Жељко Свитлица

Године бомби и кошарке

Ми у Вишеграду смо са Ћуприје ноћу гледали низ Дрину, доле према Бајиној Башти. Изнад ријеке хоризонт је пресијецао масив Таре, а изнад брда се скоро непрестано – чини ми се сад – појављивала црвена свјетлост експлозија. Пише: Жељко Свитлица Већ у јануару могло се наслутити да ће ту годину обиљежити изузетни догађаји. Владе Дивац, […]

недеља, март 27, 2016 / 12:33

Ми у Вишеграду смо са Ћуприје ноћу гледали низ Дрину, доле према Бајиној Башти. Изнад ријеке хоризонт је пресијецао масив Таре, а изнад брда се скоро непрестано – чини ми се сад – појављивала црвена свјетлост експлозија.

Пише: Жељко Свитлица

Већ у јануару могло се наслутити да ће ту годину обиљежити изузетни догађаји. Владе Дивац, кошаркашка легенда и звијезда НБА лиге, због тамошњег штрајка играча, долетио је у Београд и дресу Црвене звезде одиграо евролигашку утакмицу против Жалгириса. Филип Вишњић би рекао: И то на Божић, када утакмици вријеме није.

У марту су услиједиле и ванредне "временске прилике". Неман је била пред вратима. И провалила је насилно. Ако се добро сјећам, то нама у Републици Српској није било ништа неочекивано, нити чудно. За разлку од ових преко Дрине.

Па наравно да ће мрски Американци бомбардовати и Србију, кад су се на нама већ испробали. Јесмо вам рекли? Исто оно питање које Срби, након што је НАТО пуцао кроз украјинска врата, могу поставити Русима:

Јесмо вам рекли?

Брат је тада похађао средњу школу у Бањој Луци. Од њега сам телефоном увече добијао извјештаје, касније потврђене на телевизији, да су сви ученици градских школа напустили наставу и отишли да каменују Конзулат Сједињених Држав. Зграда је похарана, неки су се тада омастили за први рачунар, али ипак остаје да је то један од славнијих анти-агресорских протеста у Бањој Луци. Та оштрица ће касније, разним тврђим и мекшим методама, проласком времена и промјенама у власти, медијима и у главама; просто отупити.

Исто као и у Србији, уосталом.

(Протесте против НАТО данас упражњавају они које други, и они сами себе, називају "десничарима", што овим другима што себе називају "нормалнима" или "несврстанима", дође као добро оправдање да се не спусте на улицу и поруче да нису заборавили.)

Ми у Вишеграду смо са Ћуприје ноћу гледали низ Дрину, доле према Бајиној Башти. Изнад ријеке хоризонт је пресијецао масив Таре, а изнад брда се скоро непрестано – чини ми се сад – појављивала црвена свјетлост експлозија.

Или нон стоп падају бомбе, или наш ПВО нон-стоп пуца, мислили смо.

Деведесетих, дани су се трошили на теренима за баскет. Усред напада и двокорака једном је грунуло негдје у близини. Јер НАТО јесте сипао по Србији, Црној Гори, али враћајући се са "мисија" рјешавао се неизбаченог убојног терета. Као пијанац, када на ћошку мрачне улице истовара смрдљиви желудац, у повратку са цјелоноћног блудничења. По брдима у Српској.

Негдје око Вишеграда, око Рудог.

Сипали су они и по далматинском приморју, али и по италијанском, трујући и сопствене војнике. Ко тада није научио да једној таквој војној сили нико није важан, осим можда неких главешина и да је "колатерал" назив смишљен за све цивиле, ма које народности били, па макар и америчке, и да НАТО штити естаблишмент и највише интересе, научио је ваљда сада, у Европи у којој српска и албанска делегација одгађају преговоре у Бриселу – због несигурности!

Вишеград, близу Србије

Ужице су Вишеграду тада биле најближи већи град град. Од тамо су долазили Румуни на вишеградску пијацу, и луна-паркови на ледину крај Рзава. Тамо се на пијацу ишло по оригинал патике, по квалитетније јакне, или на пљескавицу. На Златибору сам био прије него на Јахорини, успут, купујући касете или неке ствари које нисмо могли наћи у свом граду.

Вишеград је близу Србије и народ из тог краја има доста родбине преко границе, па су у то вријеме, што се ваљда ријетко у историји догађало, Срби из Србије ишли у избјеглиштво код рођака у Босну. (Обично се се овамо у Српску склањали, у Београду непожељни, криминалци, политичари или новинари). Исти онај Вишеград у који су Срђан Драгојевић и Драган Бјелогрлић дошли да снимају своју чувену ратну причу, док је рат трајао. Непуне четири године касније, био је најближе уточиште, када је "рат прешао у Србију."

Због агресије НАТО, генерација матураната Основне школе "Вук Караџић" у Вишеграду, те године се неће окупати на црногорском приморју, па ће купаће гаће сачекати тек неку сљедећу екскурзију у средњој школи у Бањој Луци (Или Ужицу, Источном Сарајеву, Београду…)

Први пут сам 2010. године отишао на Егзит и био тужан што је велика табла са информацијама о бомбардовању мостова на Дунаву, сакривена испод моста. Склони пред гостом његову срамоту, да се он не застиди.

Вријеме се промијенило, омладина се забавља на музичким фестивалима. И то је добро. Звезда игра најбољу евролигашку сезону у историји.  И то је добро. Тамо гдје смо некада играли баскет у Вишеграду, између Рзава и Дрине, док је НАТО преко наших глава летио по другу туру бомби, Емир Кустурица је сазидао цијели један град. И све се изгледа промијенило.

Ваљда је и то добро.

Само још конзулат Сједињених Америчких Држава у Бањој Луци има решетке на прозорима и бодљикаве жице по зидовима, а испред, у Улици Јована Дучића, знак да је забрањено фотографисање.



0 КОМЕНТАРА

  1. А да ли је добро Жељко да је тамо гдје сте Ви играли кошарку, гдје је био предиван спортски центар са шеталиштем и рибарским рестораном, са својим историјско- спортским, културним и другим друштвеним садржајима, све преорано да би се изградио Кустуричин град. Вишеградска омладина може да баскета на улици, док се поново не изгради нови спортски центар и двоструко баце народне паре. За приватни град који је поклопио предиван постојећи спортски центар и за нови спортски центар који се већ почео да гради, јер је подмлатку Вишеграда итекако потребан.

    А што се тиче Срђана Драгојевића и Драгана Бјелогрлића нека су дошли у Вишеград, али боље да нису снимали Лепа села лепо горе, јер су се поиграли са српском простодушношћу и традиционалним вишеградским и Републике Српске гостопримством, јер је мало тога што су снимили је аутентично.

    Имамо ми Срби на свим српским просторима много разлога за стид последњих деценија, али и много више разлога за понос о којима се нико не усуђује да пише. Тек понеко стидљиво проговори о ужасима рата у којем је и српски народ пострадао као и остали народи. Тек понеки текст заискри о жртвама и јунацима минулих деценија, о оним анонимним и тек сад откривеним херојима отаџбинских ратова. Колико год сам се плашила да ће пепео заборава све прекрити, сада видим да су се догађаји слагали негдје у ладицама људске подсвијести и да се ближи вријеме да се све извуче из ладица и објелодани. Као народно предање са кољена на кољено.Тада ћемо видјети ко је вјера, а ко је невјера.

Оставите одговор