Геноцид у нерђајућем челику: Ужаснута топола

Након више од пола вијека системског прешућивања истине о њему, преко ноћи је испред Народне скупштине РС освануо споменик у име Јасеновца.

четвртак, април 29, 2010 / 14:05

Након више од пола вијека системског прешућивања истине о њему, преко ноћи је испред Народне скупштине РС освануо споменик у име Јасеновца.

Геноцид са епицентром у Јасеновцу, који су архитекти Независне Државе Хрватске починили у периоду Другог свјетског рата, несумњиво је један од најбитнијих појмова у историји српског народа.

Већина грађана Бање Луке, а камо ли РС, ни данас не зна чему је заправо посвећен овај памјатник; те као што смо то већ учинили у случају споменика бану Тиси Милосављевићу (а очекује нас још онај за 12 беба), Фронтал.РС је пружио прилику стручној јавности да се изрази о квалитетима и сврсисходности овог споменика, подигнутог без јавне расправе.

Ликовни умјетници су своје оцјене слали без свијести о ономе што је написао њихов колега, али из њихових прилога на ову тему се јасно може извући једна генерална оцјена: У степену битности појма, а посебно у свјетлости трагичне актуелности, коју нажалост посједује и у данашњем друштвенополитичком тренутку, направити споменик какав је "Топола уздаха/ужаса", отприлике је као да смо на гроб родитеља заболи двије чачкалице и рекли: Волили су појести, слава им!

Ђумић Небојша, академски вајар

"Овај споменик, Топола ужаса, треба да нас подсјећа и опомиње да у будућности морамо бити опредјељени за мир, толеранацију и изградњу боље и свјетлије будућности".

Ово је навод са једног локалног сајта, под насловом "ОТКРИВЕНА ТОПОЛА УЖАСА".

ОТКРИВЕНА ТОПОЛА УЖАСА! Ни сам то не бих боље срочио. Тај назив откривен је сада у једном потпуно новом контексту – "визуелног ужаса".

Наиме, за оне који не знају, ради се о "Тополи ужаса" у Доњој Градини, на којој су вјешани јасеновачки затвореници.

Просто не знам шта рећи. Зашто? Зашто везати спомен свим тим жртвама за инфантилни гигант, који подсјећа на чоколаду са дјеломично издераном заштитном алу-фолијом? Одбачена креација џиновског размаженог дјетета.

Овако ћемо: "Изрежемо облик дрвета у формату, и ротирамо га за 90 степени, да стоји стабилније. И нека буде веееелико! Мислим да то поприлично говори о страдању народа у логору смрти."

Што је замишљено, то је и учињено. Форма је сведена – једноставност која запањује.

Гледано очима струке, говорим ово као академски вајар, … ма шта да причам, овдје нема ни један једини елемент струке. Бесмислена метална конструкција која би требала да пробуди осјећај хуманости. Уколико не знате позадину приче о вјешању, споменик дјелује потпуно бенигно. Попут дјечије слагалице, којој фали још тих 90 степени да се потпуно уклопи.

Зоран Црнчевић, академски вајар

Са становишта концепта, ова јавна скулптура има одређене квалитете, иако је историјски дјеломично превазиђена, са концептом који би се могао смјестити у другу половину прошлог вијека. Ипак, стилизован приказ "Тополе ужаса", дрвета на које су вјешане жртве усташког терора, идеја је која има потенцијал.

Ова скулптура има димензије 3,3 метра са 8 метара, а направљена је у виду двије плохе постављене под углом од 90 степени. Једна плоха је урађена као стилизовани негатив дрвета, а друга као његов позитив. Главни недостатак овог концепта је лоше одређена величина скулптуре, што је чест проблем приликом стилизације. У овом случају "Топола ужаса" изгледа недовољно убједљиво из два разлога: први је димензија, а други одабир материјала.

Дакле, што се тиче одабира материјала и техничке израде, ова скулптура више личи на рекламу за добру лимарску радионицу, него на дјело које говори о битном догађају у историји. Код покушаја имитације једног материјала другим, а без јако доброг концептуалног разлога, постоји опасност да цијели рад изгуби своју ликовност и могућност резонанције са искуством посматрача. То се и десило. Код овог рада, као оплата је кориштен лим од нерђајућег челика, да би се опонашала потребна дебљина плохе.

Каквоћа и текстура материјала су јако битан избор при изради материјала, јер омогућавају да посматрач на прави начин доживи дјело. Чак и да у потпуности задржи своју форму. Како би изгледао Микеланђелов Давид да је исклесан од великог блока сипорекса? И да ли би споменик Петру Кочићу, постављен у истоименом бањолучком градском парку, имао исто значење да је лијеван од стакла, а не од бронзе? Осим форме, за скулптуру је пресудна употреба материјала, игра свјетла, текстура и каквоћа, као и димензија рада. Ово су слабе тачке овог рада.

Због видних удубљења и ломљења лима, каквоћа материјала је превише очигледна, а рефлектовање свјетла на површини нерђајућег челика онемогућава потпуно сагледавање форме. Покушај имитације дебеле плохе танким лимом више говори о покушају да се уштеди на килограмима нерђајућег челика, него о концептуално утемељеном ликовном изразу.


Пуно сретнија реализација овог концепта би се добила кориштењем огромних плоча од хрђајућег, црног челика, по узору на рад "Фулкрум" америчког вајара минимализма, Ричарда Серу, гдје би временом и сама рђа на површини материјала доприносила суптилном приказивању поетике страдања. Што се тиче величине скулптуре, да би дојам ужаса био потпун, димензије би требале бити знатно веће, најмање два и по пута, ако не и више. Није се десило случајно да је споменик на Мраковици направљен у висини од 34 метра.

Што се тиче смјештања у простор, скулптура се налази на скученој површини између административних зграда и фонтане, са којом је у концептуалном и сукобу форме, а и дрвећем је дјеломично заклоњена од улице.

Пуно боља локација, за већу и хрђајућу верзију ове скулптуре, би био велики стари воћњак са друге стране улице, на парцели између Улице Првог крајишког корпуса и порушених барака код Медицинске електронике. Тада би та површина представљала мали спомен парк. Помен на 700.000 жртава Јасеновца вриједи барем толико.

Овај споменик је примјер нереализованог потенцијала умјетникове идеје, што је можда посљедица ограниченог буџета и времена за реализацију, а можда и умјетниковог несналажења са захтјевима вајарске форме.

Ако бих "Споменик револуције" на Мраковици, Козара, рад Душана Џамоње, оцијенио са десеткама, крајња оцјена ове скулптуре била би (од 1-10): концепт 7; форма и димензије 4, смјештање у простор 3, историјска релевантност 5, техничка изведба 4, избор материјала за реализацију концепта 1.

Раденко Милак, академски сликар

У ликовном смислу, ово је можда најбоље рјешење од све три скулптуре које су понуђене за оцјену, односно које су настале у релативно недавном периоду историјата Бање Луке.

Споменик има једну апстрактну форму, гдје видимо стилизацију стабла тополе, која је изведена, односно исјечена из једне тродимензионално-дводимензионале плохе.

Такође се не бих задржавао на вајарској форми, али када видите споменике који су рађени поводом холокауста, напримјер над Јеврејима, кад видите који капацитет и концептуални оквир имају, уочавате да дјело о којем говоримо заостаје у репрезентацији нашег сјећања на изузетно важан појам у историји српског народа.

Оно што се мени не допада, јесте надовезивање на споменик у самом Јасеновцу, са стилизованом апстрактном формом, гдје се наставља традиција апстрактности геноцида.

Први поглед на овај споменик, без обзира што је он прилично писмено изведен у ликовном смислу, ви не видите патњу и немате асоцијацију на све те ужасе, који су почињени над нашим народом у периоду Другог свјетског рата.

Предраг Митрић, академски вајар

Позната је чињеница да је у свијету ликовних умјетника много мање вајара у односу на сликаре, графичаре, графичке дизајнере… Мало је оних вајара који могу да се похвале (барем на нашим просторима) да живе само од скулптуре. Због тога многи вајари траже ухљебљење у сродним ликовним областима.

Кад сазнам да је неко запловио у воде вајарства и упустио се у ту авантуру, ја се запитам како и зашто? Шта је одвело аутора споменика жртвама геноцида у Јасеновцу у воде вајарства?

Скулптура је у техничком смислу очајна. Зашто се штедило на материјалу? Мања цијена издраде на штету квалитета. Не одобравам такав поступак ни за мање битан повод, а камо ли за такав догађај, који је светиња нашем народу и који никада не смијемо заборавити.

Идеја да се из материјала, који је као енормно увећан лист папира, исјече стара топола и није лоша, али да се покушала увести тродимензионалност са тенденцијом на дводимензионалност. То је типично третирање скулптуре за не-скулпторе.

Међутим, још већу замјерку налазим на габариту саме скулптуре. Такав догађај и толики број жртава не заслужују минијатуру. Аутор је требао захтијевати већу скулптуру или одустати.

У случају да је рекао да жртве заслужују споменик архитектонског рјешења, таквог габарита и димензија да се види са сваког мјеста у граду, спомен собу ако већ не може музеј, довољно велику да на врху објекта постоји видиковац, ресторан или слично; онда би та идеја била концепт, а овако је пуцањ у празно.

Боље речено – рањавање идеје, јавног простора, колективне свијести о светој ствари која је била усуд нашег народа.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *