Гдје се игра најбољи баскет на свијету?

Деведесетих година прошлог вијека, паралено са успјесима кошаркашке репрезентације тадашње СР Југославије, кошарка је у Бањој Луци била на врхунцу популарности. Отприлике слично као тенис данас само знатно масовније. Баскет се играо у свим дијеловима града, на школским игралиштима, импровизoваним теренима и гдје год је било могуће. Слободно се може рећи да је овај вид […]

субота, јануар 2, 2010 / 01:13

Деведесетих година прошлог вијека, паралено са успјесима кошаркашке репрезентације тадашње СР Југославије, кошарка је у Бањој Луци била на врхунцу популарности. Отприлике слично као тенис данас само знатно масовније.

Баскет се играо у свим дијеловима града, на школским игралиштима, импровизoваним теренима и гдје год је било могуће. Слободно се може рећи да је овај вид рекреације у то вријеме био популарнији и од неприкосновеног фудбала. Поспјешили су то и оновремени успјеси екипе КК ”Борац-Нектар”, који су редовно пунили дворану ”Борик” и чије су утакмице у то доба биле далеко најпопуларнији спортски догађај у граду.

Милош Галић, Давор Вучковић и Жарко Милаковић су тих дана, у зависности од године о којој говоримо, активно тренирали кошарку у кадетским или јуниорским категоријама. Активно су и редовно играли и уличну кошарку по бањолучким теренима, не пропуштајући ни популарни ”Стритбол”, турнир који се одржавао сваког љета код Народног позоришта РС.

Поменута тројица су ове године као освајачи турнира у Бањој Луци добили позив да учествују на свјетској смотри уличне кошарке у Кини. Позив су прихватили, отишли и на изненађење свих па и њих самих, вратили се са пехаром побједника. Скептицима је то одмах био повод да посумњају у њихов успјех и квалитет такмичења на којем су тријумфовали. А као аргумент за или против, стоји и чињеница да их је на пут испратио министар спорта и омладине у Влади РС.

Но, на страну са нагађањима и сумњама. Милош Галић, један од три играча који су од Бање Луке направили свјетску престоницу уличне кошарке, из прве руке нам доноси информације свему што се дешавало на турниру који се збио од 14. до 16. новембра 2009. у кинеском граду Гуангзхоу.

Разговарао: Жељко Свитлица

-Турнир је био веома јак са неколико веома квалитетних екипа. Учествовале су екипе из Русије, Кине (двије екипе), Сенегала, Француске, Аустралије, Бразила и ми. Нико не може да процијени да ли су се ту појавиле најаче екипе које тренутно постоје на свијету. Улични баскет и није спорт за професионалце, већ рекреативни спорт. Све екипе које су дошле на турнир су побједничке екипе са турнира у главним градовима својих земаља што доказује да су у питању биле јако квалитетне екипе, јер је кошарка, тј. баскет данас глобално популаран спорт. Наше освајње турнира је било спој доброг шутерског дана, с обзиром на то да се турнир играо само један дан и правила која су нам одговарала за такав вид такмичења. Управо су правила такмичења коштала испадања екипу Француске, која је била и највећи фаворит, већ у првом колу.

Откуд ви у Kини?

С обзиром да је екипа из Шпаније отказала учешће на овом турниру, стигао је позив за нас преко Слађане Голић, наше прослављене кошаркашице. Њена  другарица, такође бивша кошаркашица,  која је својевремено била репрезентативка Француске, а тренутно запослена у кошаркашком савезу те земље нам је упутила позивницу за турнир. Прије пар година је била гост у Бањој Луци и посматрала турнир у уличном баскету испред Народног позоришта, те се увјерила у квалитет наше кошарке. Као овогодишњи побједници тог истог турнира, аутоматски смо се квалификовали на првенство у Кини поред 7 других репрезентација.

Зар нису најбољи ”баскеташи” они који су се игри научили на улицама америчких градова.?

Иако је наведено да на турнир долази побједничка екипа са турнира из Лос Анђелеса они се нису појавили. Разлози за то нам нису познати. То је можда и највећа штета јер би они сигурно дали пуно већу атрактивност овом турниру.

Како је текао ваш пут до финала?

Турнир се играо системом елиминације, све осим финала које се играло на двије добијене утакмице. Прво коло смо побиједили екипу Аустралије, доста лако 11:0, уз четири погођене тројке из исто толико покушаја. Друго коло, тј. полуфинале смо добили Русију, још једног фаворита турнира. Утакмица је била прилично изједначена и веома нервозна са обе стране до резултата 3:3. Тада смо ми у 4 напада погодили 4 тројке и ријешили ту партију. Иако резултат показује да смо лако добили ово је био јако тежак меч и стварно су нијансе одлучиле да не буде сличан резултат у њихову корист.

У финалу нас је чекала Кина, екипа која је састављена од професионалних играча и која се специјално спремала за овај турнир. Кинези су имали чак и свог тренера. Прву утакмицу смо изгубили 11:9, уз катастрофално суђење домаћих судија. Начин суђења је чак приморао организатора да промијени судије.

Другу утакмицу смо добили 12:10, уз јако нервозну игру са наше стране. У трећој утакмици је од почетка  било јасно да ћемо лако добити, јер смо се опустили и већ прилагодили критеријуму суђења. Она је завршила 11:3. И поред катастрофалног суђења морамо истаћи да је кинеска екипа играла одлично и видјело се да су физички одлично припремљени.

Ko je био најтежи противник, а ко ”топовска храна”?

Већ поменута екипа Кине је била сигурно најтежи противник и те три утакмице против њих су биле јако исцрпљујуће, поготово ако се узме у обзир да су се играле једна за другом. У одговор на други дио питања би се најбоље уклопила екипа Аустралије, због поменутог пораза од 11:0, што је била и побједа са највећом разликом на цијелом турниру.

Да ли сте играли ”своју” игру и да ли постоје разлике у приступу и начину играња уличне кошарке код екипа из других земаља?

Систем такмичења се доста разликује од система по којем се играо турнир у нашем граду, уз кључну разлику да екипа која постигне поен задржава посјед лопте. Међутим, нама тај начин игре није непознат јер баскет који ми играмо у слободно вријеме игра се по скоро идентичним правилима. Колико смо ми успјели да сазнамо у још неколико земаља се играло по правилима са овог завршног турнира.

Јеси ли се са неким играчем, као центар екипе, посебно намучио?

Мени је конкретно било најтеже играти против момка који је играо центра у екипи Русије, јер био много физички јачи од мене и стварно сам имао доста проблема са њим  и у одбрани и у нападу.

Да ли је било атрактивних потеза, ”банана” и ”закуцавања”?

Може се рећи да је било атрактивних потеза на турниру, али је мој дојам да су на њему преовладавале „такмичарске“ екипе, дакле екипе којима је битнија побједа него сами атрактивни потези. Тако да је било више играча који кошаркашки размишљају него такозваних ”шоумена”.

С обзиром да се турнир играо само један дан, вјероватно сте имали много слободног времена. Како је било организовано и јесте ли се дружили са играчима из осталих екипа?

У Кини смо били пуних 7 дана. Ако изузмемо вријеме које смо морали одвојити на фотографисање и прес конференције пред турнир, сво преостало вријеме можемо сврстати у слободно. Организатор нам је дао слободу да своје вријеме организујемо према нашим жељама, тако да смо скоро сваки дан сами себи организовали обиласке и разгледање разних музеја, паркова као и различитих дјелова града.

Град у којем смо били има око 13 милиона становника и трећи је град по величини у Кини. Сам град представља неку комбинацију традиционалне Кине и модерне архитектуре. Ми смо одсјели новом дијелу града, са широким булеварима и огромним небодерима.

Свако вече смо имали дружење са организаторима и другим екипама. Што се тих осталих екипа тиче највише смо се дружили са екипом из Француске, јер су они били смјештени у истом хотелу. Морам да истакнем и момке из Сенегала са којима смо се јако добро слагали и који су нас стварно одушевили својим односом према нама.

Играју ли Кинези баскета?

Баскет, и кошарка у глобалу, је спорт који је постао јако популаран у Кини и сваким даном постаје све популарнији. То се може примијетити на сваком кораку, од реклама спортске опреме за баскет коју рекламирају НБА играчи до преноса утакмица НБА лиге на скоро свакој телевизији која се бави спортским садржајима.

Оно што је нас импресионирало је спортски комплекс у којем смо имали колективно фотографисање пред турнир. Комплекс у себи укључује 36 кошаркашких терена (дакле 72 коша) и на сваком се игра баскет и по неколико екипа чека на ред. Баш због толиког броја екипа играју по јако чудним правилима. Играју ”4 на 4”, до 4 постигнута поена.

Одустаје ли омладина у Бањој Луци од баскета у односу на неко вријеме од прије десетак година када је баскет био нешто као вид окупљања и дружења, а не само игра?

Оно што је дефинитивно примјетно је да је у граду све мање мјеста гдје се игра квалитетан баскет па се и то може узети као показатељ. Од мјеста која ја знам добар баскет се још игра испод Зеленог моста и донекле на студнентском игралишту код ”К4”. За разлику од времена прије 7 или 8 година кад се могао у сваком насељу у граду одиграти добар баскет.

И ти и твоји саиграчи из екипе сте некада тренирали кошарку, а сада се бавите другим стварима. Шта су били главни разлози вашег одустајања од активног бављења овим спортом?

Бања Лука, која иако представља највећи центар у регији, већ годинама није добра средина за развој младих кошаркаша. Разлог за то је дефинитивно размишљање и понашање људи који доносе одлуке на том пољу у овом граду. Могу се ти исти људи крити иза оправдања као што су тешка материјална ситуација у друштву, непостојање одговарајућих закона о спорту и слично, али како се објашњава чињеница да Бања Лука није у посљедњих десетак година дала ни једног врхунског кошаркаша за разлику од многих малих средина у окружењу (а не може се рећи да је било мало талентованих кошаркаша у нашем граду).

Иста прича је била и у вријеме док смо ми професионално тренирали кошарку. У том преломном периоду, када је било потребно одлучити се да нам кошарка буде професија којом би се бавили у животу, није постојала никаква заинтересованост руководећих људи клуба у којем смо играли да нам пруже услове да то остваримо, или тачније да то отпочнемо. Скоро сви из наше генерације су се одлучили да се одрекну играчке каријере и посвете даљем школовању. Гледајући из ове перспективе сигуран сам да је то била добра одлука.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *