Референдум на Босфору: Да ли ће Турска постати Ердоганистан

У недељу 16. априла држављани Турске излазе на биралишта како би одлучили хоће ли укинути позицију премијера и дати проширене извршне овласти предсједнику државе.


фотографија: Фронтал.СРБ/ДХС

Референдум ће пресудно утицати на будућност Турске, а имајући то у виду, очекује се огромна излазност бирача, од чак 90 одсто оних са правом гласа. Истраживања јавног мнијења говорила су о неизвјесном резултату. Већина их је говорила о 51 одсто подршке за нови устав, спрам 48 одсто против. Ердоган има нешто већу подршку него референдум, што говори да дио оних који су га раније подржавали, ипак сматра да му не треба дати неограничену власт.

Но сва ова истраживања нису се односила на Турке у иностранству, за које се предвиђало да ће у великом броју изаћи на изборе и да могу пресудно утицати на резултат. Не без разлога Ердоган је кампању усмјерио и на турско расијање, а читава операција је појачана огромним тензијама које су изазване у односима са европским земљама.

Митинзи на којима је требало да се појаве турски политичари су забрањивани, праштале су оштре квалификације да су Холанђани и Нијемци фашисти, да је Европа започела крсташки рат против муслимана... укратко, учинио је све да повећа осјећај угрожености код свог народа, како би се окренули новом уставу као рјешењу.

Турака у Аустрији, рецимо, има много мање него ли Срба. Међутим, због њихове разлике у физиономији, али и облачењу и начину вођења живота, просјечан туриста би можда стекао дојам да су Турци бројнија гастарбајтерска мањина. До те мјере је живот Турака окренут ка заједници, да неки произвођачи хране, чијим производима не без разлога је илустрован овај текст, намјерно на аустријско месо или млијечне прерађевине стављају турска имена и натписе, како би профитирали на националистичким осјећајима.

Сличном се нада и Ердоган у силном заоштравању реторике ка Европској унији.

Шта доноси нови устав?

Нови устав о коме се изјашњавају турски грађани класичан је примјер највишег правног акта који је писан Ad personam, или за одређену особу. По слову новог устава Ердоган ће моћи да остане на власти до 2034. Године, и биће буквално господар живота и смрти у Турској. Он ће лично именовати министре, генерале, амбасадоре, судије, тужиоце, чак и директоре средњих и високих школа. Ердоган ће моћи сам да доноси декрет који има снагу закона, а имаће и апсолутно дискреционо право да распусти парламент сваки пут кад му нешто не буде по вољи, било његов рад, било његов састав.

Устав би претворио Турску у класичну источњачку деспотију савременог доба, у којој је практично избрисана подјела власти на извршну законодавну и судску, док о равнотежама власти и институцијама не треба ни говорити. Нова уставна рјешења предвиђају укидање функције премијера.

Надлежности предсједника владе, до сада најмоћније политичке функције, преузео би предсједник. И сама влада као таква се укида, а министарски кабинет по свом нахођењу попуњава шеф државе. Пошто владе у изворном смислу не би било, парламент не може да јој изгласа неповјерење, нити тај приватни министарски кабинет у рукама предсједника државе може да одговара парламенту.

Шта више, у току ванредног стања, предсједник државе доноси декрете који имају снагу закона, а може да потпише и учини извршним закон који није добио подршку парламента.

Све то заправо и није на папиру пуно другачије од позиције предсједника коју баштине, рецимо, двије највеће војне силе на свијету, САД и Руска Федерација. Но, њихови предсједнички системи су нешто што, бар за Западни свијет, не буди бојазни од успоставе вјерске државе, те повећање религиозног тероризма, од каквог се страхује на западу.

Будућност у прошлости

Оваквим уставом Турска би се вратила у другу половину 19. вијека, каква је била у вријеме последњег султана Абрулхамида другог. Заједничко за тадашњег и садашњег султана је да су владавине почели ослањањем на Европу и спровођењем еконосмких реформи. После тога су се окренули тоталитаризму, затварању земље, стварању психозе свеприсутног непријатеља, те обрачуна са Јерменима (у данашњем случају Курдима).

Ердоган је користио кандидатуру за ЕУ и демократске аргументе да би олабавио секуларни систем у коме је војска имала задњу ријеч. Када је у име демократије смањен утицај војске, а религија враћена у друштвени живот, Ердоган је помео конкуренцију и све је даље од ЕУ.

Али занимљив је однос Европске уније према Турској и њеном заокрету. Будући да нови устав одступа од демократије, а једна од ставки је и увођење смртне казне, Турци би њиме у потпуности прекинули свој пут ка ЕУ. Чини се да то многи у ЕУ прижељкују, будући да никако нису могли јавно рећи да не желе Турску, чије ћудљиво вођство има доста начина да дестабилизује континент (највише се спомиње могућност пуштања избјеглица да масовно крену ка ЕУ).

Стога је и Ангела Меркел на претходним изборима подржала Ердогана поткопавајући партије које се у Турској залажу за политике које би ЕУ више одговарале. И данас се на турски референдум реагује прилично млако, што свједочи да је ЕУ изгубила вјеру да ће се Турци упристојити, па их пуштају да сами поруше мостове.
 

Кључне ријечи: Турска, ,





КОМЕНТАРИ