Холивуд је мало нервозан

О стању америчке кинематографије много говори конкуренција за овогодишњу награду Академије филмских уметности („Оскара“). Пише Небојша Малић У избору за најбољи филм 2012. нашла су се чак два филма о ЦИА („Арго“ и „У мрак и по“), једна псеудо-историјска драма („Линколн“), фантазија о расизму и освети („Ђанго, раскован“), филмска адаптација музичке адаптације романа из 19. […]

уторак, март 19, 2013 / 07:42

О стању америчке кинематографије много говори конкуренција за овогодишњу награду Академије филмских уметности („Оскара“).

Пише Небојша Малић

У избору за најбољи филм 2012. нашла су се чак два филма о ЦИА („Арго“ и „У мрак и по“), једна псеудо-историјска драма („Линколн“), фантазија о расизму и освети („Ђанго, раскован“), филмска адаптација музичке адаптације романа из 19. века („Јадници“), два надреална остварења („Живот Пи“ и „Звери јужне дивљине“), па чак и романтична комедија („Роман са срећним крајем“).

„Ђанго“ је феномен сам по себи, Тарантинов омаж шпагети-вестернима и старој кинематографији који свеједно дира у нажалост и даље актуелну тематику црно-белих односа. Не улазећи у моралне, етичке и естетичке дилеме „Ђанга“ (о чему су писали Никола Танасић и колега Вештац), изузетно је занимљиво што се Американци и данас баве расизмом иробовласништвом – иако је од његовог укидања прошло 150 година! – док истовремено Србима придикују како је 1999. (а камоли шта раније) „древна историја“ коју треба заборавити зарад „боље будућности“.

Кад смо већ код тога, Спилбергов „Линколн“ је уџбенички пример извртања историјских чињеница у служби политичке пропаганде. Не само што окосница радње у филму – Линколнов наводни труд да се усвоји уставни амандман којим се укида ропство – не одговара истини, већ се стиче утисак да је цео филм у ствари у функцији крунисања Обаме као „Линколна нашег доба“, баш као што су „Шиндлерова листа“ и „Спасавање редова Рајана“ деведесетих послужили Клинтону да Америку представи као племенитог борца против „геноцида“. Случајно или намерно, просудите сами.

Пре четири године, Кетрин Бигело је добила Оскара за „Ормарић бола“ (The Hurt Locker, 2008), филм о деминерима у Ираку, који је истовремено критиковао режим Буша млађег и правдао амерички империјализам. Није чудо, онда, да је прошле године снимила „У мрак и по“ (Zero Dark Thirty), који би могао да се сматра холивудском верзијом званичне приче о убиству Осаме бин Ладена. Филм не само да глорификује агенте ЦИА који су пронашли Бин Ладеново скровиште (па макар и десет година прекасно), него и методе мучења заробљеника које су наводно допринеле открићу.

Победник је ипак био „Арго“, прича о обмани помоћу које је ЦИА успела да извуче шест Американаца који су избегли заробљавање у амбасади у Техерану после иранске револуције 1979. Иако званични Техеран није био одушевљен „Аргом“, режисеру Бену Афлеку више су замерили Канађани и Енглези, чија је улога у целој причи умањена или погрешно представљена. Већ лоше односе Вашингтона и Техерана није поправила ни чињеница да је Оскара Афлеку уручила лично прва дама САД, Мишел Обама.

Иронија у свему томе је да је „Арго“, ма колико био реклама за ЦИА, ипак био далеко поштенији према Иранцима од већине холивудских остварења – што додуше није тежак задатак. Случајно или намерно, Афлек је сасвим коректно објаснио зашто су 1979. Иранци мрзели Америку до те мере да су своју древну цивилизацију жртвовали на олтару агресивног ислама. Сцена у базару, где стари дућанџија проклиње претходни режим који му је мучио и убио сина, указује да су се Иранци до те мере осећали понижено под шахом Резом, којег су сматрали за америчког квислинга, да им се Хомеини учинио као напредак. Био тај утисак исправан или не, из овога се може и треба извући наравоученије.

Међутим Американци за то, изгледа, нису више способни. Америка је постала земља увређених. Нема дана када неко не кука да га је увредило ово или оно. Чак су и покушај водитеља церемоније, Сета Мекфарлејна, да исмеје сопствени „непристојни хумор“ људи неспособни да схвате шалу критиковали као увредљив. Најгоре од свега је што у тој политкоректности не постоји никакав препознатљив принцип, осим оног Лењиновог „ко ће кога“ – па је тако сасвим у реду када Ђанго весело „убија белце за паре“, али је неприхватљиво кад Мекфарлејн пева којим је глумицама видео груди на филму, уз асистенцију нимало иронично названог „Геј хора Лос Анђелеса“. Не због наводног „сексизма“, већ што се тиме у ствари руга политкоректном поретку, а то је недопустиво.

Једино још Србе свако може да кињи и клевеће колико му драго, иако се ни то више финансијски не исплати. Питајте Анђелину Жоли.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *