Гребање о Нолетову харизму

Испред хотела Босна данас се организује свечани дочек Новака Ђоковића у Бањoj Луци. Пише: Предраг Раосављевић Било да се ради о освајању Вимблдона, заузимању првог мјеста на АТП листи или недавној побједи над Чехом Бердичем у првој рунди АТП турнира у Лондону, узбуђење је немјерљиво . Свако слави побједе Ђоковића јер свако жели да осјети […]

среда, новембар 30, 2011 / 07:24

Испред хотела Босна данас се организује свечани дочек Новака Ђоковића у Бањoj Луци.

Пише: Предраг Раосављевић

Било да се ради о освајању Вимблдона, заузимању првог мјеста на АТП листи или недавној побједи над Чехом Бердичем у првој рунди АТП турнира у Лондону, узбуђење је немјерљиво .

Свако слави побједе Ђоковића јер свако жели да осјети дјелић планетарне славе са којом се неоправдано идентификујемо. У суштини, ради се о успјесима и резултатима којима не само да нисмо допринијели него чије остваривање на све начине спријечавамо.

Представници власти, спортских удружења, медија или обичног народа данас се утркују да се сликају поред свјетског првака, а међу њима највише је оних који су из најситнијих побуда настојали да стану у крај оваквом или њему сличним шампионима на путу до врха. Када им је било најпотребније, били су остављени на цједилу, а данас, када су овјенчани славом, и када би свечани дочек доживјели у било којој земљи, сви желе присвојити дио заслуга за успјех и потврдити имагинацију о напредности свог народа.

Тако је нпр. Ђорђе Антељ, предсједник Скупштине Тениског савеза Србије, избацио дванаестогодишњег Новака Ђоковића на улицу из тениског клуба „Гемакс“ са образложењем да његов отац није редовно плаћао чланарину.

Због лоших услова за тренирање, неадекватне опреме и недостатка инвестиција и подршке власти, породица Ђоковић је била принуђена да напусти Србију и да развија Новаков потенцијал у иностранству, слично многим другим младим успјешним и талентованим људима данас.

Након што је изашао као побједник борбе са необразованим и ограниченим чиновништвом на шалтерима институција, мафијом из спортских савеза и примитивном државном администрацијом, Ђоковићу је освајање Вимблдона и првог мјеста на АТП листи представљало релативно лак посао.

Због таквог односа институција према њему, и рецимо чињенице да побједу на Вимблдону присваја Србија, земља у којој не постоји ниједан травнати терен, нарочито иритира податак да је Ђоковићу 28. априла 2011. године у Београду, додијељен Орден Светог Саве 1. реда.

Ништа боље није прошла ни Моника Селеш крајем 80-их година у Србији. Њени услови за тренинг су били никакви, тренирала је од паркинг простора шопинг центра у Новом Саду па до приватног тениског игралишта Ђорђа Балашевића, да би на крају напустила земљу и отишла у иностранство.

Право је чудо да је ова тенисерка, из етничке мађарске породице, дуги низ година наставила да игра под заставом Србије и поред пријетњи смрћу и негативне рекламе на коју је могла рачунати почетком деведесетих година. То није било довољно да јој се прелазак на америчко држављанство 1994. године протумачи као велеиздаја и непатриотски чин.

Никола Тесла се након прве године студија на Политехничкој школи у Грацу два пута обраћао за стипендију Матици српској у Новом Саду јер је спадао у категорију сиромашних ученика. Оба пута је био одбијен да би недуго након тога и напустио студије. Умјесто данашњег јефтиног утркивања са сусједном земљом у својатању овог великог научника, било би интересантније видјети те дописе Матице српске, сазнати нешто више о члановима комисије и онима који су потписали такву одлуку, те погледати образложење. Иако нису јасне све историјске околности везане за великог проналазача, једино је извјесна тврдња да би свијет данас био без струје да је Тесла остао у Србији.

Ова тужна листа је сваким даном све тужнија и све дужа, а обухвата таленте из свих области науке, спорта, умјетности и културе, чија заслужена мјеста, награде и привилегије неправедно присвајају смијешне креатуре које сплетом околности дођу у положај да одлучују о судбинама других.

Умјесто помпезног славља, много прикладнији начин дочека овог шампиона су црне мајце као симбол туге, због тога што на једног Ђоковића шампиона долази девет других који нису били спремни да ризикује све и напусте земљу, који су одустали од свог пута због патолошке зависти и љубоморе лица на позицији моћи или који нису имали довољно јаку финансијску подршку унутар сопствене породице.

Јер док полусвијет из четвороспратних пословно-стамбених објеката саграђених у двориштима кућа штрицка у гаће на сваки освојени гем, дотле њихове бркате жене и дегенерични нећаци „ухљебљени“ у институцијама државне власти онемогућавају неку нову Селешову, Ђоковића или Теслу да реализују свој потенцијал.



0 КОМЕНТАРА

  1. Не знам да ли су епископи СПЦ када су додјељивали орден Св. Саве 1 реда, узели у обзир да се Ђокс бави медитацијом како би ријешио психичке несугласице… Будући да је медитација по православљу исто што и ислам, није ми јасно како му додијелише тај орден, ваљда су требали да га савјетују да се врати на хришћански пут, па да му умјесто ордена додијеле испосницу и препоруче тиховање. Друга ствар, био сам присутан па сам видио својим очима а чуо сам и од других више пута – ЊЕГОВО ПОНАШАЊЕ ЈЕ КРАЈЊЕ НЕДОЛИЧНО, МОМАК ИМА ПРЕВИШЕ УЗДИГНУТ НОС, а и државне установе се према њему много боље односе него према нама обичним смртницима који смо сваке недеље на литургији. Порезе не плаћа нити Србији нити било којој другој држави (знамо да живи у Монте Карлу, а тамо порези не постоје) према томе поред тога што му помоћ није потребна, уопште није случај за сажаљевање. Ми имамо много других спортиста на које се много више и можемо и требамо угледати…

  2. он представља србе и србију… а какви смо, боље да се не представљамо неко вријеме. а најгори су ми ови што им се диже кита на тенис, ови што се идентификују. и кажу нека се народ бар мало разноноди 😀 шта има да се разноноди који курац. држава непостојећа, границе произвољне.. али спорт цвјета јбт.. вјечити ривали, курци палци.

  3. Послије Грегоријана, Тихића, хрватског предсједника који је на крају како – тако, али ипак некако, попио кафу у Бањалуци…. награда није никаква част ни признање.

    Успјели сте да југословенизујете једну чисту српску причу, између осталог.

  4. Тачно тако Ања, и ја се питам како ли су навукли овог наивног момка на ту своју шупљу причу, а од политиканстки набијеног патриотизма раздрагани бањолучани су га могли поздравити преко видео бима…:P

  5. Рамштајн, не могу да ти опишем колико сам љута. Иначе сам поприличан флегман и мало шта може да ме „избаци из колосјека“, али ова катастрофа данас је ПОНИЖАВАЈУЋА.

    Још ово на крају када је Бркићка позвала Љубичића у БЛ. Исти је недавно причао против Срба и Бањалуке по свијету. Окружење? СВИ смо, а не само његов тата били у окружењу и то не српском него зна се чијем, мјесецима смо гледали како нам умиру бебе у КЦ, бубрежни болесници како чекају смрт без дијализе… Ко је њој дао за право да позива на ревијални меч, а да прије тога није питала шта други мисле о томе?

    Овај бал вампира који се сваке године дешава је сада доживио свој врхунац бешчашћа.

  6. anja banja luka

    Позван је на манифестацију на којој ће вероватно да тријумфује.Никад се није политички декларисао,већ једино као патриота.

    То што ће неко искористити шансу да се са њим слика,не сматрам да ће значити и Новакову подршку.Ово сматрам једино великом чашћу за Српску и Бања Луку.Остало је небитно.

  7. Bigeru, njega dočekuju najveći uništivači srpskog naroda , obeleženi i laktaški firer. Bogo moj šta obeleženi radi onim junacima na Kosmetu, koji su prinuđeni da u decembru žive na barikadama kako bi zaštitili živote svoje djece, šta ovaj firer radi od nas . Oteo je svom narodu i poslednji zalogaj iz usta da bo natrpao milijardama svoju torbu i torbe svojih bandita. Za BL i Spsku su njih dvojica istorijska sramota i tragedija
    Bigeru, uuuuuuumukniiiiiiiiiii, plaćenk si od bagre plačkaške, a pare otete od naroda su proklete. Kada ti bigerče zaplače, nemoj da se pitaš -zašto. Navukao si grijeh na svoje bigerče braneći zločin.

  8. Ово што смо видјели данас, то је нешто што свијет, до ког нам је стало, разумије. Показала је РТРС и организатори, да додјелом нграде Ђоковићу уважава начела да су спортисти ти који су једини трачак наде за генерације које долазе. Понос је данас бити србин и то је оно што свијет, који ће сигурно видјети ово, може убиједити да нисмо само онај стереотип који им је на уму.
    Не разумијем да није са поносом бар нешто што нас може сврстати у сав нормалан свијет, прихваћено код неких фронталоваца.Патолошка мржња, острашћеност, нетолеранција нису особине за позитиван однос према онима са којима или поред којих живимо.

  9. Dragi Jeny, Nole jeste naš ponos, koliko nam je lijepih trenutaka podario u ovo teško vrijeme. I, zato trebao je da usred BL dobije priznanje i nagradu svoga naroda , grada BL ili RS, a ne onu koju su dobili Tihić, dodik, Josipović, Gregorijan, nekakva Mirsada. Sve gori od goreg. Sve mrzitelji njegovog naroda.
    To je politička nagrada, a on nije zaslužio da se igramo sa njim na taj način dodjeljujući mu ponižavajuću nagradu.

  10. Čemera od teksta… Pa znaš li ti Predraže koliko su još klinaca šutnule naš sportske organizacije da ne kažem gdje, a da su imali šansu ili toliko lopovski – snalažljivog ćaleta jednako bi uspjeli. Samo ponavljaju: izbacili nas, živjeli u iznajmljenom stanu, bla, bla…pa to je sudbina, pa i gora, mnogih naših sunarodnika danas.
    Kao što reče mentor ne bojim se ja za njega itekako su se integrisali u sve političke strukture, nema ovdje mjesta strahu.
    Samo ovaj narod vuku za nos ovakvim manifestacijama, samo me čudi da mu još nisu doveli i Harisa Džinovića da mu na uvce pjeva, ipak mu je to omiljeni pjevač.
    Sportski uspjeh izdvajam od ovoga, ali čemu ovo tumaranje sa našim idiotskim političarima…ne vidim svrhu, kao ni meča u Boriku i iznosa koji su nazovi skupili, mogao ga je dodik sam uplatiti, a da ne spominjem Đokovića :P:P:P

  11. „Након што је изашао као побједник борбе са необразованим и ограниченим чиновништвом на шалтерима институција, мафијом из спортских савеза и примитивном државном администрацијом, Ђоковићу је освајање Вимблдона и првог мјеста на АТП листи представљало релативно лак посао.“

    Ова реченица како све објашњава тако и упућује онога ко има некакве амбиције и пројекте на нашем поднебљу шта све мора да превазиђе и са чим има да се сусреће.
    Толико ми је то блиско, а у исто вријеме толико ми се згадила политичка корумпирана бирократија службеника који ће зарадити пензију само долазећи на посао и умјесто рјешавања проблема, такви су у стању зауставити и оне потенцијале којима не би могли бити ни послуга у неким другим и исправно валоризованим релацијама.

    Тај ужасни хибрид и синтагма из комунизма „да је довољно завршити школу, докопати се столице са које се одлучује и глумити Бога“ је жив и у нашем времену.

    Ноле је све својим радом заслужио и они који му чине друштво никада га не би ни погледали да није оформио свој педигре далеко одавде. Могу замислити само потајне амбиције и намјере да се своја просјечност или успон по нелегалним методама на политичкој љествици некако закаче са свим прљавим калкулацијама око могућих политичких поена са личношћу број један из тениског свијета на неким од предстојећих избора.

    О скромности истинских величина које Бог тако свесрдно награди и оних који би да се ките само оним што сија у његовој близини без тежње да се примакну тој особини нећу овај пута.

  12. Gladna i nezaposlena sirotinje na ulicama Banjaluke po hladnoći čeka da vidi dvojicu lopova i kriminalaca u društvu mlađahnog milionera od 25 godina koji zna vješto udarat lopticu reketom !!!

    I dok im djeca nemaju ni za nove cipele oni kliču Nole, Nole ,Nole !!!

    „Estetika sportskog spektakla

    Sportski spektakl predstavlja vrhunac sportske estetike. Režiranje spektakla najviši je oblik manipulacije ljudima upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. Suština sportskog spektakla je dizanje marginalnog na nivo sudbinskog, da bi se marginalizovala suštinska društvena pitanja i njihovo „rešavanje“ prepustilo plutokratiji. Sport se uvek prikazuje u idealizovanom svetlu, budući da je otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva vladajući poredak. Istovremeno, spektakl postaje reklamno pakovanje sportske robe, što znači tržišni oblik pojavljivanja principa na kojima se zasniva kapitalizam. Smisao savremenih sportskih predstava nije da proizvedu religiozni odnos gledalaca prema vladajućim vrednostima postojećeg sveta, na čemu je insistirao Kuberten, već da im pruže mogućnost za (prividno) bekstvo iz svakodnevnog života. Sportisti se ne bore za istinske ljudske vrednosti i ne motivišu ljude da se suprodstave nepravdi, već su otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi mitološke ličnosti koje dobijaju legendarne karakteristike i biografije, poput „heroja“ iz nacionalnih mitologija, i obeležavaju epohu. Istovremeno, oni su pokretni reklamni panoi multinacionalnih koncerna i simbol njihove ekspanzivne („pobedničke“) moći, što znači da su specifična roba kojom se obezbeđuju strateški ciljevi vladajućeg poretka. Tome je podređena i estetika spektakla putem koga sportisti postaju obogotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi simboli kapitalističkog paganizma: glorifikovanje pobednika postaje glorifikovanje vladajućeg poretka.

    Glavna uloga sporta nije više da bude pokazatelj razvojne snage vladajućeg poretka i u tom smislu nosilac „progresa“, već da se obračuna s (kritičkim) umom i izvrši depolitizovanje potlačenih. Smisao sportskog spektakla nije da stvori telesno i duhovno aktivnog čoveka, već profitabilnog „gledaoca“ koji će, u neradnom vremenu, biti prikovan za TV ekran, ili će „slobodno vreme“ provoditi na stadionu i u sportskoj hali. Sa ideološke, prešlo se na psihološku ravan: sportski spektakli služe da zaslepe i „pacifikuju“ ljude. „Grandioznost“ spektakla srazmerna je životnoj bedi u kojoj se nalazi sve veći broj ljudi. Sve se čini da se obezvređeni čovek zaseni blještavim sjajem i pruži mu mogućnost da „doživi“ da učestvuje u nečem „velikom“ i pobegne iz svakodnevnog sivila. „Veličanstvena“ dimenzija „pobednika“ druga je strana ponižavajućeg društvenog položaja „gubitnika“ (radnih slojeva). Vladajući establishment kapitalizma odbacio je ideju o „srećnom svetu“ koja je gotovo dva veka bila glavni ideološki mamac za potlačene radne „mase“. Umesto obećanog „boljeg života“, obespravljenima se „nude“ sve krvaviji sportski spektakli kao kompenzacija za sve krvaviji život – koji treba da ga „pomire“ (Kont) sa postojećim svetom i spreče ga da postane svestan vladajuće (destruktivne) tendencije razvoja sveta. Stadion, kao najautentičniji prostor duhovnog ropstva savremenog čoveka, postaje „prostor slobode“ i „oaza sreće“ gde savremeni cezari sede u „počasnim ložama“ ne da bi gledali borbe savremenih gladijatora, već da bi se uverili da su „mase“ obespravljenih (još uvek) pod kontrolom.

    „Lepo“ u sportu određeno je prirodom vladajućeg poretka, a ne opšte-ljudskim vrednostima. Pobeda postizanjem većeg rezultata (rekorda) osnovni je kriterijum po kome se određuje „lepo“ – i to se nameće kao vladajući „estetski“ model („sportsko telo“, „sportski izgled“). „Lepo“ ima pozitivističko određenje koje se uvek pridodaje onome što simbolizuje i veliča postojeći svet i vladajuće vrednosti: ono je atribut „pobedničkog duha“. Otuda je vrhunski domet „lepog“ telo u pobedničkom naponu. Iz „sportskog tela“ ne zrači duhovnost, plemenitost, prirodnost, već dehumanizovana i denaturalizovana (destruktivna) snaga. Sportisti su u prvim redovima u sve bespoštednijem ekonomskom ratu i svedeni su na cirkusko-gladijatorski reklamni pano. Umesto pobednika iz čijih očiju zrači pogled „veličanstvene zveri“ (Hitler) i koji ispušta „krik strasti“ (Kuberten), dominira izgled sportiste koji je u funkcionalnom jedinstvu sa „pobedničkom strategijom“ kapitalističkih koncerna. Estetika sportskog prostora ukazuje na istinu da osnovni smisao sporta nije stvaranje „zdravog tela“ i na taj način „zdravog duha“, već proizvođenje takvog čoveka koji odgovara prirodi vladajućeg poretka. Stadioni, sportske hale, body-building i fitness-centri su savremena Prokrustova šuma u kojoj se sakati prirodno biće čoveka, uništava Eros, mašta, osećanje pripadnosti ljudskoj zajednici… Sportska estetika je spektakularni oblik u kome se pojavljuje ropstvo i destrukcija ljudskog.

    Kapitalizam je ukinuo raj na nebu i stvorio brojne iluzorne svetove koji pružaju mogućnost za bekstvo iz života – koji postaje kapitalistički pakao. Umesto univerzalne iluzije hrišćanstva, danas čovek može da bira između virtuelnih svetova koji su postali potrošačka roba na sve bogatijem tržištu iluzija. “Sloboda” se svodi na bekstvo iz postojećeg sveta. Kapitalistički degenerisana umetnost premešta u svet simbola ono što se pojavljuje kao konkretna ljudska potreba: borba za “lepši svet” zamenjuje borbu za pravedni svet. U njoj stvaralačke moći postaju od čoveka otuđena moć koja izvlači slobodarski duh iz života i degeneriše ga putem simbolike u kojoj on dobija karikaturalni i donkihotovski oblik. „Vrhunska ostvarenja“ postaju vrhunska koncentracija od čoveka otuđene stvaralačke moći koja postaje nadistorijski kriterijum vrednovanja „ljudskog“, što znači sredstvo za duhovno potčinjavanje čoveka. “Bogatstvo umetničkih izraza”, koji imaju komercijalni karakter i tehnički oblik, druga je strana sve veće duhovne bede koja vlada u društvu. „Lepa umetnost“ je ideološka maska beznadežno ružnog sveta u kome vlada princip “Pare ne smrde!” i koji se zasniva na uništavanju života. „Umetničke galerije“ su geta za umetnost. Van galerija dominiraju sve primitivniji i agresivniji simboli vladajućeg poretka. Čitav životni prostor postao je reklamni pano kapitalizma. Čovek više nema pravo na iluziju: ona nema samo anti-slobodarski, već pre svega anti-egzistencijalni karakter.“ – Ljubodrag Duci Simonović

  13. http://www.youtube.com/watch?v=qxFInuTgmos&feature=share

    😛

    ипак је ово све тешка ложана…Ања у праву си потпуно, ово јесте понижавајуће, вјечити путници за Европу су у стању преко живих и мртвих људи безобзирно прегазити, а камоли придобити један тениски ритерн…

Оставите одговор на rammstein Одустани од одговора