Јадовно 2016: Камен по камен - крстача

Ове године смо на Јадовну урадили важан посао. Обиљежено је мјесто гдје би требала бити подигнута капела Јадовно, као и Катина јама. Једна од многих јама људождерки, сито нахрањених по Велебиту.


фотографија: ДХС

Пише: Дани(ј)ел Симић

Кад се вратим са Јадовна, обично прво читав дан мислим. Ово је једна од година када ме од истог боле и ноге, и руке. И неиспаван сам. Како се из празне пушке слабо вије дим, тако и из западне српске престонице креће само један, додуше пун аутобус.

Овај пут смо кренули и са мало зебње, јер су драговољачке удруге најавиле контраскуп. И у Ефбиху и у Хрватској је то фолклор какав се у Српској, са правом, сматра некултуром и силеџијством. Ником није било до тога да се насиљем каља сјећање. Чак ни у тешкој могућности. Срећом, ни хрватској полицији.

Драговољно и очекивано

Но, хрватски драговољци су, благо речено, разочарали. И поред љутитих најава и великог простора у тамошњим медијима у захтијевању од полиције да забрани наше окупљање над Шарановом јамом, код спомен-крста усташи страдалом у тзв. Велебитском устанку 1932. године, окупило их се мање од десет. Чини ми се једно пет. Брзо смо прошли крај њих.

Ни на фотографијама од 26.06.2014. их се не да пребројати више од петнаестак. Тог датума су се окупили Хрби Милорада Пуповца, спонзорисани од државе Хрватске. Покушавајући отети Дан сјећања на Јадовно 1941. од оних који су га и започели обиљежавати 2010. године, и употријебити га у своје личне, политичко-економске сврхе.

Оно што је битно, осим да имамо двије комеморације, јесте да смо имали и два контра-скупа. То вам је, отприлике, као кад би се на путу према Поточарима појавили они четници који се сваке године скупљају око постамента испремијештаног споменика Драгољубу Михаиловићу. У Дражевини код Вишеграда. Крст на локацији Крч, иначе, подигнут је у спомен једног од усташа, погиблог у бјежанији након напада на жандармеријску станицу Краљевине Југославије у Брушанима.

Велико је питање шта би било са замишљеним четницима, који би на поменутом путном правцу покушали ићи Вучићевим стазама револуције? Нас је свеукупно било око три стотине и на пет-шест усташких поштовалаца нијесмо обраћали пажњу. Неки из аутобуса их нијесу ни примјетили. Причали су са сапутницима.

Сан о миру

Када идете већ годинама на тако страшно мјесто, некако се непоколебљиво уморите од мржње, осветности и национализма. Са свих страна. Барем ми који идемо на Јадовно.

Почнете се надати у некакву коначну успоставу нормалности. Да сви, одакле год, без полицијске пратње и политике могу на миру ожалити своје мртве. Упозорити дјецу да се нешто тако страшно, као убиство преко 40.000 људи у 132 дана у систему логора смрти Јадовно, заиста могло десити. И да се може поновити (као 1991. и 1995.) уколико се заборави.

Ми се у овом удружењу стварно трудимо да уважимо неке реалности и мислимо да треба разумјети и супротну страну. А, вјерујте, тешко је трпити да причате о систему усташких логора смрти, пред метастазираном шаховницом под којом је то све и почињено. И која није, као кукасти крст, забрањена за употребу. Раширила се и додала некад са њом равноправне грбове у ситни крунски декор изнад себе.

Но, битно је да се прича. Битно је да се једном са кругом злочина стане. А ту, прије свега, треба уважити друге и њихову бол за изгубљеним сродницима и сународницима. То представља минимум предуслова да се на подручју бивших југословенских република, данас запањујуће зависних банана-држава, коначно успостави трајан мир и темељ за привредни и културни напредак.

Како чак и представници тих малобројних, а гласних драговољаца, захтијевају да се изврше ексхумације, можда нам се тој жељи да жртве не леже у јамама у које су бачене, на крају и удовољи. Они сматрају да ће тако бити смањен број жртава, којим, као, ми манипулишемо; а ми опет да јама није гроб. Но, барем можемо ту наћи неку заједничку тачку.

Потребна је ексумација земних остатака тих невино побијених хуманоида. И одатле треба поћи сљедећи пут на Јадовно.

Приредба у Плашком

Почело је обећавајуће. На граничном прелазу Изачић нас не претресају, чак нам ни пртљаг не гледају. Контролу пасоша видно растежу, али на свега пола сата. То је изузетан напредак у односу на вишесатну и понижавајућу тортуру, због које смо ранијих година и каснили на комеморацију. Између осталог и зато, посљедње три године ходочасници на Јадовно иду дан раније и ноће унутар административне црте Европске уније.

Након љетног пљуска, стајемо у Плашком. Плашко је мало мјесто са великом црквом, која веома подсјећа на ону у Пакрацу. Прије свега стањем у којем су се обе налазиле послије рата. Оронуле и искрпљене. Овдје је обновљен свега звоник са часовником. Наравно, у широм српства омиљеним, новокомпонованим жуто-бијелим тоновима фасаде.

Ту нам се придружио и аутобус из Новог Сада. У локалном дому културе домаћини су нас дочекали спремно. Нахранили нас, напојили, а ми смо им заузврат приредили културноумјетнички програм. Питах, но заборавио сам како се зове госпођа која је направила питу са рижом и зељем, али стварно је била невјероватно укусна. Хвала незнана госпођо. Јели смо оно што је преостало и сутрадан.

Приређени програм је нешто што на тему сјећања на геноцид спроведен над Србима у Другом свјетском рату, Република Српска никад није умјела боље направити. Није то ништа посебно, али је утолико државна срамота већа. Удружење Јадовно је из Бање Луке за собом донијело чак и расвјету, и озвучење, и видео бим. И пјевача.

Почело је тако што је мој цимер Петар Топаловић отпјевао Боже правде, а и ми остали смо му помогли. Поготово хор из Мола. Али прије тога смо устали. На химну. Српску. У дому са великом хрватском тробојком и урамљеним грбом. Такав је закон у Хрватској. А ми закон поштовали. Могло би се то увести и у Републици Српској. Или барем поштовати. У Козарцу, напримјер.

Затим је ишао ред рецитација, па ред музичких нумера. Сазнали смо и о животу и прикљученијима Саве Трлајића, владике Саве горњокарловачког, којег је након смакнућа у јамама Јадовна, Српска православна црква посветила.

Ноћ у Јосипдолу, јутро на Јадовну

Хотел у Јосипдолу је био премалих капацитета да прими све нас. Размјештали су нас по локалним собама. Срби преузеше већину у селу. У почетку је све дјеловало непријатно и ексцесно, усљед присуства групе деминера који су бучно и пијано добацивали густо нагураној групи пред рецепцијом. Но, како то у животу обично бива након првог утиска, и они су разочарали. У једном тренутку, већ далеко иза поноћи, сједим у башти и изунутра чујем како са њиховог шанка одјекује: Од Тополе, од Тополе, па до Равне Горе. Све су страже, све су страже ђенерала Драже...

Провоцирају. Мислим. Удаљујем се. Не гледам. Одржавам обећање дато Душану.

Касније се испоставило - ћорак. Параноја. Манија величине. Наш главни хералдичар Отаџбинског рата, Предраг Цупаћ, у пићу добио излив отворености и братства. Од физиономије, психологије и степена им интоксикације, од којих би се томе најмање надали. Не може нам нико ништа, кажу они. Вала баш.

У том Јосипдолу сам видио на дрвету латиничну смртовницу амбивалентног имена, али са крстом који код нас важи за православни. Пратио сам имена ожалошћене родбине, но, опција унијатства ми није помагала у закључку. Ујутру сам од мјештанке, Српкиње, сазнао да је та жена заиста православна; односно да данас у Хрватској Срби на ћирилици не могу ни умријети.

Хвала Младену Иванићу у име српског народа

Поздравили смо се, али ово нијесам стигао рећи члану предсједништва државне заједнице из Републике Српске. Па ево говорим сад. Тамо сам имао пречег посла него да ћаскамо. Не сумњам да је од Душана Басташића сазнао све шта треба, али мислим да можда ни предсједник сам, није свјестан колико је тај његов чин битан за Србе у цјелини.

Примјер:

Пар мјесеци прије догађаја о којем овдје пишем, запило се неко друштво у кафани. Затекнем се и ја, па ми један тврди како данас сви знају за Јадовно. Што је, наравно, поражавајуће нетачна глупост. Да бих то демонстрирао, окренем се и неком момку који је читао дневну штампу за сусједним столом поставим питање: - Знаш ли ти шта је Јадовно?

- Паааа. Отеже он и диже поглед са новина у помало небраном грожђу. Нисам сигуран. Мислим оно неко мјесто код Доње Градине.

И то је велики напредак. Без обзира што нема појма шта је то тачно. Барем га асоцира на логоре из Другог свјетског рата. А тај асоцијативни ниво је остварен, јер су неки српски политичари ипак дошли на Јадовно. Онда су и новинари дошли са њима. И то је пуштано у дневнику. Дакле од 2010. године, како смо почели интензивно да радимо на васкрсавању сјећања на Јадовно, дошли смо до тога да чак и у Србији политичари користе овај топоним у својим говорима. До јуче нико није ни знао да то постоји. Надати се идуће године и предсједнику Републике Српске, и(ли) премијеру, па смо успоставили стандард за све насљеднике на највишим функцијама.

Иванић није држао политичке говоре, нити сам ја имао кад да слушам шта тачно прича. Причао је само окружен новинарима. Остали су отишли пред јаму. Но, морао сам чути, припремајући ствари за крст, како је нека хрватска новинарка просто вапила бити толико недоказна, да му постави питање да ли долази да продубљује подјеле...

Мош' си мислит'.

Капела Јадовно

За српске државне творевине, поготово удружене на једном дугорочном пројекту, биједно су мале паре неопходне да се достојно упамте и ожале страдали у родоубиству из Другог свјетског рата. Једно удружење са сједиштима у Бањој Луци и Београду није по дефиницији у стању да то уради само. Поготово у смислу дипломатског притиска, ако би паре и измислило.

Али ово што је урадило УГ Јадовно 1941. је заиста достојно предака. И потомака.

Преко пута комунистичког, хајде да кажемо данас секуларног споменика, поболи смо дрвени крст какав се поставља на градилиште прије него на њему никне хришћанска богомоља. Био неко религиозан или не, правда је да се ту уздигне спомен-црквица, можда чак и сабирна костурница свих јама Јадовна. Ти људи су побијени управо због за просвијећеног човјека небитног разлога. Вјероисповјести. Зато је нека врста космичке правде да им се ту направи црква. Сви који су у моћи, то требају помоћи.

Исти такав крст већ одавно стоји на мјесту гдје је била локација истинског логора Јадовно, као и на јадранској плавој гробници по имену увала Слана. На острву Пагу. Оба крста и даље стоје нетакнута. Надамо се да ће тако и остати, јер је то велика ствар за развој толеранције. За локалну заједницу и Хрватску у цјелини. Ово говорим, не желећи да провоцирам, већ просто поучен искуством да смо три пута обнављали спомен-плочу на Сланој, коју су непознати починиоци ломили. Као двописмене табле у Вуковару.

Катина јама

Ако сам добро схватио, ишли смо седам и по километара у једном правцу до ње, и исто толико назад низбрдо. Није да се није могло колима, као што до логора Јадовно није могло. Али опет и уколико нијесте религиозни, па да вам ношење крста за помрле због њега на људским плећима, не буди неки посебан осјећај; то је реконструкција злочина у судско-полицијском маниру. Тим истим путем су прошли пребијени и жицом повезани људи, на челу са владиком Савом. Било им је лакше свега утолико што се истим тим путем нијесу морали враћати...

Па ви сад видите.

Ова јама је баш страшна. Далеко ширег гротла од Шаранове и у њу се вода, која је и направила, непрестано слијева. Бачен камен се чује послије дуго времена. Вјероватно кад се одбије од закривљење. Не би сте дали дјеци да се играју око ње. Тешка је. Зла. Необиљежена. Нијема.

Најтеже је било и крст поставити. Педаљ лишћа и црнице, преко камена љутца. Варнице су сијевале под будаком, док смо га ломили и рукама вадили. Више смо крст, камен по камен, затрпали; него што смо га поболи.

ЈАМА НИЈЕ ГРОБ!

То камење су доносили људи из свих српских крајева. И из расијања. Разних нагласака и мјеста поријекла. Незнани међусобно, али сви коначно уједињени око једне нормалне ствари. Тамо гдје је злочинац бацио жртву, жртви не може бити гроб! Није то ни праведно, ни људски.

Ако над Јадовном и мјестом његовог наслиједника Јасеновца, немамо државно-административну контролу и наилазимо на препреке, шта нас пријечи да полако почнемо то на јасеновачкој депонији у Доњој Градини? Гробно поље, по гробно поље. Кост по кост. Зуб по зуб.

Идуће године се надам да ће ово што радимо бити још и више разумљиво нашој католичкој браћи Хрватима. Очекујем и да нас, због себе, помогну. Да ће нас опет брзо пустити у Евросојуз, па нећемо морати ноћити. Та средства усмјерити да нас поведемо више. Да скупимо још камења и означимо још више нијемих јама људождерки. Дугујемо им то. Не само као потомци или сабраћа, него и као људска раса у цјелини. Да више ником не падне на памет да доноси законе по којим је друго људско биће мање вриједно и убити га се може без разлога или барем суда.

Понесите свој камен на Јадовно!

Завршили смо комеморацију посјетом родној кући Николе Тесле, крај које је и црква у којој му је отац био запослен. Приступ свјетовним посједима се наплаћује и о Тесли се прича латиницом и језиком какав никад није говорио.

Све је лијепо уређено и трава потшишана. Осим на православном гробљу. Ограђеном од комплекса за запуштеност. Одређеном за ишчезавање.

Има оно и латиничних српских имена, као данас у Јосипдолу на смртовницама, али и полупаних ћириличних плоча. Гробље испретурано, зарасло, изубијано. Оно није дио туристичке понуде. Није, славом наизмјеничне струје привучени туристо, дио Теслиног наслијеђа и поријекла. Небитно је и скривено од оних који се боје баја и змија.

Но, за разлику од ових страдалих на Јадовну, ови у Смиљану макар имају гроб. Јасамо кроз траву до рамена. Скидамо суху грану, попалу олујом ко зна кад преко гробова. Један обелиск старији од Јадовна је сурван лицем у блато. Нема га послије Јадовна ко више обилазити. С муком га усправљамо друг Марсел и ја, окрећући га на лице, да се да прочитати. Сада синови који су га подигли, стоје изнад оца којег су укопали. Толико смо могли.

А шта ви можете?

Да вам неко, небудипримјењено, данас убије дијете, жену, мужа, оца, мајку, брата, сестру, бабу, дједа, тетку, стрину, ујака... и закопа га или баци у јаму; не би сте се смирили док сроднику, након откривања мјеста злочина, кости не би сакупили и достојно сахранили. Када су људи почели да раде такве ствари, антрополози сматрају да су престали бити животиње.

У то име бих, за ову годину и завршио. 

Кључне ријечи: Дани(ј)ел Симић, Јадовно 1941, ,





КОМЕНТАРИ

    • Сима
    • ,05.07.2016. 15:07:16[165337]

    Симићу, превазишао си себе. Браво.


    • Zdravko Samardzija
    • ,06.07.2016. 23:31:14[165346]

    Да занимљиво је то питање. Муслимани сваке године ископавају неке кости и доказују уз помпезну џеназу непостојећи геноцид а Срби на гробним пољима Доње Градине не ископавају своје сународнике да не би доказали класичан геноцид. Да ли ико паметан може покушати одговорити на ово крајње једноставни логично питање? Има ли Срба у Републици Српској или је ово све го млатимудан и згубидан?
    Захвалост господину Симићу за репортажу коју на Радио-телевизији Републике Српске никад нећемо видјети. Има ли...... Да се не понављам. НЕМА:


    • змај огњени вук
    • ,07.07.2016. 00:10:43[165347]

    Камоли пусте српске среће да се ради о, како ви то кажете "млатимуданима и згубиданима". Проблем је много већи, ради се о томе да је власт у РС прохрватска и да истима вире из ректума. Па, шта би са тужбом за Мркоњић Град? Ништа. Добила начелница "вечерњаков печат", усташе сите, фукаре богате, само Срба нема на броју.


    • змај огњени вук
    • ,08.07.2016. 18:49:55[165357]

    ...иначе Данијелу свака част на тексту, а Душана Басташићу на неуморном прегалаштву да мученике система усташких логора Јадовно отргне од заборава.