Маринко Умићевић: Одговорност, ред, рад, дисциплина

Ово је мото техничког директора фабрике обуће БЕМА. Кандидата за нови мандат одборника у Скупштини Града Бања Лука. По много чему нетипичног човјека.


фотографија: ДХС

Пише: Дани(ј)ел Симић

Маринко Умићевић је сасвим необичан појединац за нашу средину. Искрено, имао сам жељу још од прије да посјетим његову фабрику, као један од ријетких привредних субјеката који у главном граду Српске било шта производи. Занимало ме како у земљи, гдје администрација сама на себе троши буџет и задужује се сваке године све више, изгледа неко предузеће које производи нову вриједност. Уз то има снаге и да буде примјетно друштвено одговорно. Срели смо се сасвим случајно и договорили да се видмо у творници, тако да је интервју са Маринком био много више разговор, него што је то класични омјер питање-одговор.

Скулптура велике црвене штикле пред улазом. Милица у униформи обезбјеђења ме одводи до просторија управе, чији ходници су у потпуности обложени захвалницама, повељама, изрекама и правилима.

Слично је и у директоровој канцеларији, која је готово затрпана повељама, поклонима, захвалницама, фотографијама. Ту креће прво изненађење. Рекли су ми да је директор у погону, те да га сачекам унутра. Врата су обична, танка, бијела. Као у нечијој соби или основној школи. Унутра само дугачки сто за састанке. Све около претрпано артефактима дугогодишњег постојања Беме. Нигдје тапацирунга на вратима, против прислушкивања. Нигдје секретарице.

Досадно ми. А и непријатно је сједити у нечијој канцеларији док није ту. Излазим назад у ходник. У њему има знак да је забрањена прича и задржавање. Као гост, кршим забрану. Задржавам се. Након неког времена, кроз лептир врата иза којих се чују машине, у пуст ходник улази директор. У сиво-плавом радном мантилу, који не скида ни приликом пар покушаја фотографисања. Пружа руку и одмах се јавља на телефон, показујући ми да уђем. Све вријеме нашег разговора, телефон му непрестано звони и улазе запослени који нешто питају. Осим што су му оба телефона сасвим сигурно јефтинија чак и од мог, и звоне му више него мени.

Маринко Умићевић је једна од личности коју тешко можете подвести у категорију, какве се код нас у Српској нуде. Изузев можда категорију "произвођач". Произвођачи су одавно угрожена врста. Питам Маринка јер ме занима: Шта код нас осим Беме у Бањој Луци производи било шта? Од чега, на крају крајева, онда живимо?

Производња у пуњењу буџета Града Бања Лука учествује са можда неких десетак одсто. Бања Лука данас има више запослених радника, него што их је имала прије рата. Али, ти радници данас иду на посао у девет. Не иду, као прије, у шест или седам. То значи Влада, општине, банке; ти паразити који само троше и сисају нам крв. Ми прво њима морамо дати, а нама шта остане. То је нека потпуно нова врста радничке класе.

Од фабрика шта ради... Ех. Па ради нешто Врбас, јако мало, са стотињак радника. Ради нешто и Ливница. Ради Бема која сад у Бањој Луци има више радника, него што је имала прије рата.

Колико Бема има данас радника?

Бема има 1250 радника, од чега 280 у Мркоњићу, а остали су у Бањој Луци. Сад смо ангажовали и тридесет радника у затвору. Да мало људи раде, зараде, и да им брже прође вријеме. Добро су то прихватили.

Ипак, без како то кажу ти такозвани, лажни аналитичари, без реалне производње, без нове вриједности, све је пресипање из шупљег у празно. Видимо да сваки мјесец влада распише да продаје неке обвезнице. Живимо на теку. Живимо од задужења. Не живимо од рада већ дуго. Рада више нема. Можда још од рата не живимо од производње и рада. Живимо још од неких донација породица из иностранства. Зато је туризам је остао још можда нека нада да се привреда развија. Када за вријеме годишњих одмора дођу ови наши из иностранства, оставе они ту лијепих пара.

Да? (на врата куца нега старија госпођа у радном мантилу Беме) Доћи ћете мало касније, не могу сада. - Онда кад завршим паузу? - Да. (окреће се опет ка мени)

Викендом не можеш у ресторан ући од Словенаца. Дођу два дана да се напију, проведу, упознају. Ми ни то не знамо да искористимо. Фали нам хотела, хостела, садржаја...

Неће у Бањој Луци никад више бити производња као што је некад била. Шта мислите да ради један Инцел, Чајевец, ТАС, Космос, Универзал, Синтетик, ваљаоница, кожара, Јадран..? То је све пропало. То су биле фабрике у којима је радила мушка радна снага. Металска, базна индустрија. Без тога нема ништа. Пусти ти ципеле. Увијек је било питање ко је посљедњи, ципела или текстил?

Индустрија обуће и текстила је индустрија која допуњава кућни буџет, она не може бити хранилац породице нигдје у свијету. Ево Роза Луксембург је била кројачки, текстилни радник, и отуда дизала револуцију. Увијек су обућари били ти који су тешко живјели, пуно радили и били авангардни на неки начин.

Мужеви тих радница сада сједе код куће и не раде ништа. Пију алкохол, пију њима крв. Мало, мало, имам проблем неко туче жену. Одем код куће да видим шта се дешава. Псују жене, каже "имао сам ја некад 2000 КМ плату у ТАС-у". Имао сам и ја 2000 код Тите као обућар, па нема тога више. Каже "ја нећу да радим за 500 марака".

Неки дан кад сам на бироу тражио структуру тих 16.500 незапослених, ја сам се разочарао. Има три хиљаде људи са основном школом, који не требају никоме. Има шест-седам хиљада људи који су преко 60 година. То су ти из фабрика које су пропале, па чекају да напуне 65 година за старосну пензију. Они су на том неком чекању, које нигдје у закону не постоји. Имамо 2000 некаквих банкарских менаџера, 500 еколога, преко 2500 економиста који појма немају. Он заврше факултет, па упише мастер, па упише докторат; а нема дана стажа. Не зна ништа радити. Сада кад би нека индустрија дошла да улаже и да радимо, ми радника немамо. Ја на бироу немам радника.

Јесмо ли ми земља нерадника?

Наш човјек кад оде негдје друго да ради, он је добар радник. Али зато што и заради. А код нас су јако мале плате. Ми нисмо земља нерадника, већ је то нама мало остало још од турског времена. Знате ону изреку: Не можеш ти мене тако мало платити, колико ја мало могу радити. Наше су плате мизерне.

Кад одем у Аустрију, Њемачку, Италију. Тамо је храна јефтинија него овдје. Зубна паста, сапун, детерџент... све је јефтиније него овдје. Сликао сам у Минхену и исту продавницу, и исте артикле као код нас. Код нас су цијене 70 одсто веће него у Елизабетштрасе у центру Минхена. И сигурно лошији квалитет!

Нисмо ми нерадници, већ ми не можемо толики државни апарат издржати. Ја сам скоро био у влади и видим три стола, а шест људи. Па сам дао приједлог: правите столове на спрат. Ајој, кажу они, ма бјежи, јеси ли ти полудио?

Не може то нико издржати!

Је ли нама треба ММФ да дође и каже: "Имате вишка радника у администрацији, де ви то мало смањите."? Дижемо кредите, трпамо из шупљег у празно. Те паре треба у привреду да се уложе. Не може фића и мерцедес. Не могу ја без добре машине имати продуктивност. Мени дође Швабо и каже: Ево направи ми ово и то ти је два евра. Узми или остави. Нема погађања.

Зато смо покренули иницијативу да направимо један кластер обућара. У Федерацији обућари не плаћају доприносе. Тамо њима држава плаћа боловање бруто, а ми плаћамо нето и то 70 одсто. И то нам је велики проблем. Чак мислим тужити Уставном суду РС ту одлуку коју је дионио Фонд. Све и једна жена други мјесец након секса чува трудноћу, а држава мени за то плаћа 70 одсто. И то нето. И касне годину дана. На шта ја немам камату, а доприносе морам опет плаћати.

И шта се дешава? Шездесет и пет одсто њих веже друго дијете, значи неће опет двије године бити на послу, а десет одсто их имам вежу и треће дијете. И шта сам ја тражио од Владе? Кад имамо те фондове, српске шуме, српске путеве, српске будалештине, српске воде... што да обућа и текстил финансирају наталитет? Ето ти који праве струју, гдје ради углавном мушка радна снага, они немају тај проблем који имам ја.

Каква је полна структура запослених у Беми?

Преко 90 одсто су код мене жене. То је таква индустрија. Имао сам покушаја да направим пројекат да мушкарци шију. Али не иде то. Немају они тај осјећај, можда ни воље. Мени сваки дан 150 радника не ради, од чега је 80 одсто трудница и породиља. Хајде да тај терет подијелимо. Ја годишње дијелим 400 пакетића.

Увео сам сад да моји радници, има већ двије године, сваки мјесец иду у позориште. Не гледамо ове депресивне представе гдје сахрањују дјецу, што Новаковић фура. Гледамо комедије. Имамо закупљене двије стазе у Аквани да се иде на пливање недељом, па имам секцију женски фудбал гдје игра сто жена, имам секцију мушког фудбала. Само да се мање сексају. (смијех)

Усљед свих ових наведених разлога, који отежавају рад у привреди, да ли се то производња не може одржати без бављења политиком?

Па, ја се не сматрам да сам неки политичар. Сматрам да сам један друштвено одговоран човјек. Ево на ову капију на коју си ти данас ушао, ја улазим 42 године. Двије као ученик и четрдесет година сам навршио неки дан радног стажа. Од ученика, радника, пословође, шефа производње, надмајстора... Нисам хтио да будем ни директор. Ја сам технички директор, јер сам био директор у једној фабрици обуће коју сам покренуо у Бронзаном Мајдану.

И дошао је неки Словенац да ја за њега радим, али дао је малу цијену и ја сам га одбио. Рекао ми је да ко сам ја, па ја нећу за њега да радим? И да ћу видјети ја ко је он. Онда је након пет дана дошао са Андрејем Гартнером и овај каже ја сам то купио. Сад ћеш за мене радити. А ја сам прије три дана ишао у банку, у владу, да то купимо моји радници и ја. Кажу како те није срамота, ти хоћеш да отмеш то од државе. И тај Гартнер, који је купио преко сто фабрика, купио је ту фабрику за двадесет хиљада марака старе девизне штедње. Џабе добио. И онда сам ја рекао да ћу радити, али докле будем имао интереса. Након једно пола године он је почео нешто муљати, прати паре, тако да сам ја дао отказ и то напустио.

Када сам покренуо ову фабрику, која није радила пет година, мој је услов био да ја не будем директор. По нашем закону је директор одговорно лице, а не власник. Шта може директор? Власник му каже како да ради и он мора, иначе ће остати без посла. Тако да сам ја технички директор, али радим као да је то моје. И тако се и понашам. А власници и директор су Словенци.

Добро, али како сте ушли у политику онда?

Прије осам година сам имао срчани удар. Моја свастика је чувала дјецу Бранислава Бореновића и она га је звала да пита има ли каквог доктора да зна, а баш се десило да је са њим за столом сједио професор Лазаревић. Тако су ми уградили два стента и ја кажем да ме Бореновић још под инфузијом и наркозом уписао у странку. Отишао сам у Игало у болницу, а он ме ставио на листу. Дошао сам пет дана прије избора, рекао својим људима гласајте за мене ако хоћете, ако нећете баш ме брига. И тако сам ушао у градску скупштину прије осам година без икакве кампање, са око хиљаду гласова.

Други мандат на листи ПДП сам био седми и освојио 2100 гласова, а Бореновић је имао 1900 гласова. Риједак је случај да неко има више гласова од носиоца листе. И онда сам се свадио са Иванићем, јер ми се није свиђало то његово понашање дај мени, дај Црнатку, дај Бореновићу...

Мени ништа не треба! Било је у том ПДП добре, школоване дјеце. Градски народ, градски људи, паметни, које је требало финансијски помоћи и полако уводити у политику. Он то није хтио.

И још ме нервирало то његово курвање. Дај да ми имамо пет шест одборника, па да ми будемо језичак на ваги. Пусти то! Дај једном се одлучи. Па или побједник, или покојник. И онда се ми посвађамо на једном одбору, онда када се он хтио удружити са Михајлицом, оним Хаџи-Митровићем из Зворника. И ја дођем кући и мислим се: шта имам ја њему говорити? Партија ти је ту као фирма. Направио Иванић себи и ради како и шта он хоће. Направи ти Маринко себи предузеће, па онда ради шта хоћеш. И напустим.

Онда ме послије зовнуо Додик да њима помогнем. А имао сам ја иначе проблема. Био сам конструктивна опозиција. Да су они мене хтјели слушати, јер сам се бавио само малим темама и привредом. Гањао сам седам година то што је каптажа за прање улица у граду доле код Ребровачког моста, гдје је Врбас најпрљавији. Ту се улива сва канализација града, а ми ту воду захватамо и перемо улице. Умјесто да је направимо горе у Карановцу.

Прије мене није било комисије за привреду. Тражио сам да средства за запошљавање буду подстицајна, а не кредитна. Нико то није узимао. Као, шта град има са запошљавањем? Пуњење градског буџета је 45 одсто од поврата ПДВ-а. Ако је човјек запослен, онда купује и пуни буџет, ако није - нема ни буџета.

Је ли се поправила шта ситуација од вашег уласка у СНСД?

Јесте, како није. Град сада сваке године издваја преко милион марака за запошљавање и самозапошљавање, тако да се пуно промијенило у посљедње двије године како сам ја прешао.

Али, кажем, ја се не осјећам као политичар. Гдје год да дођем, ја сам бабарога. И у СНСД сам велика бабарога. Чак су два одборника СНСД, када ме предложило педесет организација, привредника, сви моји радници потписали да добијем плакету града... били уздржани. Ненад Рашић и Кременовић овај један горе из Борковића. Као, шта он хоће, јуче дошао из ПДП? Ето, то довољно говори како мене тамо гледају.

Ја бих то све брезовом метлом помео. Надам се да ће се то промијенити ако Игор побиједи, а и ја ако уђем у парламент, а сматрам да заслужујем. Да лијепо направимо и видимо ко је добио функцију од странке, ко је на власти, ко какве резултате има. Каже ја сам војник партије. Ти си плаћеник партије!

(Опет нас прекида неки човјек на вратима, којег такође одгађа за касније.)

Шта то значи? Добио си функцију од партије. Директор си јавне установе 12 година, значи читав живот. У два управна си одбора, у три надзорна одбора. То не може више тако! Хајдемо име и презиме, па да видимо јавно. Не можеш ти мјесечно имати 15 хиљада марака, и ти си војник партије. Војник партије је онај што га се сјетиш пред изборе, што је на бироу, што нема посла и лијепи плакате, а након избора га заборавимо сви.

(неко куца)

- Да? Извини немам времена, дођи касније.

Дешава се то да су људи умислили да су они Богом дани. Ја сам тако на једном састанку рекао баш, зашто у првом реду морају сједити људи који у просјеку имају милион марака од СНСД? Који су сви наплатили рад у партији дебело. Што не сједну ти са бироа, који су завршили факултете, а немају посла. Да их гледамо!

Тако сад сам навукао све на врат.

Ево, како ја овдје као директор имам плату 2500 марака, а он на челу скупштине има 4000 марака? Јеси ли вриједнији он или ја у овом граду? Бема је прошле године имала реализације 13 милиона марака. То је 12,5 одсто буџета града. Једна фабрика која производи ципеле! Замисли сад да раде Инцел, Јелшинград, Чајевец... овај град би процвјетао.

За шта ћете се сад залагати у скупштини ако буде изабран?

Ма, ја се увијек залажем...

(куца опет она госпођа која се вратила са паузе)

- Да? - Реците госпођо шта сте требали? Мислим, ако није тајна? - Па, јесте. Кроз издах говори госпођа. - Добро, ево сад ћу ја изаћи.

Чекам га једно вријеме у канцеларији и примјећујем пуно слика, цртежа, карикатура, плакета, фотографија, фабричке рекламне галантерије. И пјесму, на српском и руском, Путин и ја. Враћа се назад и настављамо разговор.

- Пита за кћерку за посао... Завршила факултет, а нема посла. На бироу.

Него, кажу СНСД је на власти у Бањој Луци. Није СНСД на власти, већ су три партије на власти. СНСД, ДНС и СП. ДНС држи институције гдје има пара, Центар за социјални рад који троши 15 милиона. СП држи вртиће, који троше 12 милиона. Плус Депот, плус други начелници, и ти кад погледаш, пола буџета не држи градоначелник. Ми кад дођемо на скупштину, не бира градоначелник свој тим, већ му га намећу партије у коалицији, што ја мислим да је погрешно. Ја ћу се борити да ако бирамо градоначелника, нека он бира свој тим. Нека он буде из твоје партије, али да га градоначелник изабере из твоје партије. А не, као сад, дај ми педесет метара асфалта, ако нећеш, ја ћу изаћи из коалиције.

Зато је јако битно да имаш своју већину од 16 људи. Да имаш одговорност. Градоначелник нема могућност да управља начелницима, јер они одговарају својим партијама.

Већ неколико избора идете на локалном нивоу, занима ли вас републички ниво власти?

Па занима ме. Право да ти кажем, мало сам љут што ме прошли пут нису ставили на листу за посланика, јер ја имам пуно веће могућности ту. Имам 300 радника у Мркоњићу, који не могу гласати овдје. Имам 50 радника у Челинцу. Затим 60 у Котор Варошу, 70 у Лакташима, 150 у Кнежеву који сви раде овдје код мене. Они не могу гласати на локалним изборима, али могу у изборној јединици.

Каква год да је та Бе-Ха, она је опет моја држава. Морамо се окренути ка њој, да вратимо своје паре које ми тамо дајемо. Муслимани да су паметни, па да ми гледамо њихов дневник, а они наш. Да нешто научимо једни о другима. Ми ово што гледамо, то нам је сервирано. Тако и њима исто. Али тамо је Централна банка, фискална и пореска политика. Требамо се више ангажовати у тој политици која се води у Сарајеву.

Али исто сам заинтересован и за нашу републичку скупштину овдје у Бањој Луци. И ту се мора направити велики рез, да видимо ко доноси законе. То су људи са приватних факултета... Каже економиста? Је ли завршио код оног Јањоша у Приједору који има своју грађевинску фирму? Пола код њега су завршили факултете. И сад је он економиста, а ја инжињер? Мало сутра. Ја сам то завршио још код Тите у Загребу.

Друго, ми не можемо правити законе сваких петнаест дана. У Њемачкој кад се промијени закон у двадесет година, двије године раније се најави да се мијења закон, како би се привреда могла припремити и прилагодити. Код нас свако мало неки закони. Ево, напримјер, најнижа плата. Шта је та најнижа плата? И ту најнижу плату треба зарадити. Код нас ту плату имају они који су на боловању. То је 150 људи пута 370 марака. Ја ћу затворити фабрику, уколико тако настави. Ја не могу да плаћам трудничка боловања, него хајдемо ми да се боримо за највишу плату, али зарађену. А не да будемо таоци најниже плате. Наша најнижа плата је већа од Србије, Румуније, Бугарске, Македоније... Зашто?

Ја сам да се боримо за највишу зарађену плату, а незарађена да буде још мања. Да дестимулишемо то боловање. Јер шта се мени дешава? Дођу након другог или трећег дјетета и дају ми отказ. Каже, сад имам троје дјеце, не могу ја ићи радити, а ја сам је финансирао пет година. Имам проблем јер кад примим новог радника, ја опет њега морам обучити. Нису то старе Сингер машине од 150 година. То су нове машине, које треба програмирати па радити. Не може то свако.

Ви сте до сада били у скупштинској већини. Причао сам са многим градским политичарима и многи од њих су рекли прије прошлих избора да се залажу за укидање плаћања накнаде за рекламу на сопственом објекту или возилу. Или да се у пословним објектима престане наплаћивати струја и вода скупље него у домаћинству, што све директно кочи развој привреде. Какав је ваш став, може ли се то регулисати у наредном мандату?

- Ја плаћам воду пет пута скупље у фабрици. И исто индустријска струја. То је остало још од Тита. Зар није циљ да се што више троши и што више плаћа? Рецимо и фудбалски клубови сви плаћају ту воду и струју.

Не да ли се може, то се мора регулисати! Али биће јако тешко, јер шта је коалиција. Увијек стријепиш да ли ће овај из коалиције бити за. Ако он добије асфалт, онда мислиш да ли ће онај трећи да затегне нешто, хоће он нешто своје, и тако. Да нека партија има 16 својих људи, онда имаш одговорност и онда се те ствари рјешавају истог тренутка. Али кад су три партије, одмах онда крену уцјене. Де ти стави мог човјека да буде директор Депота, овамо мог да буде директор Старачког дома, а ако нећеш, ја нећу за то гласати. И то је онда стално све под ручном.

Рјешење је да једна партија има апсолутну власт, или барем да буду двије партије. Овако кад су три, апетити расту. Мала бара, а пуно крокодила. Нико се неће борити за творницу, да иде да ради овдје умјесто мене. А ја само гањам да спасим фабрику.

Како фабрика опстаје и поред тих свих неповољних државних дажбина?

Успио сам се изборити да индустрија обуће и текстила плаћа на бруто плату 30 одсто доприноса. Мени су ти доприноси тако око мањи 25 одсто него другима, због великих боловања и курса марке који је исти 20 година. Колио је 100 марака било прије 20 година, а колико је то данас? Ми губимо седам и по, до осам милиона годишње на нереалном курсу марке.

Опет се враћам на ту Бе-Ха. Ако је курс марке такав фиксиран и ми извозници плаћамо ту цијену, дај ми онда врати ПДВ на превоз и топли оброк. То ми је сто хиљада мјесечно, милион и двеста годишње. Да барем тих милион и двјеста вратим од ових седам милиона, али неће Бе-Ха.

Укини ми царину! Пошто нико у Бе-Ха не прави репроматеријал за индустрију обуће. Зато сам ја отворио двије продавнице у којим продајем своју робу. Укини све царине! Мој партнер у Њемачкој или Италији има царину три одсто, а ја имам петнаест. Дај да будемо барем мало конкурентни. Исто они имају један одсто у банци камату, а ја имам осам.

Ево ја сам уложио зимус 350 хиљада марка, али није било снијега, остало ми је робе осамдесет одсто. На Западу имаш двије године грејс периода. Ако немаш једну зиму, имаш другу зиму да продаш зимску обућу. Код нас ће ти узети фабрику банка. Исто је љето било катастрофа. Ко је уложио паре у сандале, награбусио је. Тако ти ми обућари зависимо и од неба, а држава би ту требала да ускочи, да каже имам ја неку своју банку, ево ти камата један одсто. Него, не можеш ти, ове банке фашистичке, зеленашке.

Ја странцима требам само као хамал, да радим дорадне послове. Да направим ципеле, које он одвезе у Њемачку. Онда наши трговци оду тамо и купе те ципеле, довезу назад овдје и продају. Тако они враћају своје паре које су дошле из иностранства разним донацијама. Путем робе, остварују екстра добит. Ако ја почнем да правим своје ципеле, ово што сам одлучио тај кластер обућара да правим, па ако ми понудимо своју ципелу индустрији Запада, ми смо њима конкуренција. И одмах ће она реаговати. Одмах ће баријере, одмах ће царине...

Батали ти државу као што је Бе-Ха, којој се буџет пуни само акцизама на гориво и дуван. Гдје је луксуз? Од тога се пуни буџет. Скупи аутомобили преко двије и по хиљаде кубика, бунде, сатови, злато. Зна се шта је луксуз. Све то мора имати порез. Међутим, не да Запад. Ми смо окупирана држава.

Оно што је Додик дао приједлог, ако имамо суфицит 500 милиона еура, можемо за те паре одштампати милијарду марака. То је добар приједлог. И за те паре направимо двије централе за струју, једну у Српској, једну у Федерацији и ту одмах иду паре назад. Да запослимо људе. Међутим, не дају штампати паре, одмах се у то политика уплела. Људи моји, Европа је одштампала хиљаду сто милијарди на црно! Шездесет милиона сваки мјесец одштампаних пара без покрића дају и купују код нас, по Хрватској ове наше сиротиње. Мени газде кажу, наредила Њемачка да Словенија мора да прода аеродром у Марибору и у Љубљани, да не може да буде државни. И шта се дешава? Њемачка државна фирма одштампаним парама купила та два аеродрома. То ће радити и код нас.

И шта може послије бити? Може бити само револуција. Стално је неко буре барута, стално се неко може упалити на ту варницу.

Ако живимо на теку, као што кажете раније, на кредит. Тај кредит једном мора доћи на наплату?

Они нама дају са Запада паре, јер знају да имамо велики потенцијал у производњи струје. Они ће нас задуживати до те неке границе кад не будемо могли више даље, па ће рећи не можете ви то вратити, сад ће бити наше централе.

Разговарао сам са људима који су спремни да дођу и уложе овдје у Бању Луку стотине милиона еура, али да купе и дистрибуцију, па да ти имаш као у хотелу картицу за струју. Па ти купиш тридесет, двадесет, пет марака струје... Кажем ја шта кад не могу плаћати струју? Каже у Лондону има милион и по људи немају струју, па ником ништа.

То су код нас остале те комунистичке методе. Каже човјек немам пара, немам шта јести, а ја га питам имаш ли мобилни телефон? Каже, па наравно.

Како ви гледате на ове догађаје око референдума?

Сматрам да је требало одржати референдум. Нигдје у свијету се Уставни суд не петља око националних обиљежја. Разочарао сам се што је у Бањој Луци био тако слаб одзив. Бирачке спискове нисмо добили од ЦИК-а, већ је то МУП достављао, па је вјероватно зато ту и било мало проблема.

Свашта смо прегурали преко своје главе, па ћемо и то. Мислим да је требао бити референдум, јер такав смо ми народ. Све што радимо, радимо из ината. Ако деведесет одлука тог Уставног суда није испоштовано што се тиче Федерације, не знам што онда ми морамо? Ту треба подвући мало црту. А драго ми је да смо и ми мало дошли памети, да не морамо ићи главом кроз зид. Да мало можемо промијенити неки закон, па да опет вратимо и Боже правде и грб Немањића, а без рата.

Признао ко, не признао, ипак је отишла нека порука. Мени је лично, као грађанину, савјест чистија кад сам заокружио оно ДА. Ништа тиме не добијамо, јер ћемо живјети како смо живјели, патити се како се патимо.

Како ви гледате нашу судску власт?

Не могу схватити како то да неки спорови трају седам, осам година. Како то да службеник у суду има 370 марака плату, а судија 4.000. Ово што наши судови раде, то је разлог зашто Запад неће да инвестира.

Каже мени један Нијемац, како да ја уложим паре, двадесет милиона еура, послије хоћу да изађем, да то прекинем, па требам да се на суду гањам петнаест година?

Ја кад видим да судије имају оне одоре, ја се најежим. То није наша традиција. И те судије су неки фрајери, трају им процеси по десет година.

Ево сад сам ја тужио онај неки Истиномјер. Ставили моју фотографију и бркове као код Хитлера и оног Срђана Дувала. Пухало, да, али ја га зовем Дувало. Он је то као коментарисао да сам ја Хитлер. Једва сам ја њих нашао. Они су регистровани у неком подруму у Сарајеву.

А шта је било? Ја сам само тражио, ако сам одборник Скупштине града, да видим списак тих потписа против цркве у Борику код школе Бранко Ћопић? Јер лажу да је то петиција грађана Борика. Та петиција је пред Боском потписивана. Онда је то петиција Града Бања Лука, а не петиција грађана Борика. То је велика разлика. Ако дижем руку, морам да имам увид у то које то потписао и ко су ти људи?

И шта се онда десило? Први пут свих 32 одборника гласа да ту буде црква, а онда смо сви гласали да не буде. Па какви смо то онда ми одборници? Предсједник скупштине је хтио да се мало додвори, па је то неприпремљено гурнуо на скупштину. Не могу ја да расправљам, ако немам сву документацију. Али они, не, не... не може тако. Онда је стао за говорницу онај неки Дакић, па је почео да пријети, е онда смо сви ту се нарогушили. Неки одборници, онај Милошевић, који су као лајали да то СНСД гура, изашли су прије гласања. Нису хтјели гласати и одлука је била да нема довољно.

У Бањој Луци нема никаквих стратешких пројеката, само се крпи. Имате ли визију неког таквог пројекта који би требао граду?

За све што се ради, треба пара. А пара нема. По мени, ово што је Игор најавио, ако Бања Лука има око хиљаду радника, заједно са ватрогасцима, и ако троши 35 милиона на плате, то је пуно пара. То се хитно мора редуцирати. Не може начелник имати плату четири хиљаде. Просјек плате у градској администрацији је 1.300 марака. То је нереално висок просјек. Ја сам рекао то Игору, морамо наћи начин.

Ако грађани БиХ имају на штедњи девет милијарди марака. Бар три милијарде имају људи из Српске. Што они не улажу? Држава би требала да каже: Ти чуваш паре у банци, имаш камату три одсто, нигдје то у свијету нема. У Енглеској се плаћа један одсто кад чуваш паре у банци, у Њемачкој нула одсто је камата на твоју штедњу. Па и ми да кажемо, ако нећеш инвестирати, онда имаш камату на те паре. Паре морају да се обрћу.

Ево, може се уложити у плато Бањ брда. Повезати Понир и Јагаре. Направити скијалишта, хотеле, базене, садржаје.

- Помињало се у кампањи, рецимо од стратешких објеката Чавић предлаже колектор за канализацију?

То што се прича око колектора за канализацију, то је прича од 200 милиона еура. Добра је то ствар. Почело се са тим, ради се, град је већ уложио око тридесет милиона марака. Али докле год БиХ не потпише да је придружени члан ЕУ, док не добијемо приступ тим ИПА фондовима, ми смо ту везаних руку. То је једини начин да се довуку инвестиције, поред јавно-приватног партнерства.

Ето ти скупљи објекти. Зашто не би неко направио концертну дворану у Бањој Луци? Кад одемо у Београд видимо ктитор ове зграде, ктитор оне зграде, Коларац, Миша Анастасијевић... а гдје су код нас ктитори?

Кад смо већ ту, како сте дошли на идеју да оснујете и помажете Кошаркашки клуб инвалида Врбас?

Имао сам неку кафану, етно бифе. Тад сам још био у опозицији, нападао власт. Локал је био општински, па дође инспекција због домаће ракије и тако сам то затворио. Али небитно, тако сам ја сједио у тој својој кафани, кад уђе њих десет у колицима.

- Добар дан. - Добар дан. - Јесте ли ви Маринко? - Јесам. - Би ли ви нас усвојили? - Како? - Па ето ми би нешто хтјели, да се бавимо спортом.

Ја нисам ни знао да постоји тај спорт, то је било прије четрнаест година. Покојни Горан Крсмановић, Игор Игњатовић, Данијел Петрушић и још неки момци. И, хајде, рекох, да кренемо. И тако смо кренули од собних колица. То је скуп спорт, прескуп. Ми имамо у колицима 200.000 марака. Једна су колица 10 хиљада. Прва наша утакмица је била са Марибором, 6:2. Ух, каже, ал' је кошева било.

И, мало, по мало, ми смо сад троструки прваци НЛБ Лиге. То је исто као АБА лига само за инвалиде. Италија, Аустрија, Хрватска, Словенија, Мађарска, Њемачка и Србија. Прваци БиХ, догурали смо далеко... То је скупа забава, прескупа забава. Разумијевања никаквог. Министарство омладине и спорта ништа. Ни контакта никаквог немамо. Ми смо направили неки резлултат. Србија је сад укинула ту подјелу на спорт и инвалидни спорт. Спорт је спорт. А они кажу ви сте инвалиди, ко вас шиша. Слушај, ко шиша нас? Ми дамо осамдесет кошева. По сто кошева дамо.

Сад је било челенџ у Бањој Луци. Ми смо били домаћини двема екипама из Шпаније, од којих једна има два и по, а друга два милиона еура буџет. Двије екипе из Турске, по милион и по еура буџет. А ми имамо 50.000 КМ буџет и играмо са таквим екипама!

Ево сад је Владо Шврака потписао, оде у Турску. Потписао је уговор какав ни један спортиста овдје није потписао ни у једном спорту. Нормалном. Други ми играч оде у овај италијански клуб, Кастел Векио, који је изгледа одлучио да нас ове године баш побиједи, јер смо му три године узели титулу. Ми то тамо кад дођемо код њих имају масера гомилу, физиотерапеута, педесет колица, точкова ни не знају колико имају.

Кад видиш те људе у колицима, а кад видимо нас такозване здраве, како лелемудамо ту... Треба читав живот сједити у оним колицима. И то ми даје неку вољу и снагу. Хвалим драгог Бога, јер био сам мртав петнаест минута.

Наша премоћ у кошарци у колицима је, између осталог, јер имамо пуно оних који су у њима завршили усљед рањавања у рату. Да ли мислите да смо се довољно одужили тим људима?

Наша кошарка у колицима је углавном спорт параплегије и дјечије парализе. И екипа има четрнаест и по бодова. Ако човјек има параплегију, има један бод; ако има парализу, онда бод и по; а ако је ампутирац, ако нема једне ноге, онда четири бода.

Ми имамо пуно тих ампутираца, ратних бораца, инвалида. Ми смо њима не само спортски клуб, него и социјализација, и рехабилитација. Код нас нико нема ПТСП. Нема кад. Има три тренинга седмично, путује, игра утакмице. То је права ствар. Како то у Словенији раде. Кад човјек има удес, остане без ноге, он га одмах укључује у спорт. Да ли је то атлетика, да ли је пливање, да ли је кошарка; одмах га гура у спорт под обавезу. Код нас се то нико не брине.

Ја себе стално питам, зашто држава не објави списак свих тих бораца? Ту би се сигурно тридесет одсто могло избацити оних који нису прави борци. Исто тако мислим да има превише тих борачких организација. Знаш оно како кажу: Пуно баба, килава дјеца.

Не знам, ми се све нешто тако стидљиво понашамо према тим заслужним грађанима. Ја немам тај комплекс, да ми не дамо и имена улица по неком од њх. Ево како у Италији стадион, кад игра утакмицу Интер - Ђузепе Меаца, а кад игра Милано Сан Сиро. Или је обрнуто. Што она улица Краља Петра Карађорђевића мора има три километра. Мала је Бања Лука за све те улице. Ево тражили смо па за патријарха Павла не можемо да нађемо улицу.

Да ли би Маринко Умићевић гласао да се улица Олимпијских побједника, будући да иде кроз бившу касарну Мали Логор и крај зграде Владе, зове Војске Републике Српске?

Кад будем у Сарајеву и бетон је онај на тротоару зелен. Табла је зелена. Бандера уличне расвјете је зелена... а ми имамо још Тузланску улицу. Ја бих дао улицу генералу Талићу. Он је био командант нашег корпуса. Кажу људи има комисија, немој у то да се петљамо. Ми мора у све да се петљамо!

Најбоље борци знају гдје је ко био. Треба неко, оно као што је Хрушчов рекао "њет!", да се мало сад то другачије ради. Да се скину са списка бораца ти неки који су били у позадини, који су се само водили да су борци, а тако би и остало више пара за праве борце. Најмање трећина их је оних који не би требали бити на списку. Ето тако недавно је Шеснаеста имала у Машићима тамо прославу двадесет и пет година од формирања, а није било минута ћутње! Каже, теби Маринко све смета. Не смета мени, већ сам примјетио да то није било и да то није у реду према тим људима.

Има ли неких нових пословних планова?

Па, ево, ја сам разговарао и са Игором, и са инвеститорима разним. Шта значи ријеч инвеститор? Ја имам план да запослим 500 радника у наредних годину, двије године. Да уведем другу смјену. Имам машине, имам све, а мени машине стоје празне послијеподне.

Све више се људи враћа из Кине. Кина је постала скупа. Сад иду у Индонезију, иду тамо по Вијетнаму. Ја данас направим ципеле овдје, оне су сутра у Минхену у Бечу, а из Кине треба мјесец дана. И то је наша велика предност.

Имамо своје знање, људе, моделаре, креаторе; али требају нам мало веће плате. Код мене је просјек 550 марака, плус превоз и топли оброк, сви доприноси плаћени. Није то ни мало, ако је код мене шездесет одсто радника основна школа. То је таква индустрија.

 

КЛИКНИ ОВДЈЕ ЗА ДРУГИ ДИО ИНТЕРВЈУА

Кључне ријечи: Маринко Умићевић, ,





КОМЕНТАРИ

    • nika
    • ,30.09.2016. 15:37:01[166483]

    А кад само помислим да је овај Симић некад био дечко који обећава...


    • змај огњени вук
    • ,30.09.2016. 20:26:27[166487]

    У праву сте, код Умићевића је све атипично, сем тога што је легао на руду владајућој банди. То је тако ординарно и типично.


    • mica trofrtaljka
    • ,01.10.2016. 00:38:14[166489]

    Još jedan bijedni pokušaj sekte da uzmu koji glas, kao dogovoriće se on sa Igorom pa što se nije dogovorio i sa njim i sa bajom u sekti je godinama?Sve je to šuplja za široke narodne mase privrede nema niti će je biti sve dok narodne pare čuvaju baja škrba budo....


    • ex-1978
    • ,01.10.2016. 07:15:32[166490]

    Dobar razgovor. Zanimljiva priča. Šteta što je objavljena u predizobrno vrijeme.

    I ja sam jučer obišao obućarski pogon. 400-500 ljudi na jednom mjestu, rade za vrhunski njemački brend. Obuća se prodaje po evropskim radnjama za 200-300 EUR.

    Troškovi materijala i rada su 20-30 EUR. 10% prodajne cijene. Rad ni pola od toga.

    Razliku, tj. onih 90%, onih 270 EUR po jednom paru cipele - čini znanje.

    Ima li Umićević to znanje? Neko drugi? Zar fokus njihovog djelovanja i razmišljanja ne bi trebao biti da zahvati što više od onih preostalih 90% od prodajne vrijednosti cipele a ne da razmišlja o vrtićima, školama sporta, kružnim tokovima, lokaciji za spomenik palim borcima, mostovima i sl.

    Ako se Umićević okrene cipelama ali onom kreativnom dijelu posla on će morati oformiti dizajnerski tim, angažovati stručnjake iz oblasti marketinga, specijalnih materijala, mačkove modne, fotografe, štampare, informatičare... Neće mu tada sva sirovina dolaziti iz Njemačke, Italije i Slovenije... nego će pokušati pronaći pertle, kutije, papir klobučni, kožu, ljepilo... negdje oko nas, kod naših ljudi i naših preduzeća.

    Onaj ko Umićeviće primami i ubaci u politiku - gadno nas je sve zaj'bo. Ostavite naše malobrojne Umićeviće u poslu. Neka svoj posao usavršavaju i šire.

    Velika je zabluda da je posao vođenja grada/opštine nešto posebno kreativna stvar. Kreativna stvar je cipela - posao vođenja grada nije kreativan posao. Možda je bio prije 2000 godina ali danas je vođenje grada standardizovano. Ne treba izmišljati toplu vodu. Živimo u doba globalizacije i postoje jasni standardi kako, šta i koliko grad treba da radi/zaposli/uzme/vrati/nabavi/potroši/podstiče.









    • Осман Ђ.
    • ,01.10.2016. 09:49:33[166495]

    Не ваља што се народ превише секса, рађају се дјеца, жене иду на породиљско, ваља се неко бринути о дјеци, итд. Спортом против наталитета, угрожена је економија...

    Сутра би било лијепо направити интервју с каквим демографом.


    • slavija
    • ,01.10.2016. 12:48:58[166496]

    Onaj ko Umićeviće primami i ubaci u politiku - gadno nas je sve zaj'bo.
    ------------------------------

    Екс,
    јеси ли ти сигуран да је њега неко "примамио и убацио" у политику?

    Одвоји мало времена од Фронтала, па погледај понекад и неки најјефтинији мафијашки филм, и све ће ти се само касти!
    :(


    • Osoje
    • ,03.10.2016. 15:08:01[166526]

    Одличан текст.
    То смо ми.
    Све то.