ГРАД ГРИЈЕХА (SIN CITY)

Директан визуелни такмац, Бесмртна, у поређењу дјелује као школски програм. И причом, и техником снимања.

субота, октобар 1, 2011 / 05:14

Поготово што је на стриповској фузији с филмом, несвакидашњој визуелности, и специјалним ефектима, Енки Билал и инсистирао.

Наводно је Родригез дуго наговарао Френка Милера, да своје непокретне кадрове гурне на фабричку траку. У случају часног корежисесртва на уводној шпици, испада да је Енкију било боље да се држи киста. Истина, мора се рећи да је визуелна поетика веома различита. Како у колору, тако и у самој форми цртежа, гдје се извјесна умјетничка предност мора дати другу Билалу.

Но, на достигнућима која стриповску моћ позајмљују филму, на крају се и остало. Фабуларно врло плитак. Извучено је најбоље, што се у дугогодишњим комерцијалним серијалима могло обрати. Радња усложена прилично компактно, не инсистирајући на математичким подударностима омнибуса. Ликови се поклапају тамо гдје је причи неопходно, тек толико да се конзументу укаже на временско-просторне координате.

Графички и приповједно, Град гријеха је бруталан. Пуно непотребно свирепог насиља, које постаје само себи сврха. Без двојбе, то је Њујорк. Обучен у мрље, шминкане у стварности. Замочен у пуно необјашњавано, хибридизовање ретро културе. Нагњечене, и сасвим пристојно заливене модерним.

Такав став се наслућује (или наслуђује), само из једне реченице Марфа разбијача: Сва нова (модерна) кола су као апарати за бријање. Некако немају душу…

Млађе нараштаје, атмосфера ће неодољиво подсјећати на рачунарску игру Макс Пејн, која је, по несрећи, такође доживјела своју биоскопску инкарнацију.

Срећа, па овај аутор није морао мислити о томе; да из његове публике цензори не искључе малољетне. А имао пара за скупе глумце. Зато овдје имамо свештеника који менторише, и сам учествује у ритуалима серијског убице. Једење људског меса, их приближава Богу.

Свештеников брат је градоначелник, чији син некажњено силује и касапи сваку основношколску дјевојчицу, на којој му поглед застане. Тако је прича погоњена још и уз интересне сфере, којим смета да курве у свом кварту имају законодавну, извршну и судску власт.

Мотивација, обрада ликова, и вођење радње су очекивани. Као и у сваком америчком комерцијалном стрипу, гдје се приповједа о криминалу. Фолирантски рудименти, захваљујући којима о ликовима знамо онолико, колико добро звучи. Остало је небитно.

Није лоше погледати. Пар пута.

(Редитељ: Френк Милер, Роберт Родригез; Улоге: Џесика Алба, Мики Рурк, Бенисио дел Торо, Брус Вилис)



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор на ШикуљакM Одустани од одговора