Ране са крастама

Синоћ је АТВ БЛ приказала посљедњи озбиљан филм који је снимио Срђан Драгојевић. Данас члана партије покојног Слободана Милошевића, којег у филму исмијава.



Никада није довољно пута поновити, да је деведесетих свако снимање и емитовање дугометражног филма о рату, било нешто налик на општенародну националну психотерапију. Они који су снимали филмове као Вуковар једна прича, никако нијесу могли по нивоу пропагандног учинка и мобилизације свог збуњеног народа имати једнак ефекат, као они што су снимали Вуковар се враћа кући.

Док су у Неовисној Републици Хрватској снимани филмови са четницима упљуваних уста на црним брадама, реденицима и шубарама из костимографских складишта Вељка Булајића, у Србији су се снимали „умјетнички филмови“. Вуковар једна прича је слао поруку о бесмислу и ужасима рата, о кривици свих страна, док је Вуковар се враћа кући био много конкретнији и јаснији, те се бавио пропагандном припремом тзв. војно-редарствених акција против Срба у Крајини.

Осим Боре Ђорђевића и других часних изузетака, сва умјетничко-пропагандна елита у Београду је патила што јој је Запад окренуо леђа визног режима и увео санкције. На све начине су покушавали продати Србе са друге стране Дрине, а да би им се то вратило назад.

Што раде и данас.

Срле, Срки, Срксон

За Срђана Драгојевића, човјека који је својим радом практично демонстрирао да је под Слободаном Милошевићем постојала неограничена слобода говора, може се рећи само да је једна прилично непринципијелна и поткупљива дупеувлака. Бар што се идеолошког дијела личности тиче.

Онај који је снимао филм као што су Ране, осим што је то чинио уз помоћ исте оне РТС којој на крају Рана лупају у шерпе да јој заглуше дневник, па је самим тим обесмишљена сва та прича; данас је члан исте те Социјалистичке партије Србије која се куне у Слободана Милошевића, којег је пљувао његовим парама и за његовог живота. Не само да је члан, него је члан Главног одбора СПС и на овим изборима је био на листи коалиције под вођством Ивице Дачића, на редном броју 55.

Није прошао, наравно.

Као што је Антун Густав Матош својевремено писао: Србија је земља неограничене индивидуалне слободе. Крлежа Мирослав се из тог разлога покушао два пута пријавити у Српску војску, али је одбијен због сумње да је аустроугарски шпијун.

А шта је покушао Срки?

Марамица за брисање гована иза ушију

Колико год им Лепим Селима Која Лијепо Горе ушао у дупе, Срђан Драгојевић никада није добио признања и награде са Запада као Кустурица. Којег су, истина, неки салонски српски националисти из Београда, тип Небојша Пајкић, још прије рата, а поготово за вријеме истог, оптуживали за антисрпство због "циганизације Срба".

Тај процес је довео до навлачења комплекса Емира Кустурице, којег се Драгојевић више никада неће излијечити, као и једна шира екипа по Сарајеву. Но, теорија цитатности би при прегледу његових урадака могла дати више појединости о томе, а мени се баш нешто не да.

Ране су каталог преувеличаних и често сасвим лажних историјских мотива из прве половине 90тих у Србији, каквим се већ опијају некултурни и бесловесни Београдчићи. Накот идиота који нема основног породичног васпитања када су у питању неки темељни постулати њихове заједнице шире од Круга Двојке.

Нажалост, постоје два разлога зашто се мора овако и сада писати о овом филму.

Прва, друга, трећа

Прво, постојали су они који су били повлаштени од Слободана Милошевића да могу да снимају озбиљне филмове у Србији деведесетих, као Драгојевић. Њихови филмови су, усљед миљеничке позиције и недостатка конкуренције, ушли национално-психотерапеутским кључем у паралелну историју. Сцене из ових филмова које се баве ратом су постале стварне, клинци их цитирају у друштву и вјерују у њих као такве.

Ко ће сада објаснити дјеци да Лазар није био цар, већ кнез; те да Вук Бранковић није био издајник, без обзира што се Вук Драшковић помиње у Ранама као опозиција Милошевићу?

Стога, молио бих Драгојевића и сличне фолиранте, да нам више не отимају славу и заслуге, кењајући кроз уста некаквих Пинкија или Швабе „идуће године рокали смо по Сарајеву“. Дакле, идиоти, нијесте ви рокали по било каквом Сарајеву, већ сте сједили удобно у својим станчићима (са гријањем, струјом, водом и далеко од граната) те снимали овакве филмове. Ни један регуларни припадник војске није дошао из Србије да нам помогне, а оним добровољцима који нијесу били криминалци као у Ранама, подићемо им споменик када оде ОХР и на откривање истог дође Ивица Дачић.

Друга ствар је што овај филм уопште није лоше режиран. Сценарио није можда толико убрушен и припремљен као за Лепа села лепо горе. Дјело није сигурно у свој жанр, има неопростиво баналних дијелова, доста набачених глупарија и лоше глуме... али ако је недослиједан и склон самоупљувавању свог народа и оптерећен комплексима, не значи да Драгојевић није знао да режира. Нијесмо у Хрватској, да неког у потпуности унижавамо и демонизујемо.

Али о томе сад нема разлога расправљати, пошто тешко да је његова редитељска способност значајније изнад степена школског, те да је донијела нешто ново у тај поступак на глобалном нивоу. Сањао је да сними научнофантастични филм у Америци, али је само добро одсједио на резервној клупи Мирамакса и вратио се да исисава паре из ткива рођеног народа, при чему се прво накачио на ружичасту сису народњачко-кичерајске телевизије деведесетих, по имену Пинк. Слично као извјесни пљувач из деведесетих, по имену Пера Луковић.

По паре код сељака

Уједно, Драгче више нема појма о режији или више нема шта да понуди генерално. То се најбоље види из пичкопаћеничке мелодраме са пуцањем, по имену Св. Георгије убива аждаху. Филма лошег по готово свим значајкама, таман колико и Турнеја. Ноћ прије него што су походили Бању Луку с њим на уму, по Београду су причали како иду да тражепаре од „оног сељака“.

Сељак је, погађате, по имену Додик. И дао им је паре. А ону су му га, да простите, баш снимили.

Осим што је фактографски лажан и злонамјеран, као и сваки латиничар, Драгојевић у овом филму никако није покушао да ослика стварност. Ово је нека његова Србија, виђена из београдске патике са ваздушним ђоном. Једино ако би се тако посматрало, могли би говорити о филму као таквом. Али, Драгојевић га нипошто није снимио из ларпурлартизма; осим ако неко не вјерује да је Парада или Ми нисмо анђели (92. наставак), нешто што са намјером пледира на врхунски умјетнички израз данашњице.

Удивљење криминалцима и њихово увезивање са патриотизмом, нешто је што се може урадити само у Србији. И то још у тзв. мрачним деведесетим! Остали, дакле, могу да нам завиде на мултиетичности, конформизму, отворености друштва, неоптерећености, крајњој слободи умјетничког израза.

Сви смо ми, уосталом, неки сељаци којима и даље тзв. умјетничка елита узима паре да прави овакве филмове.

И, баба, јесу те на крају заклали или нису?

Ко зна за шта је заиста служио овај филм? За иживљавање неког импотентног комплекса социјалисте Драгојевића, будући да мали синчић водитељке Пулса асфалта има идентификационе кодове са мајицама Креатора, Дисциплине кичме и слично?

Мики Манојловић се прославио у таквим партизанским једноумним филмовима, типа Отписани, које се овом филму исмијава у сцени са смртно рањеним Пинкијем, прије но што васкрсне са знамењима Црвене Звезде. Служио је том циљу Мики и код Кустурице у Подземљу, али изгледа да су код Драгојевића ти комплекси доста оштрији.

Николи Који, који тумачи Кримоса Интелектуалца, Биберче, ватрено оружје није било под А, већ „под Б, односно Ц“. Никако под Б или В! Што је још један у низу круцијалних параноично-ксенофобичних доказа да људи који се користе искључиво латиницом, не воде рачуна о српским националним интересима. Србин је на западу био господин, ђентлмен, каже Биберче на државној телевизији чији лого су три звијезде (црвена, плава и бијела) са натписом Srbija испод.

Такве звијезде, отприлике, уз обавезну латиницу, личе на деведесетих незамисливу заставу Војводине; а у свему осталом та филмска ТВ личи на тзв. Прву (српску) телевизију, која затрпа етер турским серијама. Све у свему, Драгојевић је имао јасну политичку агенду, па није јасно што данас није у партији са Чедом Недоношчетом или Чанком Мотористом? Ваљда немају довољно пара и утицаја.

Сво разумијевање проблема нас сељака западно од Дрине, у Ранама иде из уста баке која прича екавски: Упадоше усташе у Црниће и заклаше преко двесто људи... Затим се врло брзо прелази на англо-америчку цигарету коју пуши бака, као из вица који сви знамо, а у којем баба такође конзумира марихуану. Под утиском тетрохидроканабиола, сво разумијевање сељака са парама се сведе на:

Бако, шта је било на крају. Јесу ли те заклали или нису?

 


П.С.

Ако јесу, на тим ранама се није ухватила краста.
 

Кључне ријечи: Ране, Срђан Драгојевић, Ивица Дачић, Слободан Милошевић, Емир Кустурица, Дани(ј)ел Симић, ,





КОМЕНТАРИ

    • elep81
    • ,14.08.2012. 22:16:57[46381]

    Одлично написано,свака част!


    • ex-1978
    • ,15.08.2012. 07:25:38[46383]

    Ja nešto kontam da i ti naši režiseri plaćaju komunalije, kupuju pelene, sapun i da im treba para za jelo i piće. I da im to treba svakog dana - 24/7/365. Čujem da ona mala što je uzela zlato u Londonu živi u nekom premalom stanu sa 5 ili 6 ukućana. Gužva, brate.

    Dakle, mora da se jede i od nečega živi. Režiseri žive od filmova i filmovi su njima i to na prvom mjestu - način da obezbjede ličnu egzistenciju. Mogu oni biti i umjetnički, ali umjetnost ne kupuje drva za zimu.

    Nema Dragojević ni muda ni mišića da u hajdučkom Kusturičinom maniru postavi barikadu na cestu pa otima vozačima po 100 dinara za drumarinu. Nema on kila za tako nešto - on mora saviti kičmu i ići prositi za pare od vlasti. Mora se nakačiti na budžete. Silno vrijeme i energiju čovjek izgubi na to - dobro je da mu ostane išta kreativnosti za film.

    Simić u našim režiserima vidi naše junake, naše predstavnike, naše lidere, ljude koji nemaju ovozemaljskih problema i čija su jedine brige u životu umjetnost i nacionalni interes. Ja u režiserima vidim ljude koji se snalaze da bi preživjeli. Ako u tom snalažnju urade nešto korisno i od trajne vrijednosti za zajednicu - dobro i jest.


    • igorbl
    • ,15.08.2012. 09:10:07[46386]

    "Осим што је фактографски лажан и злонамјеран, као и сваки латиничар,..."

    E, ovo je najjače, nema šta. Kao što je opšte poznato, onaj ko koristi latinicu ima neobičan poriv da izvrće fakta i gaji loše namjere, dočim, logično, ovaj drugi, čim se služi ćirilicom, stoji iza svakog fakta kano klisurina, a o dobrim namjerama da se i ne govori.
    Dirljivo.

    Jedino što je prepisano od Kačavende Vasilija, al nema veze.


    • nika
    • ,15.08.2012. 09:50:20[46395]

    Опасно добар текст. Осјети се да је написан у цугу, просто као да је провалио из ране.


    • pink panter
    • ,15.08.2012. 11:58:44[46407]

    Просјечан текст у којем аутор своје фрустрације лијечи на јачем од себе. Тако је то. Критичари су они који не могу сами створити, који се не могу приближити ни дијелу наведенога, али знају пљувати. Игор је одлично рекао. Аха, баш су ми св "ћириличари" предивни. И 1978 је доста тога убо, од нечега се мора живјети. И редитељ плаћа рачуне. И сере. Као и ја. Као и аутор ове анализе. Када ову анализу прегледа 1% од укупног броја оних који су имали прилику да гледају филмове Драгојевића и у њима уживају (за име милог Бога, не морају сви гледаоци бит овако добро упућени у ствари као нас свих 10 вјечитих коментатора свега у РС, окружењу и свијету), онда ће аутор моћи рећи да је постао 1% Драгојевића. До тада, папир трпи све, па и увреде, а Драгојевића ово не тангира ни 1%, зато што неће ово ни читати ни пратити ни плакати за овим. Живјели и порука свима, дај мало смањите стално осуђивање и пресуђивање свакоме ко ишта ради јавно. Овај народ треба да изврши колективно убиство ако би читао са колико се мржње наступа према успјеху. Морам још додати да је јако глупа паралела између Кустурице и Драгојевића, Задња Палма је коштала Србију 1 милион евра. Распитај се па пиши, а немој без критичког суда свршавати на помен Кустурице.


  • INTERNAL ERROR: citajKomentator() [fetch]
    • ,15.08.2012. 12:21:52[46411]

    Свака част! Због оваквих текстова ја и долазим на Фронтал. Ред је да неко каже овим пиз.... из Београда гдје им је мјесто.

    Не знам Пантере откуд ти прича да Драгојевић било шта вриједи? Симић је сигурно 101% бољи писац него што ће овај икада бити режисер. Дупелизац је био за вријеме Милошевића, а правио се да је против њега. Сад је са његовим главним сарадником из тог времена.

    Овај Дани(ј)ел барем држи став и не мијења га како вјетар пухне. И то се поштује мој брајко!!! Можда се теби свиђа Парада и сличне ствари али то већ није ствар укуса, већ полне орјентације.

    СИМИЋУ ПИШИ ВИШЕ ШТА СИ СЕ СТИСУНО?!

    B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)


    • zlizo
    • ,15.08.2012. 12:41:04[46413]

    Dragojevic je prvo panker tek onda reziser, pa kao panker mora malo isfrustriranu i prosjecnu intelektualnu elitu da prcka.
    Kako to Manojlovic ne valja kao glumac..glumio Partizane? A Kusturicni filmovi, pa legenda u Francuskoj, pa Vuka KAradzica glumio..iz stare porodice...olako sebi dajes za pljuvanje autoru.


    • pink panter
    • ,15.08.2012. 13:29:21[46423]

    Прва линија- немам ја ништа против аутора. Него не волим да неко зато што има приступ медијима пљује и по Манојловићу и по Који, сада још мало па ће свако претресати и Радмиловића и Вујисића и остале легенде. Није коректно. Поготово не од генерација које су у "партизанији" највише уживали и имали све, гдје су официри за одлазак на посао до 1991. године, добијали преко 3500 Дојч Марака, гдје су сви били стмабено збринути много прије "цивила", а онда се смијати Микију Манојловићу, који је најмање градио свој филмски пут у партизанским филмовима.Нема га ни у једном филму гдје су носиоци били Николић, Живојиновић, Самарџић и остали великанифилмског платна. Нисте сконтали колико су глуми првог српског ешалона били заобилажени у расподјелама- Радмановић, Бата Стојковић, Мики Манојловић (различите генерације) и још неколицина одличних глумаца. Мики је радио Италији сјајне филмове и у Француској. Мени је Драгојевић направио занимљиве филмове за моје ране двадесете и касније ништа посебно. Кустурица, ево прође и 16 година од кошаркашке медаље у Атланти не направи ниједан филм, зато има своје градове.
    Прва линија да ти кажем,Парада је мене насмијала пар пута и то је то, али није ме сексуално опредјелила. За мене постоје само жене, али извини можда сам педер. И склони тог партизана аватара..


  • INTERNAL ERROR: citajKomentator() [fetch]
    • ,15.08.2012. 13:53:26[46427]

    Нек направе прво филм, и да тај филм на нешто личи, а не папазјанија означена београдским уличним сленговима!
    Да би филм имао вриједност он мора да садржи поруку, која се добије тек након неколико гледања!
    Ово што се нађе у драгојевићевим филмовима, више ћеш поучних фраза наћи у топ листи надреалиста, и то преко јутјуба!
    Цијенио сам добрим ми нисмо анђели, док се није појавио ми нисмо анђели 2!
    Од цијеле наше историјске и животне приче добили смо ништа филмова, или још горе добили смо оне самопонижавајуће попут турнеје, пад у рај, ринге и раја, св Георгије,...

    Па некад су и тв серије више простора остављале за неку поруку о појединцу жртви друштва, околности, жртви система...рецимо Врућ ветар, најбољи примјер одсликавања стања у друштву или филмови Маратонци, Ко то тамо пева,..


    • Kalabalak
    • ,15.08.2012. 15:41:42[46455]

    Иако сам редован читалац Фронтала већ неколико година никако да се наканим да се региструјем да би понекад и сам могао коментарисати написано. Овај чланак је толико сурово истинит, шака-у-чело директан и без длаке на језику да сам се данас натјерао на регистрацију само да упутим аутору ријечи хвале. СВАКА ЧАСТ!


    • Кифла
    • ,16.08.2012. 08:57:15[46505]

    Мени Драгојевићеви филмови никад нису били нешто посебно, а не знам ни како он баш изгледа док не прогуглам мало. Мени је овдје најреалнији ех-1978. Ријетко паметан коментар!

    Ипак реченице попут ове су чине да не престајем да се ваљам од смијеха:
    "при чему се прво накачио на ружичасту сису народњачко-кичерајске телевизије деведесетих, по имену Пинк. Слично као извјесни пљувач из деведесетих, по имену Пера Луковић."

    @ igorbl, pink panter
    Зар не видите да се овај Симић зајебава?