Српски запад и амерички југ (2. дио)

Доносимо наставак фељтона Олега Солдата о америчком грађанском рату, и лекцијама које су примјењиве и на наше прилике.



На почетној грешки Југа, коју смо описали у претходном дијелу, почивају све остале које су довеле Југ до финалног пораза. Тако је заправо једина права предност коју је Сјевер, чија је војна традиција била мања од јужњачке, показао у односу на свога непријатеља, била инцијатива.

Али, инцијатива је све, она се увијек везује и групише у неке центре, тачније речено она их ствара. Каже се да иницијатива прво подразумијева тоталну рјешеност да се рат – заврши. Роварење, дословно чекање по рововима, обија се о главу, како на је познато и из нашег рата. Центри инцијативе од кружока постају солидне идеје и кохезивни фактор, те спасавају чак и пропалу ствар, каква је била сјеверњачка у првим годинама рата.

Требало је да се јави Линколн па да протресе своје сународњаке, паралисане ратничком репутацијом Јужњака. Једним митом ударао је други. Ту је индикативна анегдота како је Линколн понизно чекао као коњушар да га приме на разговор и консултације његови генерали, док је предсједник Конфедерације, Џеферсон Дејвис, толико „сурфао“ на повредљивој јужњачкој сујети да је на крају изгубио контакт и са светачким Лијем.

Могуће је да је овај губитак комуникације сузио реалне процјене генерала Југа, па је тако и Ли дозволио Пикету онај катастрофалан јуриш на Гетисбергу, због којег је по општем мишљењу изгубљен рат. То је та најиндикативнија разлика између једних и других, и не треба ни да помињемо колико је она допринијела финалном исходу рата. Она и данас детерминише невјероватно ефикасну ароганцију Американаца у спољној политици њихове земље.

Већ је поменуто да је индекс те инцијативе била јака философска школа на сјеверу, формирана око интелектуалаца Бостона, нарочито Емерсона, а касније ћемо видјети да и је књижевност често један таква индикатор инцијативе. Исто тако, изостанак инцијативе је уочљив по томе што једно друштво не посједује свој структурални центар, око којег би се окупила национална митологија која је у ратовима за опстанак најважнија ствар.

Југ је био разбијен на неколико, међу собом одвише различитих, блокова. Центар плантажне аристократије, са којом је обични бијели човјек мало имао везе, била је Вирџинија. Дубоки Југ је живио засебан живот. Апалачку полеђину је населило индивидуалистичко горштачко становништво које при првој прилици почиње да брига своју бригу. Постојале су и друге, пограничне и не сасвим опредјељене територије, попут Мисурија и Канзаса. Гдје је ту центар, који би руководио ратом, или одредио правац развоју јужњачке цивилизације? Ко је онда могао да испуни улогу покретачког центра?

На жалост, најчешће је то био обични инат према сјеверу, и, усљед тога – испуњавање унапријед додијељене улоге лудог бунтовника. Ово све су скоро случајеви које можемо гранично да уочимо и у српској ситуацији 90-их: инат, бунџијско поистовјећивање са нагрђеном сликом, историјски бијес, често и ресантиман. И, што је најважније, засјенчене елите, и народ који ту ријеч „елита“ поистовјећује са „буржујством“.

Кад су тако параметри рата и његова природа једном дефинисани, и кад је Југ пропустио да одигра много проактивнији потез од оног који је одиграо, он се стао брзо спуштати спиралом грешака. Сада југ, у све мањем простору који му преостаје за маневар, преузима на себе једну немогућу ствар – морални терет оправдавања робовласништва.

Неће се случајно касније ова стратегија непрестаног сужавања јужњачког пространства, физичког и моралног, назвати „анакондин обруч“. А измислили су је јенкијевски генерали. И ту видимо кобни изостанак центра код Јужњака: на којој тачки би јужњак, на простору већем од три Француске, схватио да је нападнуто баш „његово двориште“ (да употријебимо омиљену балканску фразу?) Историја сукоба потврђује да, кад се крене размишљати у категоријама властитог дворишта не преостаје много шансе за успјех. Ту јесте ријеч о некаквој „балканизацији“ Југа, о његовом растакању на превелик број опција и фракција.

Занимљиво је томе супроставити наизглед идентичну ситуцију на Сјеверу. Познато је у историографији да је првобитно обесхрабрење и рани недостатак стратешких смјерница касније усађиван индоктринацијама. Стваране су ратничке идеологије, и оне су се сукобљавале на фронту, исто као и оружје. У првим ешалонима те идеологије дубили су универзитети, литература, философија и интелектуални кружоци. У други, битнијим али мање видљивим – економија: припремала се огроман реформа банкарског и економског система Сједињених Држава.

Југ ни тада није био свјестан да се, паралелно са ратом чија среће је промјењива, у потаји кује план за једну глобалну империју у којој ће понижени Југ играти проминенту улогу израбљене сировине. У јаловом настојању да се колико толико оправда ствар робовласничке економије, Јужњаци су морали да се поистовијете са робовским системом, и то је било посљедња и трећа кобна грешка коју је начинио Југ. С друге стране, на нивоу тактике, борбени морал јужњачке војске, иначе легендаран, све више се сводио на ad hoc реакције, а стратешки, најшири тетар дејстава, почиње да се разбија на локалне просторе једним карактером вендете и осветничке гериле, што је код Сјеверњака проузроковало чувену реакцију „тоталног рата“.

„Њима треба оставити само очи да могу са њих сузе да обришу“, говориће касније генерал Грант. Пораз мора да буде тоталан, мора да буде – цивилизацијски.

 

СРПСКИ ЗАПАД И АМЕРИЧКИ ЈУГ - ПЕТ ЛЕКЦИЈА СА ДРУГОГ КРАЈА СВИЈЕТА


 





КОМЕНТАРИ