Марко Шикуљак

Уредник портала Фронтал.СРБ

Смолућа из ушију

У медијима се многе ствари понављају. Сезонска природа неких процеса утиче на то да ћете увијек, сваке године у одређеном периоду, радити исте ствари.


02.09.2016. / 16:27:54

извор: Фронтал.СРБ

У септембру дјеца полазе у школу, љети су врућине и пожари, у јесен може бити поплава, зими снијег изненади путаре, сјетве и жетве су у исто доба, а са њима и проблеми пољопривредника, који су увијек исти.

Тако је и са годишњицама. Њих има разних. Од оних које су само дио протокола, до оних које подсјећају на неке битне догађаје. Прије неки дан у Бијељини је обиљежено 24 године од ослобађања становништва Смолуће, Потпећи и Тиње из муслиманског обруча. Обиљежено како је обиљежено. Парастосом и поменом, тим крањим дометом којим Срби од 90-их нешто обиљежавају.

Слово у календару

Искуснији новинари већ имају архитектуру прилога од прошлих година, саговорници су мање више исти, па их новинари наводе како да у изјавама понове неке од наупечатљивијих реченица које описују ужасе тих мјесеци у окруженој Смолући.

Пише Марко Шикуљак

Тих неколико села у општинама Сребреник и Лукавац, остали су од јуна до августа 1992. у окружењу. Премали да се споје са остатком слободне српске територије, превелики да буду збрисани у први мах. Окружење као окружње, чини своје, нестаје хране, нестаје лијекова, ампутације се раде на живо, порађа се онако како се то радило прије 200 година. Гине се. И страхује од сваког новог дана.

Агонију је окончала добро организована акција у којој је учествовала бијељинска Друга пјешадијска бригада (познатија као гарда Пантери), Озренска, дијелови Зворничке, Посавске бригаде. Пробијен је коридор до Смолуће, и људи су се успјели пребацити до Озрена.

Премали, а превелики

Смолућа данас не постоји као насељено мјесто. Смолућани вам могу испричати много о томе како је у њиховом селу све попаљено и уништено. На све то се надовезује прича времена садашњег. Од оних који су опсједали, већ уобичајено, нико није интересантан за истрагу по питању ратних злочина.

Све ово, покушава се некако угурати у ТВ прилог од пар минута. Али како? Мјесеци ужаса, на стотине личних прича, и све то у само пар минута. Не иде то тако. О свему што се догађало у Смолући је требало направити документарни филм са десетинама саговорника, са архивским снимцима који постоје. Зашто то није урађено, уопште није невјероватно, знајући Србе и њихов однос према прошлости. Дезоријентисани, без плана и воље да се њоме баве, мисле да је довољно да се сјете једном годишње. И направе двоминутни прилог за Дневник.

Вријеме бесповратно пролази. Можда нам се то не чини као такво, али напуштају нас полагано људи који су били свједоци онога што ће ускоро постати историја. Да ли смо их добро саслушали, како ће без њихове приче изгледати та историја? Није то полазак у школу, па ће га бити сваког септембра! 


КОМЕНТАРИ