Ни Емира, ни Кустурице

Упркос бесконачним плотунима панегирика који свакодневно пуцају са тврђава наше критичарске осредњости, романсирану биографију Емира Кустурице Смрт је непровјерена гласина треба што прије заборавити. Да не бисмо заборавили маестралног редитеља.



На вашљиве главе стављали смо ловорове венце. (Ф. М. Достојевски)

А вријеме је било идеално. Радикално оријентисана сарајевска чаршија пуну деценију била је громовима по Кустурици, препознајући у њему себе. Полемике (псеудо)интелектуалне сарајевске елите са редитељем Дома за вјешање пуниле су насловне стране дневних, недјељних и мјесечних новина годинама, а неријетко су прелазиле и у жучне критизантско-памфлетске трактате са некаквом хибридном легуром ирационалне мржње и кочијашког рјечника, који су били ослобођени било какве унутрашње цензуре.

Медијска хампа око Кустурице, најчешће вођена пред телевизијским камерама или у виртуелном свијету интернет портала, прогресивно је расла до граница неодмјереног и неумјереног вријеђања које је уступило мјесто аргументованој и одмјереној полемици. Кустуричина свађа са Абдулахом Сидраном парадигма је постјугословенске мржње.

Мржње изазване различним (послије)ратним подјелама, националним и религијским прије свега, али и политичким опредјељењима која су, примјерице, на нож посвађала двојицу најпознатијих Брозових партизана и до рата нераздвојних пријатеља - Бату Живојиновића и Бориса Дворника, чије је усиљене покушаје мирења прекинула Дворникова смрт.

Недавно је, ипак, мимо свих очекивања, а уз поновљене погрдне опаске чаршије, овај пут у плуралу, пало помирење између сценаристе и редитеља филмова Сјећаш ли се Доли Бел и Отац на службеном путу, уз патетичне Сидранове опсервације о Кустуричиној генијалности која за нашега вакта вјероватно неће бити надмашена.

Опсада Дрвенграда

Послије тога или некако у то вријеме Кустурица је из своје дрвенградске резиденције истјерао до тада више него сигурног, оштрог, и не увијек коректног новинара Хрватске радио-телевизије, Александра Станковића, уз иронично објашњење да је водитељ популарне емисије Недјељом у 2 из његове куће избачен због недостатка основног кућног васиптања.

Станковић је, наиме, како су свједочили медији, а и сам редитељ, у Кустуричину кућу ушао у блатњавим ципелама и деспотски потез славног редитеља био је само увод у масовну хистерију, уочи почетка филмског фестивала Кустендорф који се одржава на Мокрој Гори и који је те године посјетио један од најпопуларнијих америчких глумаца данашњице - Џони Деп.

У тренутку док пишемо овај текст портал e-novine.com и Кустурица воде прави мали вербални рат, који најбоље илуструје текст Нермина Ченгића Тужи мене, јаде, који се, послије чудовишне реченице:“Љубио си се са Слободаном (Милошевићем), свршавао с Мирком (Марковић), грлио с Јовицом (Станишићем), а Добрици (Ћосићу) и дан данас мазиш муда голим рукама. И на све то се по Вишеграду надомак Перућца и Сребренице сафатаваш с Милорадом (Додиком)“, завршава нечовјечном, ужасавајућом поруком:“И да не заборавим: Пичка ли ти материна четничка!!!“

Андрић, Андрић, Андрић

Јасно је да су ова дешавања, као и најављено снимање Андрићевог ремек-дјела На Дрини ћуприја, били сјајни предуслови да Вечерње новости објаве Кустуричину књигу Смрт је непровјерена гласина.

Ова романсирана аутобиографија појавила се на киосцима у Србији, Републици Српској и Црној Гори готово у исто вријеме када и нова књига Горана Петровића Испод таванице која се љуспа, коју је, такође, објавила компанија Новости. Иако се, наравно, књижевно стваралаштво Петровића и Кустурице не може самјеравати, чињеница да је књига Смрт је непровјерена гласина продата у 100.000 примјерака (у четири издања), док је Петровићев роман стао на броју 20.000, говори да је друштвено-културна свијест у Србаља доживјела потпуну деконтаминацију. Ствар постаје гора након што се завири међу корице Кустуричине књиге.

Литерарни првијенац прослављеног српског редитеља ни по чему не свједочи о раскоши његовог талента и снази умјетничког израза по којем су препознатљива Кустуричина ремек-дјела, понајвише она која су претходила његовом посљедњем великом филму, Подземљу.

Смрт је провјерен бизнис

Иако је Кустурица у јавности често истицао да је књигу Смрт је непровјерена гласина писао неколико година, након прочитаног стиче се утисак да је она скарабуџена наврат-нанос за неколико недјеља, по узору на сличне аутобиографије иних поп-икона које се, по неписаном и бизарном правилу, непрестано појављују на трафикама, мамећи просјечног читаоца на киоске, његову руку у џеп, а разум да се између, на примјер, новог романа Горана Петровића и аутобиографије планетарно популарног редитеља, одлучи за овог потоњег.

У друштву чије се све трајне духовне категорије већ двије деценије преламају кроз призму ружичастог, псеудолитература је напрасно добила књижевно-умјетничка обиљежја.

То помјерање граница омогућило је истакнутим и оним мање значајним, али ништа мање гласним критичарима да посвједоче како је Кустуричина књига у апсолутном сагласју са његовим најбољим филмским остварењима; немали је број књижевника који су, и не прочитавши роман, потрчали пред руду, носећи у рукама прегршт најмилозвучнијих епитета и несвакидашњих похвала.

Па ипак, све те дивотне квалификације не могу поништити сву саблазан аматеризма која се запатила у књизи Смрт је непровјерена гласина.

Шта, на крају крајева, пише?

Нарација у Кустуричиној књизи сведена је на пуко набрајање догађаја, тако да ова наизглед романсирана аутобиографија у највећем свом дијелу поприма контуре личне историјске читанке у којој нема никакве замамне понесености, суптилне лирске стилизације, метафора и симбола којима, са друге стране, обилују његови филмови.

Пишчево приповиједање је убитачно, једнолично и готово увијек реторички монотоно. Повремени пасажи у којима Кустурица философски ламентира о појединим феноменима (какав је онај с почетка књиге, који говори о памћењу и заборављању) одударају од тог умарајућег ритма, али су они толико ријетки да њихово спомињање готово и није вриједно помена.

Фасцинација Андрићевим дјелом, на којој Кустурица увијек инсистира и која би своју кулминацију требала добити у филму На Дрини ћуприја, у овој књизи се спомиње тек овлаш, баш као можда и најзначајнији дериват сарајевске чаршије у другој половини двадесетог вијека – рокенрол. Истина, Кустурица неколико страница аутобиографије посвјећује фронтмену Забрањеног пушења, Нелету Карајлићу, али и та врста спомињања није ништа до пука констатација лишена било какве импресије.

Кустуричини ликови, сем неколицине, безлични су портрети сарајевске „раје“ чији је дух већ одавно ушао у усмено предање, али не и у роман редитеља који је са нестварном увјерљивошћу осликавао ликове са сарајевске периферије у култном филму Сјећаш ли се Доли Бел. Нешто више простора редитељ је дао оцу и мајци, док је најзанимљивији свакако лик још једног великог југословенског редитеља, творца партизанског вестерна, Хајрудина Шибе Крвавца.

Неувјерљива поређења

Кустуричина честа поређења су и више него инфантилна, а поређења култних филмских остварења која су утицала на његово касније опредјељење и одређених животних ситуација су неувјерљива и гротескна:

Сједили смо на тврдим столицама хотелске кафане „Београд“. Ја сам уздисао, мешкољио се, нисам знао куд ћу са рукама. Са ногама је било још горе, петљао сам их и изгледало је као да располажем са вишковима удова. Као да сам посједовао ноге Крешимира Ћосића. Благо сам се заљуљао као онај Ћоро са почетку филма „Било једном на дивљем западу“.

У цитираном одломку видљиве су, наиме, три ствари које смо већ споменули и које се неочекиваном, али упорном досљедношћу протежу у цијелој књизи. Поређење Кустуричиних ногу са ногама Крешимира Ћосића не значи ништа ономе ко није видио Крешине ноге, да не говоримо о онима који и не знају ко је дотична „краката жуна“. Потом слиједи поређење са Ћором с почетка култног епског вестерна Серђа Леонеа које је, такође, непримјерено и слабашно.

Умјесто да компарацију гради на универзалним и архетипским односима, Кустуричин поредбени парови често се заснивају на елементима који нису дио колективног знања. И на крају, у одломку је видљиво пишчево непознавање неких основних правописних форми од којих је у књизи најупечатљивија она која се тиче ијекавског рефлекса јата. Хумор, који је неизбјежан елемент Кустуричиних филмова, присутан је и у књизи, али је површан и углавном сведен на општа мјеста и неке урбане доскочице.

Занесено писаније

Немотивисаност одређених догађаја још је један велики и чест недостатак Кустуричине нијеме аутобиографије, баш као и многобројна мјеста која одишу приземном патетиком која се ниједног тренутка не диже ни прст изнад просјечности.

Нелитерарних елемената у Кустуричиној књизи је исувише да би могли да зажмиримо на једно (или, како су неки већ радили, на оба) ока и да му, на рачун старе славе која, истини за вољу, у потоњих неколико година блиједи, опростимо овај неочекивани излет у књижевност.

Будући магистри економских и менаџерских наука учиће на Кустуричином примјеру како се продаје производ. Танушан и слабашан, али ипак производ. Нама остаје да констатујемо да је Кустуричин текст, прочитан прије безмало двије деценије на уручењу Авнојове награде, највећег друштвеног признања у ондашњој Југославији, неупоредиво поетичнији и умјетничкији од 382 странице аутобиографије, коју жанровски можемо сврстати у тривијалну књижевност.

Тако то бива када се (не) пише у заносу.

Кључне ријечи: Горан Дакић, Емир Кустурица, Смрт је непровјерена гласина, Дом за вјешање, ,





КОМЕНТАРИ

    • buddha
    • ,24.06.2011. 09:09:10[8414]

    "На вашљиве главе стављали смо ловорове венце. (Ф. М. Достојевски)"

    Овом ћу Дакићу пружити руку кад га сретнем. Још само да си демистификовао га преко оне Златне палме (акације), муда би му одрезао фолирантска...


    • Малик
    • ,24.06.2011. 13:53:13[8435]

    Pretenciozan, bezidejno površan, neanalitički, konfuzan i prvenstveno iskompleksiran osvrt. Kako sam reče: "Tako to biva kad se piše u (ne)zanosu".


    • ШикуљакM
    • ,24.06.2011. 14:13:59[8438]

    Ако је биографија велике фаце, ми му морамо додати и да је сјајно дјело. Контам да је занимљиво пошто пише Куста, али сад да се сви утркују да му дају награду... Ја сам још увијек разочаран што је промијењен наслов књиге, па умјесто Ја о мени (јао мени) стоји ово непровјерено :)


    • yeni
    • ,24.06.2011. 21:54:54[8473]

    E moj Dakiću, tvoje laprdanje je za one kako ih Emir naziva otkose. Ako si još i vrovac, onda je sve jasno.


    • БН
    • ,25.06.2011. 05:08:00[8491]

    А онај покушај писања ијекавским изговором?


    • Божо Чукеранац
    • ,25.06.2011. 12:14:52[8508]

    На примјер:

    "Иако се, наравно, књижевно стваралаштво Петровића и Кустурице не може самјеравати, чињеница да је књига Смрт је непровјерена гласина продата у 100.000 примјерака (у четири издања), док је Петровићев роман стао на броју 20.000, говори да је друштвено-културна свијест у Србаља доживјела потпуну деконтаминацију. Ствар постаје гора након што се завири међу корице Кустуричине књиге."

    Кустурица је планетарна појава и феномен, ма колико се то неком не допадало. Новак Ђоковић исто, иако Енглези добију напад бјеснила кад га виде на терену, али шта ћеш, тако стоје ствари... Горан Петровић је неупоредиво БОЉИ писац него Кустурица, али вјероватно никад неће достићи планетарну славу као овај, а то продаје производ!!! И шта сад? Да се љутимо на Кусту што је толико себичан и не подијели са свима мало свог звјезданог праха?! К'о у правом Комунизму и "југословенском самоуправном социјализму"?! То не бива рођаче, овај свијет није тако направљен, џаба га кречиш...

    Контам да си овдје покушао критиковати Кустурицу као ПИСЦА, а испаде да критикујеш стање српске културе и укупне духовности...?!
    Мислим, поредити "генијалног режисера" и Горана Петровића ПИСЦА, који тренутно нема такмаца у својој генерацији је ПРЕВИШЕ. И то у дисциплини у којој је Горан несумњиви фаворит - литерарној нарацији!
    Мислим да је Дакић потпао под утицај онога од чега пати СВА али баш сва српска чаршија: Емир Кустурица је толико надрастао паланку из које је потекао, да му та иста паланка не може опростити НИШТА испод првог мјеста у СВИМ дисциплинама, па и у ММА!!!

    О "критици" стила и Кустиног поређења Крешиних ногу и ликова из Серђових филмова, не бих, сувише је глупаво...
    Шта овај момак очекује од неког ко је одрастао шездесетих и седамдесетих??? Да као "опште" узоре из "сентименталног васпитања" наведе Леди Гагу? Или Раскољникова?! Ма хајте молим вас... Ово је Рамбово:"...дрке дрке ђон, дркедрке др-ђон..."
    Писање ради писања као већина коментара са Фронтала.


    • anja banja luka
    • ,25.06.2011. 12:23:37[8509]


    Божо Чукеранац, 25.06.2011. 12:14:52

    Браво Божо!


    • jahac
    • ,25.06.2011. 14:48:31[8518]

    Божо Чукеранац, 25.06.2011. 12:14:52
    Sta dodati?...pravo u sridu ;)


    • Ментор
    • ,28.06.2011. 02:04:36[8724]

    Из свега наведеног се између редова може прочитати како си ти бољи писац од Кусте! Браво. Ето ја ти честитам, јеси. Али ћеш остати малограђански писац који ће вјечно кукати на велике људе. Као што Божо већ рече нешто слично, па и Ноле да напише књигу о свом успону била би једна од продаванијих. Давно је Неле Карајлић рекао да Срби не могу имати више од једног возача формуле један, а да је у културном свијету то код нас Кустурица, и шта год кустурица дотакне руком постаје популарно, постаје одличан бизнис.
    Престао сам и читати текстове на Фронталу, почело је свачије усиљено лапрдање да се части називом МИШЉЕЊЕ. Ово је врхунац, гдје један пицопјевац, подстакнут солидним критикама и подршком на овом порталу ( коју сам му и ја пружио у оним расправама са оним неотесаним фосилом ) почиње да се сили и даје своју ,,стручну" критику књижевног дјела једног од највећих српских имена овог доба.
    Брукаш се, претјерано се брукаш!


    • Ма Онако
    • ,30.06.2011. 02:54:59[8980]

    Što se tiče Kustine knjige, ja sam sretna sam što sam je pročitala i što je ta knjiga uopšte napisana.
    Ona nije nešto spektakularna što se forme tiče a ni stila pisanja. Ono najbitnije je i najbolje u ovoj knjizi - njen sadržaj.
    Priče nisu ni provokativne ni nevjerovatne, kako ih vidi sam izdavač, ali su autentične i šarmantne. Knjiga opisuje koliko tok Kustiričinog života, toliko i vrijeme u kojem je njegov život smješten.
    Moja preporuka je da se pogleda barem nekoliko njegovih filmova (a i ostalih filmova i dr. umj. uradaka), jer je razlog,proces ili poenta nastajanja tih filmova jako bitan za razumijevanje knjige. (avaj, onaj koji nije pogledao ili pročitao nešto što Kusturica koristi da bi nešto uporedio, dočarao, objasnio, postaće obrazovaniji iz domena opšte kulture, bilo da je to uradio prije ili nakon čitanja ove knjige)
    Za skeptike što se tiče Kusturičinog lika i djela, odmah da kažem da se u knjizi ne spominje ni Kustendorf ni njegovo pravoslavno krštenje ni bilo kakva senzacija i samoreklama. Čovjek se jednostavno odlučio da napiše knjigu o sebi i svom životu, jer se tome divi veliki broj ljudi širom svijeta, a tom prilikom je i zaradio dovoljno novca da finansira svoje buduće filmove i projekte. I šta je tu problematično?

    Što se tiče ove kritike, pih..ne znam. Imam dosta zamjerki. Možda da ih sve uopštim u jednu - ovde se pokušava kritikovati Kusturica kao pisac, i to kritikovati nadobudnim i prekomjernim korištenjem terminologije, uz široki i nepotrebni uvod, koji nije povezan sa samim djelom koje se kritikuje - a za to sve nema nikakve potrebe, jer Kusturica je izdao svoju "romansiranu" biorafiju KAO REŽISER a ne kao pisac.

    Negova knjiga, za mene lično, je kao i on sam - vrijedna čitanja i divljenja, inspirativna. :)