…где вечно сонце сја

Како изгледа земља коју многи терете да је украла име од Грка, вјеру од Срба, а језик од Бугара? Прича постаје занимљивија кад се ту још додају и Јапанци који су јој спорили заставу јер превише личи на њихов барјак из Другог свјетског рата? Са Македонијом смо некада били у заједничкој држави, а сад је […]

понедељак, фебруар 25, 2008 / 12:33

Како изгледа земља коју многи терете да је украла име од Грка, вјеру од Срба, а језик од Бугара? Прича постаје занимљивија кад се ту још додају и Јапанци који су јој спорили заставу јер превише личи на њихов барјак из Другог свјетског рата? Са Македонијом смо некада били у заједничкој држави, а сад је то једна од ријетких земаља са којом не граничимо, али је можемо посјетити без визе. И једина која у свом називу (иако невољно) чува име Југославије.

Марко Шикуљак

Ако пут Македоније не крећете путничким возилом, онда прво требате доћи до Београда, гдје можете одабрати путовање возом или аутобусом. Возови су као и обично спорији, али јефтинији и удобнији, па је избор само на вама. Путовање Македонијом је прави одмор за очи: углавном се пролази равницом која у даљини окружена планинама, земља је често црвена и на њој се узгаја пшеница, винова лоза, дуван…, што крајолику даје доста живописних боја. Топла клима и обиље сунчаних дана у години учинили су да у Македонији добро рађа много пољопривредних култура, и то уз три жетве годишње. Није онда чудно што је Мекедонија позната по доброј храни, и што се многи облизну кад помисле на македонски ајвар.

Са друге стране, градови нису тако лијепи као земља. Углавом је то спој турских касаба и социјалистичког градитељства, јер је Македонија, историјски гледано, из турске окупације просто ускочила у социјализам. Период „између“, кад су је неки радо звали и Стара Србија, трајао је тек тридесетак година. Изузетак у једноличности градње су донекле Скопје, Битола и Охрид,  али и ови градови се, као ни остали не могу похвалити неком (и за наше услове) завидном чистоћом.

У Скопју се, као центру, највише гради, има доста модерних зграда. Заштитни знак града су стари мост који спаја нови дио града са чаршијом и  тврђава на лијевој страни Вардара. Градио их је српски цар Душан, и дуго су се звали по њему, Душанов град и Душанов мост. Како данас Македонци теже самосвојности и праве одклон од Србије, ове грађевине је популарније звати  Калеш и Стари мост. Скопје нема нарочито много старих обиљежја градње, јер је земљотрес који га је погодио 1963. сравнио са земљом 90 одсто грађевина. Ту је и стара чаршија на лијевој обали Вардара, занатски дио града са старим продавницама сачуваним из турског периода.

Битола или по нашем Битољ, је „конзулски“ град. Овдје је поткрај турске владавине било смјештено више конзулата европских земаља, за чије је потребе саграђено доста зграда које одишу европским стилом. Конзулски статус Битола има и данас, па на много зграда можете видјети заставе страних представништава. Прича се да је Кемал Ататурк јако волио Битолу и да је много времена проводио ту. У његов спомен и данас у Битоли постоји кућа-музеј Кемала Ататурка. Обиљежје града, поред главне улице коју Битолчани зову Широк сокак, јесте и чувена Сахат-кула за коју се сматра да је изграђена прије 16. вијека, али нико не зна тачно кад, и ко ју је градио. Са Сахат-куле се сваки дан у 12 и у 18 часова се могу чути старе македонске народне пјесме у трајању од 10-ак минута, што за посјетиоце овог града представља посебну атракцију.

Охрид је опет посебна прича. Налази се на мјесту гдје се живот није гасио хиљадама година, и буквално је претрпан историјским наслијеђем. Невјероватно је на колико историјског блага можете наићи у шетњи дугој пар километара. Продужите узбрдо од римскг амфитеатра и дођете до тврђаве словенског цара Самуила (која је грађена на темељима утврђења Филипа Македонског), па се стазицом спустите до мјеста гдје су једне до других ископине из античког и ранословенског периода. То је мјесто гдје су ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум, основали школу, у којој су први свештеници учили Христову науку коју су даље ширили по Европи. У неку руку то је први европски универзитет. Пар корака даље обновљена црква светог Климента која чува мошти овог свеца. Саграђена на мјесту гдје је у петом вијеку постојала ранохришћанска базилика.

Цркву руше Турци и на њеном мјесту граде џамију, а њу руши земљотрес 1912. Сада је обновљена на старим темељима и само жељезна лајсна показује гдје су стари темељи, а гдје је "новоградња". Стотињак корака низ стазу је црква светог Јована Канеа из 13. вијека. Као и црква светог Климента грађена је од камена и црвене цигле, што им даје изузетну љепоту. Око Охридског језера се некад налазило 365 цркава, за сваки дан по једна. Како су многе рушене, претваране у џамије, обнављане, данас их је преостало тек 60-ак.

Поглед на плаветнило воде Охридског језера одузима дах, а право мјесто за препуштање призору су торањ на Самуиловој тврђави или хрид (тако је град и добио име, Во хрид – на хриди, стијени) на којој се налази Јован Канео. Ипак, треба се провозати чамцем да би се видјело колико је вода у Охридском језеру заправо чиста. У приобаљу се свуда може видјети дно, док је највећа видљивост 22 метра.
Македонци са Грцима нису у добрим односима због непризнавања њиховог уставног имена Република Македонија, и додавања оног „Бивша југословенска“. Спор је још у току, и тражи се име прихватљиво за обје стране. Али то Македонце не спријечава да буду поносни на античку заоставштину. Александар Македонски је национални херој попут краља Марка (нашег Краљевића) или Илинденских устаника из 1903, чак и више од свих њих, иако етнички нема везе са Словенима, од којих потичу данашњи Македонци. И нигдје се не помиње као Александар Велики, како је знан у Грчкој, већ само као Македонски. Уколико им пребаците Александрову приврженост хеленској култури, Македонци, нарочито млађи, ће вам са много жара објаснити огромне разлике између античких Грка и Македонаца, од етничких, па разлика у државном уређењу до различитог језика, иза којег додуше није остало писаних трагова. Поносни су што на тлу данашње Македоније има више античких амфитеатара него у Грчкој (три према два, али узели смо ово са резервом), понекад ће и за грчко море рећи да је њихово. На љетовање ипак радије иду у Бугарску или Турску, јер им за посјету овим земљама није потребна виза. Такође, све више младих иде на студије у Бугарску, гдје имају статус домаћих студената, језик је сличан, а зов Европске уније примамљив.

Од новијих националних икона ту су и Мајка Тереза (коју присвајају и Албанци, спорење са сусједима је, изгледа, Македонски усуд), којој је подигнут споменик у Скопју, и трагично страдали пјевач Тоше Проески. Њему се тек планирају споменици, имена улица и аеродрома, и изузевши сву хистерију око његове смрти, заслужио је понешто од тога, јер је доста учинио за промоцију Македоније. Што као пјевач, што као Амбасадор добре воље.

Наслиједство словенских просветитеља, Методија, Ћирила, Климента и Наума су званично писмо ћирилица (у Македонији нема компромиса око латинице, македонски се пише искључиво ћирилицом), мноштво цркава и чврста православна вјера. Њу посебно истичу и подизањем крстова на узвишењима изнад већине македонских градова. Осим, рецимо, у Тетову, гдје су већина Шиптари-Албанци. И које Македонци не подносе никако. Они ће вам Тетово описати као Бронкс, у коме није безбједно кретати се ноћу.

Ту је 2001. дошло и до сукоба албанских терориста, потпомогнутих оним са Косова, и македонске војске и полиције. Албанци су тражили измјене устава, већа права, али је интервенција била брза и жестока. Шта се све дешавало, да ли је било масакра над Албанцима, о томе се не говори јавно. Тек, настао је факултет на албанском језику, Албанци су добили неке повластице, што неки тумаче као притисак западних политичара и жеља да се по осјетљивим питањима не чачка превише.

Албанаца има много и у Скопљу, нарочито у старом дијелу града, и већина Македонаца избјегава да се туда креће ноћу. Није да се сад нешто дешава или постоје чести сукоби, већ се једноставно осјећају непријатно.

Валута која се користи у Македонији је денар. Не треба бринути јер се евром може плаћати на различитим мјестима, и узети кусур у виду великих и шарених новчаница денара. Било да то радите у мјењачници, супермаркету или на киоску, за један евро се добија 61 денар, нико неће покушати да вас у томе закине. Стандард у Македонији није на високом нивоу, па су цијене на нивоу наших, или још и ниже. Вожња таксијем је изузетно приступачна за наше прилике. Цијена пића на виђенијим мјестима у граду се не може поредити са истим у, рецимо, Бањалуци. Са мобилним телефоном наших оператера ће те се ипак осјећати као прави странци, јер порука кошта око 90 фенинга.
Македонци су изузетно гостопримљиви, пријатни и отворени људи које можете разумјети без већих проблема, само их замолите да причају мало спорије.

Тако отприлике изгледа земља људи за које у старој Југи нису имали предрасуде. Глупи Босанци, лијени Црногорци, хладни Словенци… Македонцима су у тој подјели остали само људи који живе тамо где вечно сонце сја… Историја, вјера, добра храна и вино, прелијепе пјесме, не претјерано високе цијене, разлог су више за посјету ове земље.

Бијељина је у РС, Бања Лука можда

На помен Српске, БиХ, Бања Луке, Сарајева… чућете разнолике приче. Старији знају и више од тога, можда неког  подсјетите на војни рок у распалој држави. Млађи су углавом чули само за Сарајево, за неке је БиХ само земља у којој је страдао предсједник Борис Трајковски. Али има и оних који се одушеве кад чују да сте из Српске. Па и најинтересантнији случај у разговору са једном Кумановчанком: Бања Лука. Добро. Бијељина! Па то је Република Српска, што одмах не кажеш.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *