Годишњица рођења Симе Матавуља

На данашњи дан, 12. септембра 1852. године у Шибенику у Далмацији, рођен је велики српски књижевник Симо Матавуљ. Ове године се обиљежава и 120 година од првог објављивања цјеловитог издања његовог капиталног дјела, романа "Бакоња фра Брне". Роман је 1892. године објавила Српска књижевна задруга, у првом колу, али је и раније он био доступан […]

среда, септембар 12, 2012 / 14:41

На данашњи дан, 12. септембра 1852. године у Шибенику у Далмацији, рођен је велики српски књижевник Симо Матавуљ.

Ове године се обиљежава и 120 година од првог објављивања цјеловитог издања његовог капиталног дјела, романа "Бакоња фра Брне".

Роман је 1892. године објавила Српска књижевна задруга, у првом колу, али је и раније он био доступан читаоцима у облику фељтона, махом штампаним у новосадским српским часописима (Бранково коло), што је била уобичајена форма објављивања књижевних дјела у то вријеме и у свијету.

Симо Матавуљ рођен је у угледној, старој, трговачкој породици у Шибенику. По смрти оца 1860. године, пошто се породица нашла у невољама, Симина мајка је основала радионицу народног одијела, а породица Матавуљ је била позната и по производњи познатог приморског ликера "мараскино" и извозила га је у више земаља свијета.

Послије другог разреда гимназије Матавуљ одлази у манастир Крупа, подно Велебита, гдје је његов стриц, чије је монашко име било Серафим, тада био игуман.

Убрзо је напустио манастир, и 1872. године завршио је учитељску школу у Задру.

Радио је потом као учитељ у више далматинских села, а у Исламу Грчком, код Задра, пријатељевао је са угледним Илијом Дедом Јанковићем. Ријеч је о древеној породици, потомцима епског јунака Стојана Јанковића, која је имала и венецијанску племићку титулу-конте (односно гроф). Илијин унук Владан Десница, рођен у Задру, касније је постао чувени књижевник.

Матавуљ је прве књижевне радове објавио у задарском "Народном листу". Осам година радио је као учитељ италијанског језика у Херцег Новом (тада Кастел Нуово), а у вријеме Невесињског устанка 1875. године био је добровољац у чети Миће Љубибратића, нешто касније и добровољац-болничар у руској болници у Никшићу.

Матавуља су 1881. због учешћа у другом Бокељском устанку, аустријске власти протјерале, па је пребјегао на Цетиње. Пет година је тамо био наставник француског језика у гимназији, надзорник основних школа и наставник кнежевића Данила Петровића. У новинама на Цетињу је 1885. године почео да објављује роман "Ускок Јанко", у дефинитивној верзији "Ускок".

Двије године потом, преселио се у Србију, али је свега два мјесеца радио у гимназији у Зајечару, па опет, тада око 12 мјесеци, на Цетињу гдје је тада био учитељ кнеза Мирка Петровића.

Дефинитивно се у Београд преселио 1889, када је постао учитељ Ниже (теразијске) гимназије. Три године касније разријешен је дужности због, већ тада, слабог здравља.

Збирке приповједака "Са Јадрана" и "Из београдског живота" објавио је 1892, када су штампани и његови романи "Бакоња фра-Брне" и "Ускок" у засебном издању (дотад су излазили у наставцима у новосадским књижевним часописима).

”Бакоња“ је његово најбоље дјело а спада и у најбоље романе српске књижевности.

Најпознатија његове припјоветке су "Пилипенда", која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији и "Поварета" (јадница), коју многи сматрају за једну од најбољих психолошких новела српске књижевности.

До Матавуља, српски писци су, најчешће, писали под утицајем руске, њемачке и мађарске књижевности, а од њега превлађује романски утицај, нарочито француски. Он је у приповјеткама спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да живот описује на основу узора из стварности.

Матавуљ је преводио француске реалисте и натуралисте. У својој аутобиографији "Биљешке једног писца" истиче да се француски реализам "не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем умјетничком циљу у границама стварности".

Десетак година пред смрт постављен је за шефа Пресбироа при Министарству иностраних дјела тадашње Краљевине Србије.

Био је предсједник струковног удружења књижевника.

За редовног члана Српске краљевске академије изабран је крајем јануара 1904.

Умро је у Београду 20. фебруара 1908. године и сахрањен је на београдском Новом гробљу.

Име Симе Матавуља носе улице у Младеновцу (Град Београд), Новом Саду, као и у Бањој Луци.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *