Инцко нашао показног жртвеног јарца за реанимацију тираније

Валентин Инцко је одлучио да демонстрира потпуну одлучност за изазивање нестабилности у Дејтонској творевини. Као показну вјежбу за употребу бонских овлашћења, изабрао је готово анонимног Химзу Ђонку, полицијског комесара Херцеговачко-неретванског кантона. У одлуци се наводи, да се Ђонки "забрањује обављање сваке службене изборне или именоване јавне дужности, као и кандидидовање на изборима и обављање дужности […]

понедељак, јун 8, 2009 / 18:26

Валентин Инцко је одлучио да демонстрира потпуну одлучност за изазивање нестабилности у Дејтонској творевини. Као показну вјежбу за употребу бонских овлашћења, изабрао је готово анонимног Химзу Ђонку, полицијског комесара Херцеговачко-неретванског кантона.

У одлуци се наводи, да се Ђонки "забрањује обављање сваке службене изборне или именоване јавне дужности, као и кандидидовање на изборима и обављање дужности у политичкој странци, уколико, или све дотле, док га високи представник накнадном одлуком евентуално изричито не овласти да исте обавља".

У образложењу одлуке наводи се како Ђонко "није испунио законске услове за именовање на свој садашњи положај". "Његово именовање је извршено, барем једним дијелом, на основу кривотворених односно свјесно неисправних докумената, стоји у одлуци.

Химзо Ђонко је, стоји даље у Инцковом октроиуму, злоупотребио службени положај тиме што је пријетио кривичним истрагама својим политичким супарницима. При томе се вјероватно мисли на кривичну пријаву, коју је Ђонко поднио против министра унутарњих послова Херцеговачко-неретванског кантона, Зорана Крешића.

Посебно је занимљиво, што у образложењу стоји да је смјена Ђонке предузета због тога што је "ангажовао друге особе да упуте пријетње физичким насиљем против припадника особља ОХР, у настојању да опструише истрагу о злоупотреби свог службеног положаја."

Без обзира што је очито да најмање посљедњих пола деценије, ОХР сам себи тражи посла, потпуно је јасно и како тај посао ни најмање не производи стабилност. Још и мање помаже у проведби Мировног уговора из Дејтона, на које се перјанице западне "демократије и слободарског друштва" непрестано позивају при оваквим деспотским одлукама, које мимоилазе све институције једне формално суверене државе.

Више је него јасно, да је Химзо Ђонко само жртвени јарац, којим Инцко и ОХР настоје размрдати зарђале полуге силе, а да је прави циљ руководство Републике Српске, односно додавање тегова на тас њихове ваге, у крајње недемократским и тирансим хтијењима, да се понизи највиша законодавна инстанца у РС.

Једино што Инцко и остали експоненти страног протектората заборављају, јесте да ово више није вријеме Карлоса Вестендорпа и Педија Ешдауна. Да је јавност у РС далеко слободнија и далеко теже застрашива него што је то било за њиховог мандата, када је 65.000 до зуба наоружаних плаћеника НАТО, проводило све одлуке високих представника. Без обзира како оне ниске биле.

Грађане РС треба да брине само чињеница, да се данашња друштвенополитичка елита формирала у јавне личности, управо у времену када је кршење људских права и темељних вриједности демократије од стране ОХР, достизало свој језиви врхунац. Научили су се, поготово ако су на власти, да флертују са експонентима чисте силе и крајње правне неутемељености; често то користећи за своје учвршћивање владајуће позиције, или стицање политичких поена из опозиције. Нечесто се користећи недопустивим смјенама од стране ОХР, да би себе поставили у фотељу свјеже "посјеченог кнеза".

Сада је на најширој могућој јавности, да изврши притисак на политичке представнике РС, како њихови комплекси из младости не би довели до новог преседана, који би стабилизовану војнополитичку ситуацију вратио далеко у мрачну прошлост. Без обзира на закључке које је скупштина донијела, слагали се с њима или не, у питању је највиша законодавна институција, изабрана демократским гласањем. Нико нема право, осим тог истог народа који је бирао, да од ње тражи да било шта доноси или повлачи.

Инцко, ОХР, те њихови налогодавци и спонзори (САД, В.Британија) више немају никакву конкретну моћ. Њихове "одлуке" немају никакву тежину, па чак ни обзиљно ангажовање држава-налогодаваца (до којег сигурно неће доћи у тренутној глобалнополитичкој ситуацији), не би могло произвести озбиљније посљедице по РС.

Као што је и Бајденова посјета показала, покушаће се преко дипломата друге класе, традиционалним методама притиска на корумпиране и плашљиве српске политичаре, те изазивањем унутрашње политичке нестабилности у РС, постићи што јефтинији и што бржи циљ. За озбиљније притиске нема ни новца, ни физичке силе, те се Валентина Инцка, односно потеза труле и метастазиране институције којој је на челу, треба се плашити само у једном случају.

Ако се Ирак, правилно пише Иран!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *