Глобални систем по америчком диктату примјењен на Косову

Оно што у својој књизи „Неуспјеле државе“ описује писац и свијету познати критичар глобализма и савременог друштва Ноам Чомски, јасно даје до знања како САД и њена админинстрација утичу на политичке турбуленције у свијету. Пише: Стефан Драгичевић Књигу коју сам прочитао за непуне двије седмице неодољиво поdсјећа на свјетске књижевне брендове из критичког осврта према […]

петак, август 10, 2012 / 07:52

Оно што у својој књизи „Неуспјеле државе“ описује писац и свијету познати критичар глобализма и савременог друштва Ноам Чомски, јасно даје до знања како САД и њена админинстрација утичу на политичке турбуленције у свијету.

Пише: Стефан Драгичевић

Књигу коју сам прочитао за непуне двије седмице неодољиво поdсјећа на свјетске књижевне брендове из критичког осврта према међународној политици са јасним назнакама и информацијама гдје стоје највећи проблеми цивилизације и времена у коме живимо. Сваки мислећи човјек има свој поглед на одређена дешавања у земљи и иностранству и управо због тога је важно имати правовремену и добру информацију, посебно ако се писац критички осврнуо на горуће проблеме свијета и друштва у цјелини.

„Неуспјеле државе“ дјело Ноама Чомског које је преведено на наш језик 2009. године од стране Рубикона, а издато од издавачке куће Беокњига описује догађања на свим важним ратним жариштима у послиједњих 24 године. Од Ирака, Индонезије, Кубе, Хаитија, Косова, БиХ који, као амерички протекторати се дефинишу као неуспјеле државе… Књига која на поједностављен начин описује активности власти земаља као и незамјењиву улогу и утицај САД у свим битним процесима.

У анализи посветићу се само виђењима Ноама Чомског око Косова и то подјелити са читаоцима Фронтал.РС јер је књига опширна и бави се свим тематским питањима свијета из прошлости.

Нормативна револуција

Дио који се тиче Косова и бомбардовања Србије садржан је под насловом „НОРМАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА“ у коме Чомски директно читаоцима жели да објасни најбитнију ствар:

„Држећи се свог либералног међународног крила – суштински прихвата принцип да су САД јединствен изузетак од међународног права и јурисдикције, и у складу с тим овлаштене да прибјегну, којим год средствима да изаберу, у одговор на изазов својој „моћи, положају и престижу“ и да осигурају неометан приступ кључним тржиштима, енергетским изворима и енергетским ресурсима.“

Овај дио из књиге најбоље описује оно због чега је Пентагон донио одлуку за бомбардовање Србије 1999. јер основа корпоративног владања свијета састоји се у томе да што више приграби страно тржиште за своје приватне корпорације који треба да успоставе својеврсни монопол, а чији власници и директори су угледни чланови Демократске односно Републиканске партије. Капитал не познаје националне и вјерске подјеле – он само жели да се увећава и да се улаже у одређене пројекте који ће реализацијом десетоструко да увећају богатство чланова Управног одбора великих приватних корпорација са запада. Примјери у Србији су „Трепча“ на Косову и фабрика дувана у Нишу која је од стране Малбора купљена практично за само вриједност земљишта на коме је фабрика почивала, што је у тржишним околностима најблаже речено, смјешно. С друге стране, иста та Србија данас изгледа потпуно девастирано од рушилачке и дивљачке приватизације којој као држави није остало ништа у посједу.

Но, политичка заврзламе око Косова је у следећим детаљима, а што је нашој јавности изгледа остало недовољно објашњено:

„Једно од најважнијих студија Међународне независне комисије за истрагу о рату на Косову је она коју је предводио истакнути јужноафрички правник Ричард Голдстон. Комисија је свуда побрала најгрубље критике од већине која правда НАТО бомбардовање Србије 1999. године закључујући да је бомбардовање било нелегално али легитимно. Било је нелегално јер није имало одобрење СБ УН, али је било легитимно јер су сви дипломатски токови били исцрпљени и није било другог начина да се заустави убијање и покољи на Косову“. Интервенција НАТО-а објашњава он превише је важан преседан да би била сматрана као застрањење. Боље да државни суверенитет буде редефинисан у сусрету са глобализацијом и прихватањем већине народа свијета да су људска права постала задатак међународне заједнице. Голдстон такође наглашава потребу за „објективним анализама злоупотребе људских права“.

Када је НАТО одлучио да бомбардује, на столу су биле двије дипломатске опције: НАТО приједлог и српски приједлог. Овај српски приједлог је касније скривен од јавности у САД, а можда и на цјелом западу. Након 78 дана бомбардовања махом по цивилном становништву међу њима је постигнут компромис тако да су дипломатске опције ипак биле могуће. Питање је да ли је тачно „да није било другог начина да се зауставе убијања и покољи на Косову као што је независна комисија инсистирала, што је очигледно круцијално питање рата на Косову.

Веома интересанто је и то како су се постављале најважније међународне институције по питању рата на Косову попут америчког Стејт Департмента, ОСЦЕ-а, посматрачких комисија, међународне комисије за верификацију на Косову, Уједињених нација као и досијеа које су радиле британске службе за потребе британског парламента:

Убиства и звјерства нису предходила него услиједила бомбардовању, што је такође октрила оптужница против Милошевића. То тешко да изненађује. Насиље је сасвим јавно предвидио НАТО комадант Весли Кларк чим је бомбардовање почело. Други извори су разјаснили да је Клинтонова админинстрација такође предвидјела злочине који су услиједили послије бомбардовања како је Кларк детаљније потврдио у својим мемоарима. Бивши секретар одбране Френк Карлучи пише да је НАТО бомбардовао након што је „Милошевић отпочео операцију етничког чишћења и друга звјерства“. А према њемачим обавјештајним службама власти из Београда су одувјек намјеравале да депортују велики број Албанаца са Косова, уобичајна процјена је 350.000 . За НАТО бомбардовање Србије узроковано је тиме што НАТО придаје већу вриједност заштити људских права него поштовању статута, дакле, то чини бомбардујући у очекивању да ће тако изазвати масовно кршење људских права, као што је уосталом и било.

Овдје треба имати на уму да су многи европски критичари из тог времена сматрали да акције НАТО-а на Косову заправо имају неколико циљева од којих су најзначајнији: војна доминација над Европом, одржавање кохезије НАТО-а и кредибилитета америчке моћи. Веома је интересантно то што је Европска заједница дозвољавала Америци да је држи у шаци јер их је самим чином „НАТО“, а не „САД“ бомбардовањем СРЈ увукла у рат. У суштини  Американци очекују од Европљана поданички однос и да не помишљају о неком свом војном пројекту.

Голдстон даље наставља: „Непосредан резултат бомбардовања је скоро милион људи који су побјегли са Косова у сусједне земље и око пола милиона људи расељених унутар самог Косова… Ужасна катастрофа за народе на Косову која је појачана озбиљним злочинима под западном војном окупацијом након тога.“ Голдстон додаје да су заговорници рата морали да се тјеше вјером у то да ће „Потковица“, српски план етничког чишћења усмјерен против Албанаца бити спроведен прије бомбардовања.

Што се тиче операције „Потковица, Весли Кларк јавља неколико недеља прије бомбардовања да не зна ништа о томе. НАТО силе јављају о операцији након што су шокантне послиједице бомбардовања постале евидентне, а одавно је било изложена као вјероватна обавјештајна конструкција.

Према западним изворима, око двије хиљаде људи је убијено на обје стране у години која је предходила инвазији, а многе је убила ОВК герила нападајући Србе из правца Албаније у напору, као што је јавно изјављивано да се изазове суров српски одговор који би придобио наколност Запада за њихову ствар. Британска влада дала је значајну изјаву да је до јануара 1999. године већину погинулих убила ОВК, а западни извори уједначено јављају да није било значајних измјена док НАТО није објавио и отпочео рат.

Косово је једно од два велика достигнућа да се ретроспективно потврди како су по први пут у историји државе испуниле принципе и вриједности под вођством својих племенитих и алтруистичких англо-америчких тутора и да Повеља УН мора бити ревидирана да би допустила Западу за извршава „хуманитарне интервенције“.

Аутор налази три примјера такве интервенције између 1928. године и Келог-Брајановог пакта који ставља рат ван закона и Повеље УН из 1945. године: јапанска инвазија на Манџурију и сјеверну Кину, Мусолинијева инвазија на Етиопију и Хитлерово преузимање дјела Чехословачке.

Самоискључење

Предмет је стигао пред Свјетски суд због НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Кад је установљен међународни суд да истражи ратне злочине у балканским ратовима, група међународних правника захтјевала је од суда да истражи и НАТО злочине током кампање бомбардовања Србије, презентујући документарну евиденцију коју су сакупиле важне међународне организације за људска права, заједно са увидима у наредбе НАТО команде. 

Југославија је затим изнијела оптужбе пред Свјетски суд, позивајући се на Конвенцију о геноциду. Влада САД је изузела себе, на основу самоискључења од оптужби за геноцид. Суд је, држећи се свог статута, прихватио овај аргумент.

Изгледало би да је услиједила одредба Вашингтону да призна агресију као и геноцид. Геноцид, према исказу Нирнбершког суда јесте највећи међународни злочин који се разиликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи акумулисано зло у цјелини. Сво оно зло у измученој ирачкој земљи које је процвјетало након инвазије САД и Британије, на примјер.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *