Ко су били добри Бошњани? (1)

Историјски извори несумњиво потврђују да је у питању регионална одредница, а не естрадна лексема за потребе стварања нових нација.



Пише: Борис Радаковић

Помен „добрих Бошњана“ у средњовјековним повељама изазива данас супростављене тезе, различита мишљења и закључке. Пракса је показала да данашњи историчари, слиједећи или служећи дневнополитичким, национално-шовинистичким и идеолошким образцима и интересима, тумаче историјске изворе у циљу афирмације данашњег стања. Настојећи да се оградимо од тога, покушаћемо да савременом човјеку приближимо старе „добре Бошњане“.

Територија на којој се јављају „добри Бошњани“ или некад само „Бошњани“ обухвата средњовјековну босанску државу. Међутим, они се не јављају на цијелој државној територији подједнако, него највише у језгру босанске државе, односно матичној територији бановине Босне.

Преко историјских извора насталих у средњем вијеку (Ајнхард, Порфирогенит, Кинам, Поп Дукљанин, итд.), те повеља владара династија Немањића и Котроманића и локалне властеле, знамо да су Срби од средњег вијека живјели на територијама које ће ући у састав босанске државе.

Средњи вијек је доба када су, поред општих народних идентитета, били изражени и локални идентитети, везани за неку област, религију (православље, римокатолицизам, јеретичка учења), град, острво, сталеж, итд. Тако је било и међу Србима у средњем вијеку, па би ту требало тражити извор „добрим Бошњанима“ и „Бошњанима“. Анализирајући неке од повеља у којима се они спомињу, покушаћемо дати одговор на ово питање.

Први помен 1332.

Први помен Бошњана у домаћим повељама јесте онај из 1332. године у повељи бана Стефана II Котроманића. Бан том повељом регулише спорове озмеђу Дубровника и Босне слично као раније бан Нинослав, само што се мјесто Срба спомињу Бошњани:

„Ако Бошњанин буде дужан и побјегне да му није вјере ни руке од господина Бана“.
Бан Стефан, као и босански владари прије и послије њега, ослонац је имао у властели и људима из Босне, односну централној обласи босанске средњовјековне државе. За вријеме његове владавине, Босна је проширила своје границе „од Саве до мора и од Цетине до Дрине“. Ова територија одговара територији за коју цар Порфирогенит каже да су населили Срби.

Рекли смо да имамо у повељама бана Нинослава помен Срба као становника Босне. Бошњани се помињу тек у другој четвртини 14. вијека, баш као и „црква босанска“ у домаћим изворима. Све ово указује на пораст моћи и политичке самосталности босанске државе и њене властеле чија се власт проширила на многе крајеве ван уже Босне: Хумску земљу, Доње краје, Завршје, Усору и Соли.

Имајући у виду да су ове области освојене у периоду од 1322.-1332., дакле у периоду од десет година, немогућа је асимилација затеченог становништва, што одмах искључује могућност да су сви становници босанске државе сматрали себе Бошњанима те 1332. године. Хумска земља је тек око 1326. потпала под власт Котроманића, и то уз помоћ домаће хумске властеле, а све до тад вијековима је Хум био у саставу државе Немањића.
Бошњанин пише повеље српским језиком.

Већ 1333. године у повељи бана Стефана стоји да је писана на српском језику „две латински, а две српски“, тако да имамо случај да један Бошњанин пише своје повеље српским језиком. Ово говори да је у питању територијална одредница, која се пре свега односила на властелу а потом и на остали народ.

Анализирајући повељу из 1332. године, постаје јасно да смо на правом трагу значења помена Бошњана. Наиме, спомињући однос Дубровчана са Хумом бан каже:

„А Дубровчане да живу Хумском земљом у њих' закону – у првом“. Дакле, Дубровчани са Хумљанима имају старе споразуме, односно поштују старе законе Хумске земље који су настајали у држави Немањића. Значи, закони и договори Бошњана односно Босне, разликују се од закона Хума односно Хумљана који су важили између њих и Дубровчана.
Затим имамо на крају повеље гдје банов дијак односно писар повеље каже: „А сију књигу писа Прибоје, дијак велики славнога господина Бана Стјепана, господина свем Земљам Босанцем и Хумцем и Доњем крајем господин“. Далке „Босанцем“ и „Хумцем“ односно, Бошњанином и Хумљанином, а све зависи од начина писања што ће се видјети и из других повеља које ћемо анализирати.

Стефан: Негдје господар - негдје кнез

Грађани Трогира се једном обраћају бану Стефану због напада на њихове караване као „узвишеном и моћном господину Стјепану слободном владару и господару Босне, Усоре и Соли и многих других мјеста и кнезу Хумске земље“. Дакле, видимо територије којима влада али не истом влашћу, јер док је господар Босне, Усоре и Соли, дотле је кнез Хумске земље. Овде до изражаја долази јачина властеле из Хума над којима бан није господар него је њихов кнез.

Постоје неки историчари и публицисти који сматрају да, пошто повеља бана Стефана из 1333. године у којој се каже да су два примјерка писана српским језиком, није сачувана у оригиналу него је преписана, да је то писар у Дубровнику који је био Србин и преписао ту повељу, ставио да је она преписана на српски и латински језик. На основу тога, они тврде да је бан писао на босанском језику (Котроманићи никад нису у својим повељама стављали да су писане босанким језиком) своју оригиналну повељу, а то поткрепљују и повељом из 1332. у којој се спомињу Бошњани који су по њима писали на босанском језику.

Међутим, оно што прећуткују јесте то, да је и ова повеља из 1332. године такође преписана повеља са оригинала, док оригинал није сачуван. Чак то писар који је преписао текст са оригинала каже на крају повеље „Преписах по наредби кнеза дубровачког и свога Већа, како им се видело, то писах, ни додадох ни одузех, и запечатих печатом општине дубровачке...“

Разлике међу повељама?

Обе повеље, и она из 1332. и она из 1333. године, чувају се у Историјском архиву у Дубровнику, обе су преписане са оригинала и ни једној ништа нико није додао више од онога што је писало у оригиналу. Да је којим случајем Србин из дубровачке нотарске канцеларије хтио нешто да преправља, преправио би и повељу из 1332. године, а не само ову из 1333. године, јер нема смисла да једну фалсификује а друга да остане у преписаном оригиналу.

Неки данашњи историчари и публицисти заокупљени око смишљања идентитета за нове нације, губе сваку мјеру у својим академским домишљањима и конструкцијама, па тако оптужише јадног нотара из Дубровника за ширење великосрпске хегемоније.

'Ајде, ако ништа, бар хумора им не недостаје...

Још да додамо да у повељи из 1332. пише да „овај да чува господин бан у својој кући, а други хрусовој да чува господина бана Степана, Степан Бенчулић“. Дакле овде се спомињу две повеље „хрусовој“ (хрисовуља), и видимо да се чувају на два мјеста. Разлика у повељи из 1333. године је та, што је писана у четри примјерка, а исто тако намјењена је на две стране, бану и Дубровнику.

Цар Душан је Рашанин, а није Србин?

Упоредимо ли повеље бана Стефана, са повељама једног другог српског владара из прве половине 14. вијека, краља и цара Стефана Уроша Душана Немањића, видимо да регионалне одреднице не могу бити калуп за нове народности којима би се разбијао већа етничка цјелина. Тако Душан у повељи Хрусијском пиргу од 13. јануара 1345. каже:

„И сви свети Рашани да су му противници на страшном и нелицемерном суду Христовом“ (Стари Српски Архив, Београд, 2007, стр. 89).

Неко би на основу овога могао рећи да је Душан Рашанин а не Србин, а његови људи да су Рашани а не Срби. Ти свети Рашани, нису нико други до свети Немањићи српски.
Стара српска држава како говоре неки историјски извори дјелила се на Рашку и Босну, из овога слиједи и подјела народа на Рашане и Бошњане, данас Србијанце и Босанце, Шумадинце и Крајишнике, Војвођане и Херцеговце, Београђане и Бањалучане, Делије, Гробаре, Лешинаре, Алкохол Бојсе и тако можемо ићи у недоглед са набрајањем, али све су то само убоги Срби.

Посебно Босна, затим Соли, Усора Доњи Краји и Хумска земља

Бан Стефан има још занимљивих повеља везаних за нашу тему. Тако у повељи писаној око 1326. године, којом награђује кнеза Вукослава Хрватинића јер је прешао на његову страну у вријеме борби за босански престо, наводи земље којима влада „господин свим земљама босанским и Соли и Усоре и Доњим Крајима и Хумске земље господин“. Ово „земљама босанским“ односи се на саму Босну, односно централни дио босанске државе, а потом се набрајају остале територије.

Као свједоци наводе се „добри Бошњани: тепчија Радослав са братијом, кнез Дабиша са братијом, кнез Драгош са братијом, жупан Кркша са братијом, од Загорја жупан Познањ са братијом, од Раме кнез Остоја са братијом, од Ускопља Хрватин Вучковић са братијом, од Усоре војвода Војко са братијом, Бранош Чепрнић са братијом, од Соли жупан Будош са братијом, челник Хлап са братијом, од Треботића жупан Иван са братијом. А томе је пристав од двора Вук Штитковић, војвода босански, а други је Витан Тихорадић.“

Видимо да су добри Бошњани свједоци из уже Босне, а послије њих набрајају се представници других области, према важности и према извјесном географском редослиједу. Послије Босне (добри Бошњани) слиједи жупа Загорје која се налази југоисточно у односу на Босну. Даље се ређају територије ка западу – жупа Рама, ка сјеверу – жупа Ускопље, као једини представник земље Доњи Краји итд.
Како видимо, нема сумње да у овој повељи добри Бошњани представљају властелу из Босне и то њеног централног дијела.

 

Кључне ријечи: Борис Радаковић, ,





КОМЕНТАРИ

    • češnjak
    • ,15.04.2014. 09:26:58[112694]

    Nemojte samo da zbog nedostatka komentara ispadne da publika nije zainteresovana da poćuti i drugi nastavak ovog urnebesnog naučnog štiva.


    • Malaargeta
    • ,15.04.2014. 09:34:04[112697]

    Ајде се мало распитајте ко је био Алија Наметак, његовим су именом преименоване школе које се некад зваше Вук Караџић. Тако се изводи замјена теза о историји, нацији, језику, култури, традицији. Вука замијениш усташким чиновником.


    • aleks
    • ,15.04.2014. 09:49:14[112702]

    može li autor neku od slijedećih "epizoda" posvetiti dešavanjima od vremena koje pominje Porfirogenit pa do, recimo 12., 13. vijeka? nekako tu rupa...

    uostalom ko zna zašto su ih zvali "dobri Bošnjani".. možda su samo bili poslušni...


    • змај огњени вук
    • ,15.04.2014. 11:50:13[112759]

    Тај Наметак је био чиновник Анте Павелића.


    • змај огњени вук
    • ,15.04.2014. 11:55:49[112761]

    ... и истакнути "културни радник" у НДХ и као такав је у Југославији осуђен на 15 година робије.Па ваљда је с обзиром на биографију за ове сад он тај добар бошњанин.