Горчин(а) на Фронталу

Прочитах пажљиво текст Ненада Табаковића о Горчину Стојановићу, а онда прочитах и интервју који је режисер дао сарајевским Данима. Питам се откуд толика горчина аутора текста према овом „другосрбијанском“ режисеру? Елем, аутор текст почиње описивањем магазина „Дани“ епитетима „ратнохушкачки и екстремно-десничарски“. Пошто читам „Дане“ још од прије рата, никако ми није јасно на основу којих […]

петак, април 9, 2010 / 09:51

Прочитах пажљиво текст Ненада Табаковића о Горчину Стојановићу, а онда прочитах и интервју који је режисер дао сарајевским Данима. Питам се откуд толика горчина аутора текста према овом „другосрбијанском“ режисеру?

Елем, аутор текст почиње описивањем магазина „Дани“ епитетима „ратнохушкачки и екстремно-десничарски“. Пошто читам „Дане“ још од прије рата, никако ми није јасно на основу којих критеријума, аутор текста, додијели све ове епитете поменутом магазину.

Било би интересантно да видимо шта аутор текста подразумијева под десницом (чисто да наброји неколико вриједности које промовишу десничарске партије у Босни и Херцеговини), па онда да видимо да ли се „Дани“ уклапају у ту матрицу.

Аутора текста је забољело и Горчиново „непознавање знаменитости“ Бања Луке. Па добро, по чему је то Бања Лука толико позната? Реално, ако изузмемо земљотрес, урбану легенду о седам жена на једног мушкарца, ону побједу Борца у купу против Звезде, Бенеша и поменутог Петра Кочића, мало је тога чиме се Бања Лука издвајала од осталих анонимних градова у СФРЈ.

Заборавих на Свјетско првенство у рафтингу…

Истина, била је у Бања Луци и Ферхадија, под заштитом УНЕСKО-а, коју је неки „бањалучанин“ срушио. Мало се о томе у Бањој Луци сада прича, а овај злонамјерни Горчин Стојановић нас на то подсјећа у федералним новинама.

Аутор потом Горчина Стојановића назива типичним примјером београђанина, који појма нема о рату у Босни и Херцеговини, али не зна да је тај режисер до своје осамнаесте године живио у Сарајеву (то је признао у „Данима“) и да му је мајка остала у Сарајеву прву годину рата. Значи да није баш да није могао имати информација о овдашњим „несташлуцима“ домаћих националиста у и око Сарајева, али и диљем Босне и Херцеговине.

О геноциду у Сребреници он нема право да говори, јер он је прије свега режисер (мада не волим његове филмове), „другосрбијанац“, умјетнички директор Југословенског драмског позоришта, продана душа и осредњи колумниста „Блица“. О дешавањима у Сребреници могу да говоре само „компетентни“, тј. они који геноцид доводе у питање, а то су ваљда ови из „Образа“, „првосрбијанци“, гуслари и патриоте. Наравно и анонимни „паметњаковићи“ на Фронталу.

Табаковић не може да прихвати да, данас, још увијек постоје људи који се гаде национализма. Не знам у чему је проблем? Многе генерације старије од 40 година су расле у друштву гдје је било важније какву музику слушаш, за кога навијаш или шта читаш, него које си нације. Невјероватно, зар не? Истина, све их је мање, али још нису изумрли.

И на крају имамо једну нелогичност, коју Табаковић и сам увиђа, а то је да један „другосрбијанац“ даје интервју за „екстремно десно гласило“ из Федерације БиХ. Колико је мени познато у Босни и Херцеговини се шовинисти из реда сва три народа поприлично добро слажу, док нису баш у љубави с овим заблудјелим „грађанским овчицама“.

Биће да је овај Горчин Стојановић глуп и наиван, па су га ови „десничари“ из „Дана“ искористили и одбацили.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *