Хоће ли Ердоган помоћи стабилизацији Балкана?

Ако Турски председник заиста жели да помогне смиривање прилика између Срба и Бошњака, ваљало би да отклони две препреке

четвртак, октобар 19, 2017 / 23:50

Пише Жељко Цвијановић (Нови Стандард)

Није прошла ни недеља дана од посете Београду турског председника Реџепа Ердогана, а у његовој истанбулској резиденцији нашао се 15. октобра лидер босанских муслимана Бакир Изетбговић. Јавност је о посети обавестио Ердоган, који је на друштвеним мрежама објавио фотографију на којој се рукује са Изетбеговићем, али без навођења предмета и исхода разговора. За то време, гост из Сарајева ћутао је као заливен, што је само могло да појача фаму о важном дискретном састанку, утолико више што Изетбеговић никад није пропуштао да својим сусретима са Турским лидером да велики значај у јавности, што је, наравно, увек било у директној вези са његовим јавним рејтингом.

Нагађање је прекинуо један дневни лист из Бањалуке који је објавио како је Ердоган позвао Изетбеговића да би га обавестио о резултатима свог састанка са председником Србије Александром Вучићем. Том приликом, тврди лист, турски лидер захтевао је да Сарајево спусти лопту у односима са Београдом и да раде заједно на стабилности Балкана.

Изетбеговићево ћутање и трећег дана по повратку из Истанбула може да наведе на закључак да то што Ердоган захтева од њега неће бити тек једноставно умиривање запаљиве реторике и отварање периода сарадње уместо мање или више пригушеног непријатељства. То ће рећи да истинска пацификација односа између Сарајева и Београда не може бити ни једносмерна улица ни брз процес.

Два су разлога за то. Прво, чињеница је да је Изетбеговић млађи под великим утицајем Ердогана не само у државном већ и у религијском смислу, будући да обојица исповедају ону врсту политичког ислама која се артикулисала под окриљем Муслиманског братства. Са друге стране, међутим, и син и раније отац Изетбеговић, упркос подршци Анкаре коју су уживали, никад нису били турски политички клијенти, већ искључиво амерички. Народски речено, иако је Бакировом срцу ближи Ердоган него сви Американци овог света, сва његова политичка јаја су још увек у америчкој корпи. А Вашингтон – коме се није допала ни Ердоганова посета Београду ни Изетбеговићева Истанбулу – не жели пацификацију односа Бошњака и Срба, бар не ако је он не контролише, јер тиме губи једну од централних полуга утицаја на Балкану.

Чињеница је да амерички утицај широм света слаби, поред осталог, и због тешких унутрашњих трвења иако се нико на Балкану осим Ердогана – који је прошле године преживео државни удар – у то није уверио на својој кожи. Тако да је одговор на питање кога ће послушати Бакир – Ердогана или Кормакову – садржан у томе колико је турски лидер био уверљив цртајући му нову геополитичку мапу света и колико је сам Изетбеговић далеко отишао следећи политичке налоге САД.

Још је једну дилему важно отклонити пре него што се изведе дефинитиван закључак о томе хоће ли Турска бити стабилизујућа или дестабилзујућа сила на Централном Балкану. Претходно је важно подсетити на претходни покушај приближавања Турске и Србије, који је инициран априла 2009. године приликом посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена тадашњем председнику Србије Борису Тадићу. После првобитног одушевљења, пре свега због обећаних инвестиција, Београд је био веома забринут будући да су Ердоган и његов тадашњи бр. 2 Ахмет Давутоглу отворено и провокативно подржавали Сарајаво и Приштину на рачун Бањалуке и Београда. Турска је настојала да се постави као нека врста америчког дублера – као балканска сила која би гарантовала да ће мировни процес на Балкану, који је подразумевао наставак рата против Срба мирним путем, бити доведен до краја.

Пошто је 2012. године дошло до смене власти у Београду и посебно после увлачења Турске у сиријски рат, Београд је изашао из фокуса Истанбула. Сад се поново вратио у тај фокус. Наравно, Ердоган 2017. године мало личи на Ердогана из 2009. Прво, Турска данас није непобитно атланстистичка сила, још мање сила која улази на Централни Балкан по позиву Вашингтона. Друго, односи Анкаре са Тираном Приштином нису идилични као пре, у првом реду за то што су албански лидери, као недвосмислени клијенти САД, изневерили Ердогана током проамеричког државног удара лета 2016. Осим тога, Ердоган који се тако јасно суочио са курдским сепаратизом у својој земљи тешко да ће отворено као раније подржавати албански. Овај Ердоган, за разлику од претходног, донео је Србима из Москве идеју о гасном пројекту Турски ток. И, коначно, данашњи Ердоган нема више обавезу према неоосманском геополитичком манифесту – Давутоглуовој Стратешкој дубини – који се у ширењу турског утицаја на територијама некадашње Османске империје ослањао искључиво на муслиманске народе.

За разлику од оног пре осам година Ердоган је на Балкану у геополитички много деликатнијем часу, тако да би у генералној оцени одмах као претеране ваљало одбацити некритичне опаске власти о почетку једног великог пријатељства, али и из оног дела опозиције који тврди да се Србија у потпуности покорила Ердогановој Турској.

Неки наговештаји одговора на ову дилему стићи ће веома брзо, тако што ћемо видети на који ће начин ће смиривање између Београда и Сарајева укључити Бањалуку. Ни по јада ако је цена коју ће платити Бањалука само то да су Ердоган и Вучић договорили заједничку градњу аутопута између Србије и БиХ по рути коју је заговарало Сарајево, а не Бањалука. Ако, међутим, цена новог пријатељства буде Додик, то ће дефинитивно значити да су Анкара и Београд преговарали без ауторизације из Москве. То ће се за Бањалуку показати лошим одмах, а за Београд тек нешто касније.

Иако ваља бити опрезан, тешко је поверовати да ће Вучић поновити Тадићеву грешку, кад је овај своју земљу довео у невољу дозволивши утицај регионалне силе са више од десет пута више становника и 23 пута већим БДП уз ауторизацију непријатељске САД, уместо да је тражио покровитељство пријатељске Русије.

Опрезност, међутим, не би смела ни за мало да успори пут мира између Бошњака и Срба, који се назире. Ваља, међутим, знати и то да смо сувише дуго живели са оне стране међусобног поверења да би тај пут био лак и да би постао могућ тек једном интервенцијом турског председника.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *