Хљеб наш насушни и прескупи

Уништење народа ”преко” хљеба се дешава на два начина: на финансијски начин и на здравствени начин.  У овом  првом тексту ћемо пажњу посветити финансијском начину уништења народа, а због дешавања која пратимо или, боље рећи, актуелности.  

понедељак, октобар 9, 2017 / 19:42

Нисам  стручан у области економије  па се надам да ће моја размишљања бити разумљива.

Пише: Витомир Марковић

Трбухом за крухом

Пошто многи нису имали, народски речено, „ни за хљеба“ морали су кренути „трбухом за крухом“. Велики дио становништва напустио је сиромашне, пасивне  општине  које су опустјеле. Такође и Републику Српску и Босну и Херцеговину и отишао у неке друге државе. А посљедице које су настале и које ће тек  настати добро може објаснити демограф Стево Пашалић. Треба рећи и то да се многи  не би ни мицали са свога огњишта да је испоштован бар први дио пароле која је важила у доба Старог Рима: „Хљеба и игара“.  Али, каквог хљеба?  Сигурно не онаквог какав нам сервирају пекари Републике Српске на челу са својим предсједником  Сашом Тривићем. Од таквог хљеба и пас би црко! То ћу појаснити у другом дијелу приче везаном за здравље.

Поскупљење хљеба

Видимо најаве могућег поскупљења хљеба због овогодишњих суша.  Мада  је Саша Тривић рекао да то није разлог поскупљења јер је пшеница пожњевена прије суше. Нико не спомиње да ће доћи до поскупљења и због, као што видимо,  могућег  коначног усвајања Закона о акцизама када ће да поскупи гориво па и све остало.  Видимо да се силно брашно извози у Турску. И то може бити разлог поскупљења. Смањују се залихе, а чега је мало то има и већу цијену.

А да ли хљеб треба да поскупи? Ја тврдим супротно – хљеб и у постојећим условима треба да појефтини.

Овдје мислим конкретно на хљеб, а не и на пецива и фине пекарске производе.

Да бих претходно доказао извршићу поређење цијена хљеба у Републици Српској и у Србији. Ја не улазим у истраживање да ли је цијена хљеба у Србији одређена пекарском калкулацијом, или је држава Србија одредила ниску цијену хљеба како би га сиромашни слој становништва могао приуштити у исхрани. Важно је то да је хљеб у Србији јефтин.

Прије пар дана читао сам текст (текст на порталу  Бука: „Нови удар на џеп – открили смо шта све поскупљује у октобру“) гдје је наведено да је цијена килограма хљеба у Хрватској 3,20 КМ, у Федерацији БиХ 2,40 КМ, у Републици Српској 2,00 КМ, а у Србији 1,80 КМ. Цијена за Републику Српску је тачна, а што се тиче цијене у Србији она није тачно наведена. (Изгледа да су смишљено хтјели сакрити чињеницу)  

Цијена хљеба у Србији је од 1,06 до 1,25 КМ. Прије два мјесеца цијене су биле: у самопослугама  30 – 35 дин, а негдје је популарна цијена хљеба од 500 грама била само 29 динара. Најскупљи хљеб је био у сеоским продавницама – 40 динара. Пошто по курсу једна КМ износи око 64 динара  – лако је прерачунати. У претходном тексту сам указао, а и сада указујем на чињеницу да је гориво у Србији много скупље но у Републици Српској. Велики дио становништва у пограничним областима прелази Дрину и у БиХ точи гориво у своје аутомобиле.

 Значи,  и поред много веће цијене горива у Србији хљеб је у Србији  скоро дупло јефтинији но у Републици Српској. Има ли неко да да одговор зашто је то тако?  Можда би то могао бити министар пољопривреде Стево Мирјанић, али не вели. Видимо да је веома задовољан што ће ратари по хектару, поред новчаног износа опет  добити  и одређене количине нафте,  па ће тако омогућити да млинари пшеницу откупљују по што је могуће нижој цијени како би се екстра профит млинара и пекара што више увећао. Велики је то успјех! А каже како ће бити засијано 65000 хектара у јесењој сјетви. Могао је рећи и 100000, то мени ништа не значи.  Ваљда смо у ери информационих технологија гдје бисмо, у пар кликова, могли видјети списак свих тих пољопривредних  газдинстава и предузећа који ће засијати тих  65000 хектара.  Са површинама појединачно. Ваљда имамо право на то јер они троше буџетска средства која су средства свих нас. А и ти наши пољопривредници, глумећи социјалне случајеве, још се више уротили у отимању хљеба из уста разноразних категорија социјално угроженог становништва.  Као да нису наши!  Из Републике Српске!  (мислим пољопривредници)

Узроци проблема

Могу рећи да сам у току свога  живота  имао срећу и част да упознам  неколико заиста Великих Људи. Један од њих је и проф. Др.Владо Маркуљевић који, нажалост, није више међу нама живима. Прије двадесетак година он је за мене урадио један инвестициони пројекат. Када сам га након неколико година сусрео рекао ми је да ради на пројектима за пекаре. Рекао ми је тада да ти пекари уопште лоше не пролазе. Објаснио ми је, да, ако пекара има годишњи промет од милион марака, пола милиона иде за сировину-брашно,  250.000 иде за плате радника и друге трошкове, а 250.000 иде газди у џеп.

Овдје, значи, видимо узроке  проблема: богаћење, а и стицање екстрапрофита, па и на хљебу. А све ово заслугом тајкуна организованих путем Привредне коморе. Њиховом заслугом може се рећи да је Бањалука град-феномен  који је поред мљекарске индустрије изгубио и  млинску индустрију. О капацитетима и значају Житопродукта нико никад није ништа рекао као да је то строго чувана војна тајна. Бивша држава је била лијепо распоредила капацитете из области житопрераде па је тако и капацитет Житопродукта, негдје сам прочитао,  био 18.000 тона пшенице. (Напомена: годишње потребе РС у пшеници за исхрану станоништва су 145.000 тона)

Разговор са економистом

Имам комшију економисту. Имање му је ту, близу моје парцеле од дунум и по, а која се види на приложеној слици. И сваки пут када жањем пшеницу он ми каже како се пшеницу не исплати сијати. Једном ме пита, управо кад је жетва завршена,  колико  има пшенице, а ја кажем, на основу броја врећа,  да је то око 500 кг. Прерачуна он да је то приход од 175,00 КМ (500 кг пута 35 фенинга).  Ја му тада кажем  да ја то не рачунам тако. Кажем му да тај принос од око 500 кг јесте заиста скроман, а узрокован је тиме што  ја не пршћем пшеницу хербицидима, инсектицидима  или фунгицидима, а и оно што бацим вјештачког ђубрива је заиста скромно. То је зато што пшеницу користим за исхрану у свом домаћинству.

А остварени приход ја рачунам на сљедећи начин: Ако имам на дунум и по укупан принос од 500 кг пшенице, то треба умањити за неких 10 % док се пшеница изреди, пререди, „умије“, то јесте опере. Затим иде умањење од  око 10 %  до којег долази приликом мљевења, а због просијавањем издвојених мекиња. Брат-брату имаћу 400 кг  црног интегралног брашна. Тих 400 кг ћу да помножим са 2,85 КМ гдје добијам приход од  1.140 КМ. (Кад прерачунамо то би било 7.600 КМ по хектару, а овдје треба додати и вриједност мекиња).  Са 2,85 КМ множим зато што он толико плаћа брашно које једе кроз хљеб који купује. Наиме, он станује у граду  и купује хљеб. Објашњавам му да у хљебу од 600 грама који купи по цијени  од 1,20 КМ има око 420 грама  брашна.  Килограм бијелог брашна ће бити у 2,38 хљебова пута 1,20 КМ јесте једнако 2,85 КМ. Толико о разговору са економистом. Ја сам једном приликом провјеравао у  једној продавници тежину хљебова од неколико пекара и гдје сам установио да  они имају тежину око 550 грама, а не 600 како су декларисани или се сматра да треба бити. Тада потрошач килограм бијелог брашна, купујући хљеб,  плати  и преко  3,00 КМ.

Ако се већ указује на неки проблем онда би требало понудити и рјешење. Пошто видимо велику разлику између откупне цијене пшенице и износа који потрошачи дају за брашно уграђено у хљеб који купују сматрам да је то основа за покретање малих занатских пекара које ће користити само интегрално брашно у производњи хљеба. Да поједноставимо и избјегнемо индустрију. Као кад домаћица узме брашно, замијеси и испече хљеб. И тај се хљеб понуди потрошачима. У чему је проблем?  А да не говоримо колико би се то позитивно одразило по здравље потрошача, а што је битно због финансијског аспекта јер би мање давали за лијечење и лијекове.

Заслуге Мирка Шаровића

Господина Шаровића помињао сам у ранијим текстовима у вези мљекарства.  Не могу да разумијем неке ствари и он ми дође као некаква енигма. А можда је одговор заиста једноставан па га зато не видим. Видим да је добио и некакву награду  па ко сам ја  да било шта говорим у вези његовог дјеловања око пољопривреде.  Али, поставио бих му једно питање, а које се тиче извоза брашна. Видјели смо прије неког времена, путем медија,  да је дошло до силног повећања извоза житарица, а и брашна. Извоз брашна је повећан за 320%.  Ја, значи, постављам питање: Какво се то брашно извози?  Да ли је то брашно од наше, домаће пшенице, која се производи у Републици Српској?  Ово морам питати због тога што кад год је дошла сезона жетве и кампања откупа пшенице млинари би обарали откупну цијену пшенице говорећи да је домаћа пшеница  технолошки лошег квалитета и да не одговара пекарима.  Да ли то пшеница која није одговарала млинарима и пекарима  Републике Српске сада одговара Турцима?  А, опет, господине Шаровићу, ако је извоз брашна заснован на увезеној пшеници која се код нас меље, па се извози као брашно онда свака част на успјеху. Само да се Турци не досјете!

Увоз пшенице, њено мљевење и извоз као брашно, ако је то у питању, ја бих сматрао  успјехом да није једног проблема, а тиче се сортимената пшенице. Иако сам био студент сточарства ја сам се интересовао и за ратарство. То је зато што се на мом имању пшеница одувијек сијала. Кад сам студирао осамдесетих тада су биле три групе сорти пшенице: основне сорте, хљебне сорте и сорте побољшивачи. Ја сам тих година тражио да купим сјеме сорти Балкан или Партизанка које су биле побољшивачи. Добре су биле и Новосадске један и два које су биле хљебне сорте.  Слушајући прољетос у тв емисији излагање проф.др Драгана Мандића, шефа одјела за пшеницу на Пољопривредном институту у Бањалуци,  ја сазнајем да постоји и четврта група сорти: сточне сорте.  Истражујући сазнајем да те сточне сорте, али уз жестоку примјену адитива јер имају најмање протеина, могу да се користе у људској исхрани. Добро, ово се тиче здравственог аспекта. Али, и финансијског. Те сточне сорте пшенице јесу најјефтиније. Али, таман посла да ће се, напримјер у Турску, моћи извести брашно од сточне сорте пшенице.  Нису Турци луди. Али је зато нашим пекарима отворена могућност да га користе за исхрану становништва Републике Српске. Мислите да ће одољети том искушењу?  

Порука потрошачима

Ако пекари поскупе хљеб немојте се уопште жалити.  А ако знате да им њихово чукунунуче није  још намирено и обезбијеђено, или да нису купили најскупоцјенији аутомобил, са још већом радошћу дочекајте поскупљење. Кад већ нисмо у Европи да имамо барем европску цијену хљеба. А квалитет није битан.

   
     



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *