Граница Сирија – Ирак као симболичан слом Исламске државе

Сјећате се кад је Џорџ Буш Млађи након окупације Ирака изјавио: Мисија је завршена? Сад је то рекао и Путин, везано за руску интервенцију у Сирији. А је ли овдје крај?

субота, децембар 9, 2017 / 17:32

Наравно да није. Данас је ирачки премијер Абади објавио да је војска те земље успоставила потпуну контролу над границом са Сиријом, те уништила ИДИЛ на својој територији, али је у исто то вријеме из “сигурносне зоне” око града Ал Танфа у Сирији (читај Бихаћ, Сребреница, Горажде, Жепа…), извршен напад на гранични прелаз са ирачке стране и убијено седам војника. Званично, ту САД имају своје копнене јединице и исламистичке “партнере”, те не би требало бити јединица ИДИЛ. А ево било их је.

На овој “сигурносној зони”, а заправо окупационој, САД су инсистирале како би својим снагама блокирале аутопут Дамаск – Багдад и успоставиле геостратешку контролу над сувереном државом Сиријом. Онемогућавајући Дамаску контролу над сопственом, међународно признатом границом са Јорданом и Ираком, Пентагон на “сигурносној зони” истрајава јер је Асаду то најближи пут ка главним савезницима: властима у Багдаду и Техерану. Русија Американце у томе није могла спријечити, већ се са овом зоном званично сложила, што је њена највећа детектована слабост од укључења у овај рат.

Граница између Сирије и Ирака је битна и јер пуно име Исламска Држава Ирака и Леванта (које полтронизовани медији у Српској и даље пишу англицирано ИСИС, а не српски ИДИЛ) сугерише да успоставом исте, престаје чак и симболично постојање ИДИЛ. Њихов циљ и поносно остварење је и било укидање границе између ове двије земље. Сада је она опет ту.

Стање на терену је такво, да је Сиријска Арапска Армија избила готово на свим мјестима на источну обалу ријеке Еуфрат и осигурала своју границу гдје су јој то Американци допустили. Зеленом бојом означена област на карти изнад јесте већ поменута “сигурносна зона” око Ал Танфа. Ирачани су објавили данас да су запосјели своју границу, док се од Американаца спонзорисане курдске снаге још боре да заузму западну обалу Еуфрата и дођу до државне границе Сирије.

Да ли је Русија побиједила Исламску државу?

И јесте, и није. Русија је прва ударила на ИД. То је изазвало и друге који су само вербално ратовали против исте (прије свега САД) да мијењају приступ и стратегију. Русија је имала најмање три главна разлога зашто се упушта у страни грађански рат, у којем при томе није агресор по међународним законома:

1. Осигурање будућности Тартуса, као једине руске поморске базе на Средоземном мору, те очување међународног поретка по Повељи УН, пошто је Башар ал-Асад легална власт у Сирији.

2. Ојачавање свог присуства на Блиском истоку, те контролу токова нафте, што је пољуљано након пада Берлинског зида, а посебно након агресија на суверене државе од стране САД, Велике Британије и дијела НАТО, те свргавања Садама Хусеина и Моамера ел Гадафија.

3. Уништење великих територијалних цјелина на којима се развијају терористичке организације као што су Ал Нусра Фронт или Исламска држава. Разбијање њихових јединица гдје огроман број џихадиста чине грађани бивших република Совјетског савеза, од чега најмање 8.000 исламиста из саме Русије, те спречавање њиховог несметаног, а још више организованог повратка у Русију.

Русија је у свим наведеним циљевима успјела и при томе без сумње показала изузетну ратну вјештину. И у убојном, и у економском смислу. Спасила је територије под контролом Башара ал-Асада од извјесног пада под ИД, те изнијела лавовски дио борбе против ИД у Сирији. Оно што Американци нису могли, односно нису хтјели, Руси су учинили са двоцифреним бројем авиона на терену и уз немјерљиво мање трошкове. Поготово мање од тога када САД за 320 милиона долара обучи шездесетак “побуњеника против Асада”, а послије се ишчуђавају како су ти исти пришли Исламској држави…

Руси су, поготово након што су власти у Дамаску деблокирале и потпуно успоставиле контролу над градом Алепо, окренули ријеку напретка ИД ка њеном извору, што је помрсило планове САД и приморало их да на једној од карата у сиријској партији брзоплето нажврљају џокера.

Курдистанизација региона због још рата

Толико је дестабилизација региона, те нафта као главни мотив битна Вашингтону, да је потпуно упропастио односе са Анкаром. Без икакве мјере наоружавајући курдске снаге у Сирији, те их подржавајући из ваздуха, да је руским укључењем и Турска била принуђена да прекине трговину са Исламском државом и својим јединицама уђе у Сирију и спријечи Курде да се споје у јединствену територију на сјеверу земље.

Присјетимо се да је ирачка влада објавила у једном тренутку да јој је ИД преотела преко 3.200 оклопљених возила пјешадије типа “хамер”, које су добили од Америке. Будући да је Војска САД пензионисала хамере и корпорација Ошкош је добила наруџбу за нови тип оклопљених аутомобила, хамери су шаком и капом дијељени Курдима, без обзира што су главне курдске партије на терористичким листама самог Вашингтона. То се види из карте унутрашње подјеле од прије двије и по године, када САД нису имале никакву намјеру да помажу Курдима (жуто означена територија), без обзира на потпуни слом који им се спремао од Исламске државе. Чим се Русија активно укључила у сукоб, стигла је и огромна логистичка помоћ Курдима, народу без суверене државе.

Сиријске демократске снаге су од стране Курда доминантне јединице, које укључују и неке арапске снаге, те на свом амблему, као што је Фронтал.СРБ већ писао, имају грб који прејудицира да све сјеверно од Еуфрата припада њима. Зашто је то тако удешено, више се ни не крије.

Пентагон се данас огласио саопштењем да “у Сирији америчке трупе остају на неодређено вријеме”, а француски министар иностраних послова, опет за домаћу публику устрављену од “Шарли Ебдо терористичких напада”, изјављује да је међународна коалиција којој је члан подржавала курдске јединице у побједи над ИД и да су оне заузеле 40% сиријске територије и 60% нафтних налазишта.

У неком будућем Дејтону, западне силе ту виде своју шансу за узимањем дијела сиријског колача, а заправо таква дипломатска активност упућује на жељу за курдско-арапским конфликтом, што Русија жели да избјегне.

Ко је створио Исламску државу?

Главни разлог успјеха ИД у Ираку и Сирији је било слабљење централне власти, која је под контролом држала врло агресивне и међусобно непомирљиве вјерске секте и националне пројекте. Прије свега се ту мисли на шиитску већину у Ираку, коју је Садам Хусеин контролисао уз помоћ своје сунитске мањине, те Курде чији је аутономашко-великодржавни пројекат окрутно кажњавао војним и полицијским дјеловањем. Данас Курдти у Ираку имају де факто независну државу, која са Турском тргује нафтом, без обзира на неслагања око могуће појаве независне курдске државе, што би дестабилизовало турско-курдске односе у самој Турској.

Слична ствар се десила и у Сирији, гдје су уз помоћ Либијског сценарија западне владе, Израел и сунитске државе у региону, покушале да сруше власт Башара ал-Асада. Избио је вјерски грађански рат између Асадових алавита и већином сунитских побуњеника. Овај пут Русија, уз садејство Кине, није допустила понављање америчких и евроунијских метода успостављања “зона забране лета”, што су патентирали још у вријеме агресије на Републику Српску, а у потпуности провели пуним обимом ваздушних напада на снаге Моамера ел Гадафија. Тиме је Либија гурнута у крвопролиће које и данас траје, а једини вођа који је бар један историјски период водио кроз какав-такав мир и стабилност, те економски напредак, убијен је као бијесан пас на улици и пред камерама.

ИД је настала зато што је постојало плодно тло и помагачи из иностранства. Не само преко 20.000 страних бораца који су се врло брзо слили у Ирак и Левант. Америка и Израел, активно и посредно су помагали сунитским режимима на Арабијском полуострву, прије свега Саудијској Арабији, у настанку ИД. Данас је то јасно и на терену, обзиром да се територијално највећи и најстабилнији џеп ИД унутар Сирије налази тик уз границу окупиране зоне Голанске висоравни, коју контролише израелска војска.

Израел је активно укључен у бомбардовање територија и јединица под контролом званичне власти у Дамаску, док то никада не чини са ИД, која јој је под носом. Без икаквих посљедица, али и медијске покривености, врши непрестане ваздушне агресије на суверену државу са столицом у Уједињеним нацијама. Израелска зачуђујућа понуда Ријаду за размјену обавјештајних података и у ширим круговима је скинула вео тајне о вези Исламске државе и Израела.

Крај без краја

Свим играчима против Асада, укључујући и Турску, одговарало је да ИД прво сломи у потпуности Асадову оружану силу, па да онда уђу у војнополитичко дјеловање, које би уредило будућу Сирију онако да у њој више никад не буде мира, те да нафту разједињена извози у бесцјење јер ће фракције, као сада, куповати наоружање за међусобну борбу којој нема краја.

Русији, чија јавност баш и није претјерано наклоњена интервенцији у Сирији, гдје руски грађани свакодневно губе животе и читава држава производи трошак, даље ће бити у циљу да се смиривање ситуације што више остварује помоћу “савјета за помирење” односно преговорима који ће државу постепено ставити под јединствену команду. Американци и њихови савезници, сљедствено досадашњем дјеловању, имају сасвим супротне циљеве.

То све најмање одговара грађанима Сирије, које након сламања сваког озбиљно организованог војног присуства ИД у Сирији, очекује преусмјеравање снага Дамаска, Техерана, Хезболаха, те Русије, ка територијама које терористи Тахрир ал Шам (бивши Ал Нусра Фронт) држе под својом контролом.

Фронтал.СРБ се јавља са новим прегледом стања на сиријском ратишту, чим се на истом деси нека нова значајна промјена.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *