ИДИОТИ (IDIOTERNE)

Приручник за то, шта се све да направити једном камером. Редитељски завјет по имену Догма 2, приказује се на почетку; као диплома са потписима. Она је главни разлог овакве поетике. И без тога би је примјетили, искусите ли је на сопственој рожњачи. Камкордер млати без статива, и користи (комерцијални) аутофокус, који негдје сасвим нежељено размути […]

субота, јул 2, 2011 / 05:17

Приручник за то, шта се све да направити једном камером. Редитељски завјет по имену Догма 2, приказује се на почетку; као диплома са потписима. Она је главни разлог овакве поетике.

И без тога би је примјетили, искусите ли је на сопственој рожњачи. Камкордер млати без статива, и користи (комерцијални) аутофокус, који негдје сасвим нежељено размути ликове, а да то није избачено. Зашто? Зато што нема монтаже. Ово је квазидокументарац, без понављаних играних сцена.

Овај начин снимања сасвим одговара фриволној, и идејно нејасној комуни каква је предмет приче. Тај прелаз у њу је страшан. Страшан у смислу који не значи ни изванредно, ни нешто чега се треба бојати. Ту најбоље пристаје страшан, из разлога колико је свакодневан.

Два идиота упозната у ресторану, у таксију пропричају као нормални људи. Био им је исувише велики рачун, па су почели правити неугодности како би их замолили да оду. При том су повели и једну сиромашну, већ постарију жену.

Она, лагано, улази у тај свијет на заједничком путу досезања нирване кроз фолирање да су ретардирани. Праве друге људе будалама, и дивно се проводе.

Нискобуџетни вијесник Догвила.

 

(Режија: Ларс фон Трир; Улоге: Бодил Јиргенсен, Јенс Албинус, Ан Луис Хесинг)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *