Игор Тешић: Вријеме је да запнемо и радимо

Филм је најјаче средство промоције али и манипулације. Ми смо филм препустили другима. Игор Тешић је на Академију дошао сасвим случајно. Једном приликом, док је радио на телевизији, пришао му је један момак који је гледао како даје инструкције сниматељу шта да сними и питао га да ли је заинтересован да студира режију.  – Тада […]

субота, децембар 15, 2012 / 07:44

Филм је најјаче средство промоције али и манипулације. Ми смо филм препустили другима.

Игор Тешић је на Академију дошао сасвим случајно. Једном приликом, док је радио на телевизији, пришао му је један момак који је гледао како даје инструкције сниматељу шта да сними и питао га да ли је заинтересован да студира режију. 

– Тада ми то није било ни најмање интересантно јер сам био „загријан“ за новинарство. Како је вријеме одмицало, видио сам (и на својој кожи осјетио) да је прича о слободном новинарству, код нас (а и у свијету), само мртво слово на папиру. Тада сам се сјетио ријечи момка са почетка ове приче и одлучио сам да покушам уписати Академију. Тражио сам простор у којем ћу слободније износити своје идеје и отворено причати о стварима које ме боле, и, хвала Богу, нашао сам га.

Рецимо, да је непосредни повод на интервју то што твој филм Омега учествује и добија награде на фестивалима. Какав је то филм и какви су фестивали?

Омега је филм у једном кадру, трајања нешто мање од 13 минута (они који се баве филмом знају сложеност снимања у једном кадру, што само увећава вриједност филма).Камера није статична већ се све вријеме креће заједно са актерима, што тражи веома детаљно планирање снимања. То је био мој испитни задатак у петом семестру. Сниматељ је Дејан Грујчић, монтажер Саша Каракаш, дизајнер звука Игор Сузић, аниматор Младен Марјановић, асистент режије Душко Станивук, асистент сниматеља Синиша Стјепановић, глумци Бојан Колопић и Владан Поповић. Филм говори о закулисним радњама у ратним временима, када се свјесно жртвују цивили сопственог народа зарад остваривања одређених политичких циљева.Сценарио сам писао под утисцима дешавања у Либији и Сирији, гдје сам јасно видио исти слијед догађаја какав је био и на овим просторима почетком деведесетих.

Филм је приказан на разним фестивалима, неки од њих искључиво приказују кратке филмове, неки само студентске, али били смо и на фестивалима који приказују филмове свих трајања али у посебним категоријама.

Са поносом могу рећи да је, само Омега, приказана, у ових пар мјесеци, на десет фестивала (на два фестивала, у Сарајеву и Атини, смо добили и награде). Морам рећи и то, да иза екипе и мене не стоји продуцентска кућа која се бави дистрибуцијом филма. Сваку пријаву за фестивал сам испуним, молим људе да им не шаљем филм поштом већ интернетом како бих смањио трошкове, али не жалим се. Најважније је да су многи препознали квалитет онога што смо урадили.

Снимио си неколико кратких филмова, један документарни . Да ли је то уобичајен ритам снимања за студента режије или резултат твог труда? Како је уопште студирати филмску режију и шта је занимљиво, а шта досадно?

Сваки студент режије има обавезу да у сваком семестру сними једну испитну вјежбу из главног предмета (у којима рјешава различите задатке, филмски простор, филмско вријеме, филм из једног кадра, филма са више ликова и простора, документарни филм). Оно гдје се види разлика у односу према послу, труду и раду, је то што неки остану само на нивоу вјежбе, а неки заиста сниме филмове.

Студенти Академије воле да направе фаму око тога што студирају (да се фолирају својим избором, да стара мајка може да се хвали „по селу“ како је њено дијете умјетник). Самим уписом одмах себе сматрају за умјетнике, а студенти су само шегрти који тек уче занат. Кад ствари поставиш на право мјесто схватиш да је то факултет као и сваки други. Мораш напорно да радиш, учиш, усавршаваш се у сваком смислу. Ако радиш и волиш то што радиш онда ти је пјесма, ако ти не иде, онда што прије треба да нађеш нешто што ће те испунити у потпуности.Неко се роди са талентом за печење колача, неко са талентом за зидање, неко са талентом за глуму, и свако од њих треба да буде једнако цијењен у друштву ако је добар у свом послу.

Учествујеш у снимању серије о Петру Кочићу. Какве наде један филмски радник, а какве један становник РС може полагати у резултат снимања те серије?

Тренутно је то још у фази припреме. Нисам потписао уговор тако да нисам 100 % сигуран да ћу бити дио тима. Био ја у екипи или не, мислим да је то пројекат који нам је неопходан. Филм и телевизија су постали неизоставан дио наших живота. Дјеца све мање читају, али зато прекомјерно конзумирају видео садржаје. Ако се потрудимо и дамо им прилику да гледају нешто квалитетно, онда то вријеме проведено пред телевизором неће бити у потпуности изгубљено (наравно под овим не мислим да им не треба показати сву љепоту писане ријечи). Срби се лагано враћају коријенима и мислим да је у овим временима страног протектората и борбе за очување националног идентитета управо лик Петра Кочића најбољи избор за нови почетак. Надам се да са овим серијалом неће престати еканизација живота знаменитих Срба са ових простора.

Планираш ли снимити дугометражни филм. Кад, о чему, гдје и како ћеш наћи новац?

Сваки аутор жели да тестира себе и докаже се у најкомпликованијој филмској форми, тако и ја. Имам једну идеју, коју сам већ почео детаљно разрађивати (тренутно радим истраживање које је први корак прије писања сценарија). О теми не бих говорио, јер смо познати као средина гдје је плагијаторство начин живота, ствар за понос а не стид. Тема је за сада мала тајна моје екипе и мене.Када ће почети реализација не знам тачно, не зависи само од нас. Питање је колико су надлежни спремни за озбиљне пројекте, а за ово што планирамо да снимамо треба много новца (много за наше услове, али ни приближно онолико колико у развијенијим кинематографијама добијају млади аутори). Идемо корак по корак, а снимићемо га кад тад, не губимо наду (пишем намјерно у множини јер је филм тимски рад).

Ко су, или шта су ХЕЈТРС? (слика)

ХЕЈТРС? су Дејан Грујичић (сниматељ), Саша Каракаш (монтажер), Душко Станивук (режисер), Игор Сузић (дизајнер звука), Дејан Мијатовић (сликар), Драган Мајкић (монтажер), глумци – Бојан Колопић, Владан Поповић, Стеван Шербеџија, Данило Керкез, Иван Перковић, Синиша Сушић. Група људи која заједно снима филмове, организује Међународни фестивал студентског филма „Дука фест“, ради представе, спотове, навија за Борац и Војводину (не сви…за садJ )…У вријеме када је „умјетнику“ срамота рећи да је Србин и отворено показивати љубав према свом народу (јер то није „ИН“), окупила се група младих људи и кренула потпуно супротним путем.

ХЕЈТРС? је игра ријечи која се веома лако може ријешити када се обрати пажња на овај упитник који се налази на крају ријечи. Знамо ко смо, знамо шта смо, снимамо филмове у којима не пљујемо свој народ и своју државу. Ми показујемо другу страну медаље. Мислимо да смо кроз историју, а и сад, као народ имали више свијетлих тернутака и позитивних потеза него оних негативних.

Међутим, други диктирају шта је сада важно да се показује. Ми причамо о стварима о којима други или неће или не смију да говоре. Ми не продајемо образ, нисмо никоме у џепу, важније нам је да снимимо оно што нас испуњава него да добијамо награде и похвале. Ми смо људи неоптерећени прошлошћу, људи без осјећања колективне кривице, без комплекса. Без свих оних етикета које западни медији хоће да нам пришију (сада ће неки помислити опет параноични Срби и теорија завјере).

Постоје ли назнаке да ће се родити наша филмска индустрија и шта треба поставити као темељ да би се то десило. Шта недостаје?

Кратко и јасно, треба надлежнима да дође из гузице у главу. Филм је најјаче средство промоције али и манипулације. Ми смо филм препустили другима. Важније је да Глас Српске пише текстове против Анђелине Џоли, него да неко од гузоња да младим ауторима средства и одријешене руке да снимају филмове и показују другу слику о овим просторима. Генерално људима недостају муда да се ухвате у коштац са проблемом. Ми годинама сједимо и кукамо умјесто да сви запнемо и да радимо.

Срајевска филмска сцена, много богатија донацијама и осталим средствима, произвела је након рата неколико филмова. За скоро сваки од њих се може рећи да су (између осталог) веома једнострани по питању онога што се десило овдје крајем прошлог вијека. С друге стране, најскупљи наши домаћи филмски пројекти резултат су копродукције, која је произвела Турнеју, Георгија… Да ли су то били исправни потези и шта мислиш о тим филмовима?

Они су искористили тренутак и наклоност запада током и након рата. Кукали су на сав глас како су једино они жртве. Тада, а и сад, је то одговарало владајућим структурама на западу и то је то. Сав новац слијевао се у њихову касу. На филм се одговара филмом. Људима треба дати избор за гледање. Ја лично нисам заинтересован за сарадњу са Сарајевом јер теме које обрађујем не одговарају слици коју они имају у својим главама. О „Турнеји“ и „Георгију“ не желим да причам. Али вјерујем да су надлежни само дио тих средстава усмјерили на помоћ мојим колегама, Република Српска би сада имала најмање десет квалитетних дугометражних филмова, а овако имамо ништа (једина позитивна ствар је 32. децембар мог колеге Саше Хајдуковића).

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *