Горан Дакић: Концерт за музичке читанке

Уморан од аматерских представа професионалних позоришта, раштимованих концерата симфонијских оркестара, књижевних вечери поета без дара, осамљујем се и у тишини собе и самога себе уживам у ономе што су створили Велики Претходници. На културне догађаје (или "културне догађаје") одлазим искључиво по новинарском задатку, иако се и то дешава све рјеђе. У таквом поретку ствари догоди […]

субота, децембар 10, 2011 / 06:15

Уморан од аматерских представа професионалних позоришта, раштимованих концерата симфонијских оркестара, књижевних вечери поета без дара, осамљујем се и у тишини собе и самога себе уживам у ономе што су створили Велики Претходници.

На културне догађаје (или "културне догађаје") одлазим искључиво по новинарском задатку, иако се и то дешава све рјеђе. У таквом поретку ствари догоди се, истина – не тако често, да понекад пропустим понеку изузетну представу и ништа слабији концерт. Али, мирим се с тим ризиком, вјерујући да ћу, по некој вишој, космичкој правди бити накнадно награђен. Тако се, барем што се тиче концерта Симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности, и десило. Нисам отишао на премијеру, али сам, захваљујући случајним препорукама, присуствовао првој и за сада јединој репризи овог уистину величанственог музичког догађаја.

Лаик за класичну музику, о концертима могу да пишем и говорим само на основу јединог мјеродавног арбитра – утиска. А он каже: монолитно, заокружено, снажно, непоновљиво, виртуозно, елегантно, задивљујуће, фасцинантно, изузетно, увјежбано, тачно, омамљујуће, зачудно, поетично.

Уморан, дакле, од концерата симфонијских (псеудо)оркестара (направљених по све чешћем моделу "мултикултуралних музичких пројеката"), у којима виолина свира једно, чело друго, а пијаниста нешто сасвим треће, остао сам запањен пред оним што је прошлог уторка (тачно у подне!), маниром искусног алхемичара, "скувала" диригент симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности Бранка Радошевић. Нема сумње – овај концерт је музички догађај године у Бањалуци, али не због тога што је (само) ослобођен оне одурне, провинцијске саблазни аматеризма (па нам се тачно одсвиране ноте чине као врхунски и једини домети оваквог концерта). Ако је уопште могуће правити тако и толико апстрактне закључке, онда могу рећи да је сваки члан овог оркестра ОСЈЕТИО оно што је свирао и тај осјећај, та танана нит неухватљивог и тешко објашњивог напросто је варничила са позорнице, нарочито у тренуцима када је пијаниста Милан Савић на необјашњив и непоновљив начин, кандидујући се за музичке читанке, одсвирао Листов "Плес мртвих".

Да, све слике, све теме Росинијеве и Листових композиција су дочаране савршено, али на овом концерту постојала је и некаква "димензија више", простор створен од величанствене жеље и ништа мање енергије да се у Бањој Луци и коначно укотви Поезија. Већ рекох да не могу да причам о стилским особеностима концертног извођења; не могу да тврдим да ли су све снизилице и повисилице биле на свој мјесту; не знам да ли је угао шаке под којим су пијанисти свирали исправан (Чаркићу, хвала ти!), али знам једно: те композиције су, напокон, барем што се Бање Луке тиче и неколико стотина искрених заљубљеника у класичну музику, испуниле своју судбину. Једину због које су и створене.



Оставите одговор