Годишњица смрти Иве Андрића

На данашњи дан 1975. године умро је српски писац Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност и члан Српске краљевске академије.  Војномедицинска академија у Београду је тог 13. марта саопштила да је Андрић умро у 1.15, а у часу смрти имао је непуне 83 године. Пред саму смрт, у својој биљежници је оставио запис: "Помисао […]

недеља, март 13, 2011 / 13:18

На данашњи дан 1975. године умро је српски писац Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност и члан Српске краљевске академије.

 Војномедицинска академија у Београду је тог 13. марта саопштила да је Андрић умро у 1.15, а у часу смрти имао је непуне 83 године. Пред саму смрт, у својој биљежници је оставио запис: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког `јавног радника` долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају…"

Иво Андрић је био југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије, члан Српске академије наука и умјетности. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман "На Дрини ћуприја", као и за цјелокупни дотадашњи рад на "историји једног народа".

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Детињство је провео у Вишеграду гдје је завршио основну школу, а 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. Словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.

Докторску дисертацију "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Приповједач снажне имагинације, изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и стилом, префињеним психолошким анализама.

Своју прву пјесму "У сумрак" објавио је 1911. године у "Босанској вили".

Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то вријеме објавио је збирку пјесама у прози "Немири", приповјетке "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби"…

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка "Мост на Жепи". Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то вријеме објавио је први дио триптиха "Јелена, жена које нема".

У периоду између Првог и Другог свјетског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939.). По избијању Другог свјетског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на мјесто амбасадора и враћа се у Београд.

За вријеме Другог свјетског рата живи повучено у свом стану у Београду, на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније мјесто на свијету, не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дјела. У исто вријеме пише своја најбоља дјела која ће касније доживети свјетску славу.

Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први предсједник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман "Проклета авлија".

Све Андрићеве лирске пјесме које за његова живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом "Шта сањам и шта ми се догађа".

Нека од његових најпознатијих дјела су: романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија", "Омер-паша Латас" (недовршен), збирке приповједака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Знакови", "Деца", "Кућа на осами", путописи и скице "Стазе, лица, предели", медитативна проза "Знакови поред пута", "Есеји, критике, чланци", "Свеске"….



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *