, али не посједује увијек и свака култура те четири нише свога историјског темперамента. У српском случају, свака од четири регије мора да испуњава природну функцију, остајући вијерна своме примордијалном елементу, што значи да свака регија и сваки елемент морају да употпуњују своју „хемију“ разноврсношћу своје психолошке братске околине. Другим ријечима, уколико Срби желе да опстану, неопходно је да темељито упознају једни друге. То и јесте исконски смисао „агоре“ која је мјесто сусрета, и овакве „тетрагоре“, начињене од заједничког камповања сва четири основан елемента.

Ватрена Крајина

 Крајине (Војна и Босанска) су ватрени омотач око централних и унутрашњих српских земаља. Оне традиционално затварају, али и отварају цивилизацијска врата према хипер католичким земљама, од Млетачке републике, до хабзбуршких територија касније обухваћених Аустро-Угарском. Суштински, без обзира у чијем најамништву се налазио Крајишник у историји, он је по превасходству чувар. Крајине су својом непрестаном флуктуацијом чувале српса врата. Како је тај простор још с унутрашње стране вијековима био притиснут османлијским културно-политичким обрасцем, то онда значи да притиску, суровости и нестабилности овог простора нема равна међу српским земљама. Број устанака је ту и највећи – историчари помињу још једино источну Херцеговину као земљу са сличним устаничким потенцијалом.

Крајине су капије према Европи, тј. према Западу, (или према Истоку, ако је било гледати из Беча), тако да је ова двосмјерност погледа, омогућеног Крајинама, њихово суштинско обиљежје које генерише нестабилност. Као и свака капија, то је високо турбулентна област, промјењивих дефиниција, због чега чак и у условима губљења територија никада не треба заборављати да се ради о тренутачном стању.

Има једна ствар, међутим, која нарочито у западним дијеловима Крајина, прави разлику у односу на нестабилну Панонију, која је исто тако вијековима била отворена и неразрјешена у својим миграционим кретањима према Западу, а то су крајишке планине. Нарочито Козара и Грмеч са својом високом околином, својим распостирањем и шумским наборима кроз које није пенетрирао ни вермахт, стварају извјесну духовну и стварну микроклиму на просторима данашње Крајине.

Крајине, нарочито унутрашње, које данас дефинишу „наковањ“ на мапи Републике Српске, одређене су сијенком својим планина, како физички, тако и митолошки. Тај простор је и данас тврдиња против Запада: то је регија која, на примјер, историјски не познаје феномен покатоличавања, док је и турчење на једном Змијању поред Бање Луке наишло на тврд бедем. Крајине су динамиком својих култура обликовале посебан тип човјека – Крајишника, о којем ће више ријечи надамо се бити у каснијим написима. Креативни допринос ових људи општој српској баштини не само што је огроман (Тесла, Принцип, Мештровић, Ћопић, Кочић, Милан Будимир), већ носи на себи управо нарочити печат „огњености“.

Ватреност, стихијност, олујност је свакако основни архетип и топос крајишке креативности. Постоји код Будимира, код Тесле, Мештровића, код Кочића, код Ћопића, Скендера Куленовића, па чак и код појединих данашњих представника ове крајишке поетике, један фетиш огња, нарочите концетрације, снаге и покрета. Могуће би било повући једну црвену нит од Теслиних разговора са муњама, преко Кочићеве језичке грмљавине, до Ћопићевог „проламања“ на Грмечу. Најчишћи обриси Крајина су брда и планине, али основни њихов амбијент су - шуме, шуме непрегледне, најшумовитије српско подручје. Без поетике шуме, које код нас у Крајини и данас на неколико мјеста формирају прашуме знатно веће од Перућице, није могуће разумјети крајишког човјека.

Остаје да се дода да су Крајине, по мишљењу аутора, гориво и покретач мотор српских земаља, што се види и у данашњим околностима, када многи и у Србији препознају Републику Српску готово као нову матицу. Као и сваки огањ, гориво и мотор, Крајине и њени људи имају склоност ка самосагорјевању; као ватрено подручје, и као људи, Крајине и Крајишници носе печат нестабилности, која природно иште креативност као своју противтежу.

Херцеговачки камен темељац

 Прави антипод, и природни баланс крајишком ватреном прстену је српски крашки југ Херцеговине и Црне Горе. Ако су Крајине простор инхерентне нестабилности, онда је југ изразито стабилан простор. Његов елемент је и на југу свуда доминантан камен. Заједно са плодним коридором земље, чији је центар у Шумадији, Херцеговина са Црном Гором као по превасходству динарско подручје, представљају српско сидро генетике и идентитета.

То је дубоко, древно српско подручје, које је хиљаду година у српским рукама и које у свему носи конвенционалне знакове навикнутог, реалистичног српства. То је подручје које се нарочито не колеба, као ни његови људи (мислим нарочито на Херцеговину). Ту је изражена једна конвенционална креативност. На сваком друштвеном и когнитивном чину људи с тог подручја видљиви су трагови формулаичког, орално гусларског менталитета, а древни, другдје већ превазиђени и редундантни рефлекси, у Херцеговини и дијеловима Црне Горе су доведени до ритуализованог савршенства. То је подручје које суштински мало познаје или се занима за онај свијет који лежи за крајишким капијама; свијет који по вегетацији, рјечном сливу и ружама вјетрова, припада другачијем поретку од сјевера. То је првенствено тврдо подручје темеља, са својим кршом и каменом, али и рудним благом које лежи испод.

Од свих српских подручја, југ је данас вјероватно посљедња лабораторија традиције, која је ту још увијек жива, нарочито усмена традиција и епске навике. Геополитички, Херцеговина (без њеног католичког дијела) нема гдје да се отвори, сем на своју залеђину Црне Горе, што удара одређен печат њеном хабитусу. Али, та заблокираност Херцеговине српским земљама смјештеним у њеном залеђу, ствара својеврсну тромост, крашки аутизам и стабилност која кадкад досеже до карикатуре. Природни хабитус овог појаса је чисто крашко поље и камењар, а његов стваралачки допринос српству је неизмјеран. Савршен хемијски парнтер ове регије, који може да унеколико „размрда“ крашку свикнутост и ритуализованост, требало би да буде „љута“ Крајина која не трпи ниједан статус одвише дуго. Ако се у Крајинама све „ресетује“ с времена на вријеме, онда у Херцеговини и Црној Гори, једном бачена и остављена ствар, има тенденцију да заувијек ту остане.

Разливени ваздух сјевера

Сљедеће подручје нестабилности, које је географски партнер Крајине, је сјевер, Војводина. То је најнестабилније и можда најкритичније српско подручје, чији елемент је вода-или-ваздух. То је подручје разливених спрудова, влажне и ниске равнице, заправо најдаљег језичка панонске хунске степе. Историјски рефлекс европоцентричности, тежње ка асимилацији у европејство, овдје је традиционално највећи, још од времена Доситеја. То није због њега, већ због тог што је ово подручје вазда откључана капија према екстремном мађарском и аустријском католицизму. Док је било Војне Крајине, ово подручје је могло да се држи, касније је ту досељени крајишки живаљ могао да твори некакав патриотски баланс.

Ово је нестабилни коридор сеоба, српски демографски издувник, а његов главни пјесник је Црњански, који је топос сеоба и ишчезавања у измаглицама Европе и Русије довео до вјечно важећег архетипа. И код Црњанског поетским пејзажом доминира плаво небо изнад, са својим бескрајним кругом, и трула вода рукаваца, мртваја и врбика – доле, под ногама. То подручје је једина права, непрестано отворена капија према Европи. Еквивалент крајишких тврђава у Војводини је Фрушка Гора, на чијим обалама се исцрпио и франачки продор у деветом вијеку, од чега јој потиче име.

Али ни ова гора ни њени манастири не представљају довољно јаку брану, уколико се елеменат расплинутости не уравнотежи психиком своје браће и других елемената. Као најфлуиднији и најраспршенији психолошки материјал, то је подручје значајно у научном и цивилизацијском смислу, ако се само знадне уравнотежити га, како је већ речено, са древним елементима српске духовности, који традиционално обитавају на југу. Најприродније би то било урадити помоћу славонске Крајине, која је у њеном физичком сусједству, али која је и темељно другачији простор. Због своје неухватљиве супстанције, то је вјероватно и наредно свесрпско жариште за сецесију.

Стабилни коридор

Четврти „базен“, простор друге стабилности је плодни коридор који се протеже од долине ријеке Вардара, преко Метохије и долине Мораве, до подножја Београда, гдје се зауставља. Београд је у овој геопоетској митологији, караулски, гранични град, који више нагиње лабилном сјеверу, неголи стабилној Шумадији. На цијелом Балкану то је најплодније (једино плодно) подручје, чији примордијални али и фактички елемент је – земља. Ово је вишеструко значајно и индикативно.

То је подручје српске државотворности и уставности, првих таласа немањићкога средњовјековља, који преко манастира успостављају уставотворност и идентитет Срба: то је дакле подручје српске осовине, или централни простор српске фабрике. Традиционално, ту живе виолентни али стабилни људи, не као Крајишници. Код Крајишника и Херцеговаца, код којих је виолентност елементарна, ова психолошка испупченост Србијанаца је – ритуализована. Народ се на ова подручја досељавао са динарских подручја, остављајући за собом сву изнијансираност клаустофобичног задружног живота и тијесне психологије „Босанца“, свиклог да трпи три вјере, а доносећи само једно – интенцију и енергију да буде и постане „домаћин“, свој на своме, „газда“. Плодност и милост овог подручја даје доцније нашу прву буржоазију и прву грађанску класу и елиту.

То је подручје које настањују (идеално гледано) људи који би требало да, с обзиром на централно мјесто које у психолошкој алхемији елемената заузима земља, из које се једино добија хљеб, да измирују остале противрјечности и творе склад. Доминантан хабитус овог подручја су троме, плодне ријеке, брежуљкасто поетско подручје пропарано шумарцима, што даје доста прилике за ширину визије. То је подручје природно стиснуто и сабијено између осталих српских земаља: то је наша географска „средња класа“, те је као таква склона, рекло би се, рефлексу самодовољности и незаинтересованости за остале. То је подручје из којег је готово сасвим ишчезло сјећање на турску културу; подручје толико прошарано остацима српског средњовјековља и новије српске историје, да се лако заборавља да оно није и - сва српска земља.

Србијанац, нарочито Шумадинац, је веома државотворан (идеално гледано) човјек, коме је политика, држава и економија – урођена ствар. Он је сав телургијски, сав хтоничан. Та хтоничност мјестимично, нарочито на југу према старој Србији Македоније и Космета, постепено прераста у мистично балканско подземље, и македонско надземно храмовље, у древни свијет који је створила Византија: управо је тај јужни коридор, који се преко Македоније и Космета, рачва на југ Србије с једне стране, и на запад, с друге – управо је он и својврсни традиционални византијски коридор вјере. С друге стране, са истока Србији и српским земљама, од Бугарске, нема да дође ништа ново ни значајно: српске земље су плодна одскочна даска, напета према Европи, са евроазијском затезном силом иза леђа. Због тог би Србија нарочито требало да поведе рачуна о својем спољном ватреном омотачу, Републици Српској.

Закључак

Све у свему, имамо четири „базена“, два стабилна – централни србијански коридор и крашки југ, и два нестабилна – панонско „море“ и крајишки територијални омотач. На стабилност и нестабилност уопште не треба гледати са становишта дневне политике, већ као што видимо културолошки. Ријеч је о темпераменту и текстури човјека и културе који утискују свој облик у поменуте регије. За територијално и културно здравље једне популације неопходан је баланс између „стабилног“ и „нестабилног“ дијела. Ово кажемо стога што готово све европске државе краси регионална диференцијација. За том регионалношћу барем раније, у историји, слиједила је културна диференцијација: свака регија је посједовала свој етхос, свој културни одраз и потпис. Понављам да је ријеч о прошлости, пошто је историја свједочила уништењу регионализама културе.

Случај Уједињеног Краљевства је веома познат. На културном регионализму острва постављена је цијела библиотека на ту тему, Виљем Блејк је на њему засновао свој опус. Енглески југ се културолошки, колико и акцентом, разликује од сјевера; исто тако запад од истока. Током историје је једна регија често настојала да крене другачијим путем од друге, те је само велики напор централизовања из престонице спријечио такав развој догађаја.

Осврнућемо се само кратко на још неке случајеве. Све до данас примјена економског мјерила доводи до врло неповољних поређења југа и сјевера у Италији: сва главна економија и индустрија се природно везује са културу радиности и заузетости италијанског сјевера. Француски случај је компликованији, али се са сигурношћу може наићи на битну регионалну дискрепанцију ако се вратимо до француског 13.вијека. Тада је спецификум југа до те мјере испровоцирао политичку елиту сјевера да је покренута цијела крижарска кампања да се лице Југа преуреди тако да би личило што вишена сјевер. На крају је југ уништен. Ријеч је о Албижанским (катарским) походима.

Треба ли да се сјетимо Америчког грађанског рата, који у потпуности подразумијевао непомирљивост и несамјерљивост двије географске регије, када је такође јужна регија, већа од цијеле Европе, уништена културно и економски?

Не идући у даље и детаљније примјере, можемо само подсјетити да се регионална конфликтологија никад није заустављала на констатовању разлика, већ је подразумијевала радикално саображавање једне регије другој, тј.одређена регија је морала бити уништена. Тако су уништени како видимо енглески сјевер, француски и амерички југ, италијански југ је препуштен клановима, итд.

У том смислу српски случај је јединствен. Српски географски простор се диференцира по оси сјевер-југ, исто колико по оси исток-запад, и твори препознативе регије. Али, за разлику од запада, тим српским регијама је током историје дозвољено да истрајавају у својим аутентичним обрасцима, што случајно, што сретним околностима. До битне централизације по једној регији никад није дошло. Али исто тако, не долази до довољне или потпуне самоспознаје, до упознавања регија код нас, што може имати крупне посљедице. То је нарочито важно јер је са становишта диференцираности четирију регија српски случај можда тежи од случаја једне Русије, гдје хиљаде језика, култура и нација монолитно фигурише под унифицирајућим кишобраном централне власти.

 

 





КОМЕНТАРИ

    • partizan
    • ,31.01.2017. 12:48:47[168169]

    Auuuu brateee kako je tebi dobrooo! Gdje nabavljaš robu?


    • front
    • ,31.01.2017. 14:04:37[168171]

    Ово је нешто из хипи периода, јако, врло јако ЛСД или шта ли?;)


    • Осман Ђ.
    • ,31.01.2017. 14:15:49[168174]

    Само се ви зезајте...


    • Курта
    • ,31.01.2017. 21:02:47[168178]

    Ово неки ученик Деретића и Ашкрабе са поетским склоностима.


Kоментар на вијест није могућ!