Дани(ј)ел Симић

Гадафи, Додик и ја

Уредник Фронтал.РС нам је поручио да су ово заправо двије колумне, али да нема кад чекати да их објави. Шта год то значило.

недеља, март 20, 2011 / 18:18

Бацајући друштвене мреже, уловио сам самог себе са неким коментаром: "Ако издрже… умијешаће се Американци". Било је то на вијест да су побуњеници 05. марта заузели Рас Лануф и развили ројалистичке заставе Либије по рафинерији.

Пролазно вријеме јуче уопште није било тешко израчунати. Пожурило се, јер се стари пријатељ Јосипа Броза и других југоносталгичара, пуковник Гадафи, пришуњао Бенгазију таман као својевремено Манојло Миловановић Бихаћу.

Наравно, као и за сваку побуну, битно је да се одржите негдје гдје имате луку, или копнену границу са земљом која је пријатељски настројена према вашој ствари. У случају Либије, побуњеници су се добро примили на истоку, и помало на западу. А Египат и Тунис (десно и лијево) су поднебља гдје је та врста побуне већ одавно дала резултате. Колико су и од кога све побуњеници наоружавани, обучавани и кљукани обавјештајним подацима; можемо само да претпостављамо. Али са великом дозом сигурности…

Е, сад. Сјећам се како сам гледао неки снимак гдје оружана сила под контролом владајуће династије у Бахреину, пуца бојевом муницијом у демонстранте. Асфалт окупан у крви, бркате чике арлаучу и траже аутомобил који би масакриране одвео у хитну. А нико не долази… осим тенкова које је власт истјерала касније.

Тамо су на власти сунити, док шиити чине 70 одсто популације, која баш и није задовољна својим животним стандардом, а религијска централа им је у Ирану. У случају Ирака, сладострасно је истицано да Садамови сунити неправедно и недемократски владају над шиитима и Курдима, док је у овом случају изостала та паралела, која је у процентима популације аналогно функционисала на Косову крајем деведесетих. Не само да нико није наружио владајуће Бахреинце што својим грађанима у изазражавању незадовољства просипају мозак по тротоару, већ је пет сусједних земаља (гдје су Арапи-сунити на власти) послало своје војне снаге, да спасу пољуљани трон плаве крви у Манами.

Шта сад да је Иран, који Бахреин сматра својом четрнаестом провинцијом, одлучио да успостави демилитаризовану зону на овом острвцету које, гле чуда, угошћава у завјетрини америчку Пету флоту? Или да је Нигеру, Чаду и Судану, пало на памет да пошаљу своје војне снаге Гадафију, да помогну успоставити мир и уставни поредак?

Ово све пишем, да се не би и код нас у јавности појавио неки кретен, који би почео да запијева о "сјеверноафричком касапину" Гадафију, те кандидује нека кре(тен)ативна рјешења о хуманистичким поривима "зоне забране лета". У питању је класично мијешање у грађански рат, као и 1992. године у рахметли Социјалистичкој Републици БиХ, гдје се забрањивао лет, јер се некима није допадала страна која је била јача.

Можемо ми навијати до сутра за кога год хоћемо, то је сасвим легитимно; али се не могу причати квазихуманистичке бајке за предшколски узраст, кад су масни петродолари и петроеури на корицама те књиге.

У Саудијској Арабији, рецимо, жене за прељубу закопају до врата у земљу, и онда их каменују на стадиону. У већини земаља Персијског залива жене нијесу донедавно имала права да возе кола, али зато ћемо инсистирати на томе да су изопачени вјерски ретарди у Ирану, гдје жене одавно и масовно иду на факултет, те немају обавезу да покривају лице.

Једино што је у овом улијетању у уличну тучу битно за причу, јесте што су Руси и Кинези одлучили да пусте Гадафија низ воду, као што су својевремено били суздржани и за Слободана Милошевића. По поретку снага у свијету, одлучујућу улогу прије да су играле Француска, Италија и Британија; него САД.

Руси су пустили овај воз, вјероватно зато што су се сад нашиљиле многе оловке у Кремљу, планирајући гдје ће они да забране летове, кад њиховим пуленима десни кроше затаји, па газда дискотеке почне да их вошти. Кинези пиље у Тајван, к’о змија у жабу.

Искрено речено, Гадафи са својим шизоидама суверености Либије и панарапским идејама (које је гајио и Садам Хусеин) није драг никоме са империјалистичким амбицијама.

А пустио га је низ воду и Предсједник РС, јер нијесам нигдје чуо да се огласио поводом тога што је управо представник Дејтонске БиХ у СавБезу дао одлучујући глас за свилен гајтан Гадафију. Слова Б и Х, нажалост, са безбједношћу имају таман толико везе, што би им се Оружане снаге распале истог тренутка, ако би дошло до било каквог мијешања споља у либијском стилу.

Но, и код нас се свашта нешта наклопило на господара, вожда, краља, цара… у мојим колумнама одавно већ познатог као Птица Додо. Могу да разумијем клинце који то раде због личне промоције и правдања средстава код донатора, али не и оне који једва троцифрена окупљања дјеце, која би да се друже и играју политике, називају протестима и то прате као озбиљне догађаје.

Да не буде да сам паметан послије битке, снимио сам видео у којем сам раније рекао да неће нико доћи. У крајњу руку, то само показује како се власт беспотребно трипује, такође испараноисана догађајима у Африци и Хрватској.

Власт се препада зато што они горе имају егзактне податке о парама. Ми, што као нешто мало пратимо, знамо искључиво то да је јако, јако лоше. Зато се након избора испилило толико тих неких правовјерника, који за вријеме кампање само што нијесу говорили "господине Додик, моја баба плете одличне приглавке, хоћете да вам донесем једне?"; да ја просто не могу да одолим и не напишем:

Додо је тата!

Прије избора питам једног из СНСД (цитирам): "Хоћете ли барем овај аутопут завршити до избора, мајку му?". Мислим да смо обојица били убијеђени да послије толиких година и са влашћу на изборном пању, нема шансе да то не заврше. И дођоше избори. Народ гласао. Власт се успоставила. Нигдје аутопута. Сви шуте. Шта сад ја могу ту осим бројача?
Могу само да аплаудирам.

Ипак, ташунање са моје стране је мало другачије него код медија, који су опозиција увијек послије избора. И оних који су увијек власт. Ја нијесам члан ниједне партије и улизујем се конструкцијама као: Не могу да се начудим колики неоригинални дебил неко мора бити, да повећа порезе и доприносе након што је изгрицкао сав мал од продаје породичне сребрнине. Зар се заиста ништа паметније није могло смислити, да се закрпе рупе у мозгу, изазване мамурлуком од башибозлука, јавашлука и распикућства у протекле четири године?

И онда се ја ту упалим к’о кутњак…

Једна колегиница ми се жали, да ће њена фирма морати издвојити милион марака више на годишњем нивоу! Друга, која исто ради у предузећу са широком мрежом и много запослених, каже да што је мања плата – да је то горе по обрачун. Нема се коме ни шта закинути. Трећу колегиницу нећу да цитирам, јер је користила некултуран рјечник поводом економске вјештине властодржаца, а мушке потпуно изостављам.

Не само због Осмог марта у Бахреину, већ што нам се по наталитету и слободи (здраворазумског) говора показује, како у овој земљи одавно нема људи са мудима.

Шта ће сад бити, осим што ће и онај капиталиста који није намјеравао, сада бити навраћен да муља и закида на порезу. Исплаћивање на руке, опет, благотворно је за кредитни рејтинг становништва, а потпуно је јасно и да никоме онда до краја године неће бити повећана плата. И то оном срећнику који задржи посао.

Приватник у производњи ми објашњава да није социјална установа, те да ће уколико направи губитак у јуну, морати поотпуштати људе и затворити погон. Озбиљан економиста тврди неки дан да буџет за овај мјесец није напуњен ни 25% од пројектованог, те да ће већ сад почети проблеми са исплатама плата и пензија.

На све то, неозбиљан ја, чудим се како нико ништа озбиљно о томе не пише. Наши медији се баве крупним државним питањима, трећим ентитетом, хапшењем Дивјака, Ганића, Дудаковића и то од Полиције РС лично и персонално.

Пошто сам још 2005. писао оно, што Птица Додо говори сада, посебно ме нервира што мисли да још неког може навући на то, да ће му требати бар још шест година да почне нешто да ради.

Потпуно је јасно да је наш премијер-птица-предсједник прије избора имао подршку и Амера, и Руса, и Европе, и финансијске олигархије, и медија, и на крају самог народа на изборима; зато што има лијеп осмијех. И то је све.

Човјек обећава референдуме, треће ентитете, БиХ док мора; а у стварности то остаје само прича. Исто колико и да је Гадафи нешто другачије насилности од било којег другог арапског лидера. Некоме са стране одговара да се само оштро реторичи, као пси везани ланцима. Лајемо. Нико нигдје не иде, а у економском смислу чекамо да нам неко баци оглодану коску.

Бићу искрен и рећи како искрено желим да свака власт у Српској оде искључиво демократским и уставом одређеним методама. Била би ми још већа жеља да сви сачувају посао и не морају да га траже на улици. И, на крају, није да сам неки економиста, али не видим да у главама владајућих постоји нека економска визија или било какав сценарио за спас, осим да буџет напуне продајом Електропривреде.

Уколико се то деси, лично ћу да позовем на демонстрације против тога, а онда нека се мисле колико ће људи тада изаћи на улицу.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ја сам за Гадафија, Буша и Додика. И Динкића.

    А ако уредник крене да узбуђује и подбада народ да протестује, лично ћу га скинути са листе пријатеља на фејсбуку. Мир нема алтернативу.

  2. Честитке Даниелу, одлична колумна. Ја нисам ни за кога, ал ме је срамота што је БиХ учествовала у овоме. Русима и Кинезима је Гадази далеко, и нико не воли људе који мисле својом главом и желе слободу свом народу. Иран је доста ближе Русији, па је то друга прича.
    Што се наших прилика тиче, гласали смо и изгласали смо. Можда 2012 буде смисла да се излази на улице, а свакако ће бити потребе

  3. Гледајући крупне теме,као што су независност, трећи ентитет, БиХ док мора, мене Тата увјери да је на добром курсу, док опет гледајући живот, није Симић далеко од истине, напротив.
    Како помирити Симића и Тату у својој глави?
    Вјерујем да је обојици једнако стало до Српске.
    Истина, не добију обојица исту материјалну награду за свој труд. Како би се Тата понашао да је Симић, како би Симић да је Тата, како бих ја да сам било који од њих двојице, ух?
    Било како било, гуглајте ћирилицом за Српску заувијек.

  4. АНУ(Р)С – одлично! Интелектуална елита Српске се претворила, или је одувијек и била, у групу прдоња који раде Ништа и већу умну добробит заједници тренутно дају чланови локалне библиотеке на спонтаним кафама него наши доктори наука! Ни теоријски ни практично нису дорасли организацији са таквим називом. Када је у питању наша политичка сцена, ништа се значајно десити неће уколико у Србији не дође до политичке промјене и дизања Државе из економског и политичког пепела. Нажалост, слабе су снаге које би Србију дигле на ноге у догледном периоду, тако да се морамо ослонити на своје кљусе! У се’ би било превише ризично, а и “наталитет показује колика муда имамо“…

  5. Magnitude ML 3.6
    Region BOSNIA AND HERZEGOVINA
    Date time 2011-03-21 00:04:12.7 UTC
    Location 44.87 N ; 17.18 E
    Depth 2 km
    Distances 10 km NW Banja luka (pop 221,106 ; local time 01:04:12.7 2011-03-21)
    31 km S Bosanska gradiška (pop 13,346 ; local time 01:04:12.7 2011-03-21)
    5 km W Trn (pop 7,553 ; local time 01:04:12.7 2011-03-21)

  6. Симићу, одлично!

    „…већ што нам се по наталитету и слободи (здраворазумског) говора показује, како у овој земљи одавно нема људи са мудима.“

    Мислим да сам међу малобројнима који су изузетак. Ускоро ћу порадити и на наталитету, а што је још важније, залагаћу се за стимулацију наталитета од стране Републике Српске.

    „Не могу да се начудим колики неоригинални дебил неко мора бити, да повећа порезе и доприносе након што је изгрицкао сав мал од продаје породичне сребрнине.“

    Толико о потенцијалима наше власти. Чак сам почео сумњати да се ради о неким теоријама завјере http://www.youtube.com/watch?v=AWuymEK4d5g , јер не могу вјеровати да неко овакве гафове свјесно и добронамјерно.

    „посебно ме нервира што мисли да још неког може навући на то, да ће му требати бар још шест година да почне нешто да ради.“

    Ако неко тек након 5 година наводно постаје свјестан криминал аи корупције, онда је јасно све, нарочито ако се ради о некоме ко је продао НИРС под велом државне тајне, који нема тендера за капиталне пројекте, какав је и ауто-пут, код кога на свим крупним инвестицијама послове добијају фирме из његовог ужег завичаја,…

    „…не видим да у главама владајућих постоји нека економска визија или било какав сценарио за спас, осим да буџет напуне продајом Електропривреде.“

    Наравно да нема економске визије. То је некима од нас јасно већ годинама. Немам никаквог економског образовања изван интернета и разговора са пријатељима економистима, али се зна да се паре од продате куће и њиве брзо потроше, а онда идеш без марке у џепу у подстанаре. Продају ЕПРС треба спријечити вилама и мотикама, ако се ја питам.

    И још само да се осврнем на протесте. Констатовали смо сви осим Ање, Кверкуса, Плетера и још пар другова да је ситуација врло, врло лоша. Ја нисам покушао ништа осим писања на Фронталу и разговора с људима свакодневно и „отварања очију“, тако да немам право да критикујем оног ко јесте. Дјеца можда јесу то одрадила аматерски и траљаво, али имају моје поштовање, јер су имали „оно“ да дигну јавно глас. Можда је право питање зашто шуте они што знају и умију!? Зато сматрам да немамо право да приговарамо дјеци. Ја ћу подржати свакога ко убудуће буде дизао глас против ове наше пропасти, јер ми је одавно јасно да се овако урушава Република Српска. Већ сам овдје написао да на „сиротињу и зец вади неку ствар“ (извињавам се због вулгарности, али ми је сликовито). Република Српска постаје тешка сиротиња која лагано тоне у банкрот. Да нам није родбине на Западу, одавно бисмо банкротирали.
    Кад продаја ЕПРС дође на ред, спреман сам са Симићем стати раме уз раме у одбрани. Ако то продају, овје више нема живота. Мислим породичног живота.:D

  7. Ања, увјерен сам да се ДаниЈел сјетио твојих предизборних писанија на Фронталу, кад му је „синула“ реченица: „Зато се након избора испилило толико тих неких правовјерника, који за вријеме кампање само што нијесу говорили „господине Додик, моја баба плете одличне приглавке, хоћете да вам донесем једне?“.“ B-)

  8. Ања, морам признати да си значајно напредовала од октобра, а ево и Кверкус се ломи између Доде и ДаниЈела, што је довело до тектонских поремећаја. Још увијек су у току конфликти унутар његове личности, али вјерујем да ће до краја 2011. превагнути на страну Симића. Тата га је увјерио да је на добром курсу, а Симић има потпуно контра ставове и није далеко од истине. Мало је трудна, а мало и није. :D:D:D:D

  9. Ања

    Па ти ми односиш осмијех на лице. Кад нема Сунца, ја прочитам твоје коментаре и осмијех је на лицу.

    ДаниЈел

    Дај, молим Те, измјени ове смајлиће, ружни су и ови што се смију. И дај нам још опција, нека цуга, кафа и сл.

  10. Ма Симић је Лемијев играч. Њему све Васић диктира шта ће да пише. Јел тако Симићу? Јесте. А и ти си данас рекао да су Фронтали, вјероватно оба, страни плаћеници (као и Леми и екипа, значи имају истог финансијера). Ја само теби вјерујем! 😀

    Мог Храста не смијеш да дираш. x-(

  11. Одох да спавам, имам обавеза. Пробудио ме земљотрес.

    Симићу, пази шта пишеш и не призивај свашта.

    Теби Дражене би боље било да идеш да се бавиш повећањем наталитета, исто важи и за мене, и за Симића и остале. Конкретне ствари за Републику су потребне 😀

  12. „А и ти си данас рекао да су Фронтали, вјероватно оба, страни плаћеници (као и Леми и екипа, значи имају истог финансијера).“

    Ања, не износи неистине! Ја сам те на другом порталу питао да ли смо ти и ја страни плаћеници и издајници зато што коментаришемо на порталу, који је финансиран и од стране USAID-a, хотећи да исмијем параноју, исту ону коју је и ДаниЈел поменуо у тексту. Колико би само медија овдје могло опстати да није било тих пара? Вјерујем да си некад читала Независне, а и сама си видјела скоро власника истих како је јавно потврдио да је добио 2,4 милиона долара да започне рад. И то не било ко, већ главни медијски пријатељ актуелне власте. Лицемјерно је прећутати то, а прозивати дјецу да су добила амаричке паре да руше власт. Смијешно! Нарочито ако се зна да је један од организатора син некадашњег предсједника Врбаског округа СРС РС.

  13. Мало је рећи да сам одушевљен. Само Симићу не знам колико ти је ово паметно. Лијепо је кад постоји неко ко пише како јесте и ко не ферма ни власт ни опозицију и тако истовремено не одговараш никоме и имаш велику читаност, али бојим се да вас здружено не угуше. Видим већ су пробали да те дезавуишу али то је засад наивно и виде људи о чему се ради.
    Мислим да ће ићи на продају Електропривреде сигурно и зато се добро припази од тих лопова… Остало је свака част и можемо да тапшемо по рамену.

  14. Дражене, ја сам протестанте подијелила у 5 категорија, нису сви „страни плаћеници“ ( термин је мало претежак и ја га нисам користила), али један дио јесте. Дио који се, узгред, бави веома озбиљним стварима, а да заправо није ни свјестан тога. Не мислим да они имају лошу намјеру, једноставно не разумију. Сарадњом са нпр. пројектантима „Мапирање геноцида“, они наносе директну штету Републици Српској. Потребни су им као што је Мирјана Карановић била потребна овима за снимање неког филмића, послије када је схватила да у њој нису видјели глумицу него Српкињу, било је касно. Ја сам против параноја и теорија завјере, али постоје неке ствари које нису за игру. Та групица дјечака и дјевојчица се игра, наравно родитељи плаћају приватни па не мора ни да се учи, а неко захваљујући пројектима чами у затворима широм Европе. Због таквих пројеката, који да нису заживили у Србији, а сада заживљавају и овде, српске жртве имају улогу агресора.

    Да ли си размишљао зашто је било мање људи овај пут? Зашто није дошао бар исти број? Прочитали су људи о чему се ради, то сам ти и тамо рекла. Људи нису наивни и данас већ знају да препознају неке ствари.

  15. „Дио који се, узгред, бави веома озбиљним стварима, а да заправо није ни свјестан тога.“

    Ма какве озбиљне ствари!? Зар неко мисли да без новца и медија млади људи без довољно искуства могу направити нешто? Највећа корист од овог јесте разбијање страха, и ништа више. Цијеним људе који смију рећи мишљење, које се не поклапа са ставовима „силе“. То су храбри људи. Увијек су ми билиа лицемјерна дјеца, која су мијењала клубове у зависности од тога ко је на врху табеле. Тако су моји пријатељи из дјетињства једне седмице навијали за Вележ, па друге за Војводину,а највише њих за Звезду, и то само зато што је била најчешће прва на табели. Ја сам навијао за Партизан и Борац у то вријеме, кад и нису били најјачи. Борац је „растао“ и „скидао скалп“ Звезди, Хајдуку, Динаму и Партизану, а Партизан је данас неприкосновен, кад је у питању српски фудбал. И једног дана , када падну, ја ћу остати уз Борац и Партизан.

  16. Дражене, цијеним те као младића бистрог ума, али заиста ме изненадиш овим „увлачењем“ Симићу и сецирањем ове колумне.
    Цијеним и ја Симића, али то не значи да не смијем другачије мислити и постављати си питања.
    Поврх свега, једном господину плаве крви не приличу да полемише са дамом каква је Ања.
    Живи и здрави.
    Пред нама је ноћ у којој ће Бања Лука поново да се тресе, али нема фрке, своји смо.

  17. Симићу сиви тићу!
    Ти quercus не видим шта си то смислено замјерио овом тексту? Све што је рекао је тачно. Уопште није истина да је Додику стало до Српске што је и показао прихватајући план Контакт групе у рату. Показао је и посље рата кад је преносио надлежности шаком и капом као главни издајица. Сад само прича о српству… Нигдје њега нема мој quercusе. А ми што смо крвавили гаће у рату можемо само да попушимо. И то Ронхил!

    Још једном похвале за текст. Можда је Симић посљедњи Мохиканац, али има и нас Апача, Сијукса и Гаравих из 16те. 😀

  18. Кверка, пријатељу, аргументи су аргументи. Ја се не улизујем никоме, па ни Симићу, већ само „подебљавам“ оно што је човјек написао. Занимљиво да се мени импутира „увлачење“ од људи који анонимно краља, цара, султана,… славе и хвале, а ја „стављам главу на пањ“, представљајући се својим именом, и износећи аргументе, који се покушавају прикрити од шире јавности. Ко је овдје „увлакач“?
    Нисам ја плаве крви, црвена је , вјеруте ми. Немам комплекс сељачког поријекла попут већине Срба. Не знам да ли сам господин, а са Ањом је све о.к. Истина је да је она задњих неколико дана постала објекат мога садизма, али она је показала да ужива у улози објекта садизма, па рачунам да јој не смета. Ја стално негодујем и буним се, нећу да будем мазохиста. И откуд уопште да знамо да је Ања женско? Теоретски је могуће да се иза њеног ника крије нпр. http://www.vlastibih.com/raspored/slika.php?sl=517.jpg

    Ставови су им скоро идентични. Све је то шала. Ања и ја мало као ратујемо, али све је то безазлено.
    Поздрав и за Кверку и за АњуB-)

  19. Зарез није сувишан, с разлогом је постављен ту. Него, какви су ти ово цвикери? По угледу на протестанте из првог реда или…??? Ко би рекао да ће малци још да диктирају модне причице. Ко би рекао! 😀

  20. Браво уредниче за ова три прста испред АНУрС B-)
    могуће да једног дана буде имао у виду рајкан васић па да те позове за почасног члана!

    Што се тиче текста, па и птице на грани знају да је формула дугог владања у томе колико се дозволи „елити“ да пљачка националне ресурсе и сопствене грађане, додик је ту формулу усавршио, зато га и има толико дуго на кључним позицијама! Елитизам код нас је његово духовно дјело, прије тога деведесетих смо били само Срби суочени са распадом државе и остајањем у недефинисаном положају ван матице, онда смо се подијелили на патриоте и дезертере, касније се придодао и друштвени слој профитера, да би се додик примио озбиљног посла стварања елите од тих профитера, правећи неку хијерархију тог свог система, гдје отворено поставља етат држава то сам ја.
    Ко се није служио том формулом, елитизма, био је проглашен као несхватач модерних трендова и избачен наглавачке из политичких токова, Шаровић, Поплашен, Букејловић, Ценић,…
    ко игра за рају и занемарује тактику завршава каријеру у нижеразредним (В)ратницима…

  21. rammstein, 23.03.2011. 14:31:47

    “Браво уредниче за ова три прста испред АНУрС
    могуће да једног дана буде имао у виду рајкан васић па да те позове за почасног члана!“

    Оћера ти нама уредника гдје му није мјесто. Пардонирај.

  22. Tamni vijalet bi se reklo po ovim vašim izjavama,sjetiteli se ko 95 ili 96 kako se živilo.Evo da vratimo sds Kalinića,šarovića,Čavića i gdje bi bili u Bl bi vam bio Slobodan popović gradonačelnik,živanović ministar prosvjete,desnica presednik Rs..šta ste učinili da se promjeni izbori su jedina altrnativa ako treba svaki mjesec izbori tako se radilo u italiji.Sve dok birani ne svate da nisu od boga dani da budu na vlasti stalno i da svakog časa mogu da lete tad postajemo država a to je do nas. Ovo za partizan srpski klub smiješno pričati zna se ko je jedini srpski klub Zvezda i delije a posjeta Putina to pokazuje.Biti navijač Zvezde i Delija to je božiji blagoslov a biti tuđmanov grobarčić božija kazna ali niko nije savršen 😉

  23. Да ли сам ја тебе vukovar, добро разумио, ти знаш ко би био алтернатива у Бањалуци властима коју би чинили Шаровић и екипа? Па то није проблем Шаровића, већ бањалучана, као што је увијек и био, док се нису пронашли под кишобраном снсд-а, зато нам је колективно овако како јесте, катастрофално стање!
    Зар је могуће да неко гладује у РС, зато што власт нема пара? Замисли себе као ауторитет у својој породици и да ти дјеца немају шта јести, а ти то правдаш немамо пара?? Па јбт паре се не једу, има да их правиш, да их зарађују сви, на сваком мјесту, а не да се појединци богате увалили се у провизије, проценте, само плијеве све око себе, ко губари, пустоше све ко скакавци, док се власт правда неразумним изјавама да немамо пара? Као кад би неко рекао да не може да прави пут јер нема километара?x-(

  24. „И, на крају, није да сам неки економиста, али не видим да у главама владајућих постоји нека економска визија или било какав сценарио за спас, осим да буџет напуне продајом Електропривреде.
    Уколико се то деси, лично ћу да позовем на демонстрације против тога, а онда нека се мисле колико ће људи тада изаћи на улицу.“

    http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srpska/260661/Sumnjiv-dil-Vlade-sa–ruskim-biznismenom

    Симићу, на Тебе је ред!

  25. Очекујем да се по овом питању огласи и СДС, који је у НСРС предлагао мораториј на приватизацију НСРС, што није добило потребну већину.

    http://www.vijesti.ba/licnosti-dana-los/35428-SDS-Vlada-servis-tajkuna-koji-kao-cunami-unistava-privredu-ekonomiju–.html

    Јасно је да је почела приватизација ЕПРС „на мала врата“. Размислите сви у какву ситуацију ће доћи овај народ уколико останемо без тог богатства, а паре се „прокоцкају и попију“, као ове од продаје „Телекома“. Ових 800 милиона евра ће добро доћи актуелној власти да „преживи“ до краја мандата, а послије тога „потоп“.
    Ако ово прође, исту одговорност пред будућим генерацијама ће сносити и они који све ово мирно посматрају, као и директни актери.

    Ако ја једини овако размишљам, у реду. Ја се више нећу оглашавати по овом питању, нека се распрода све, па ко преживи, славиће.
    С продајом ЕПРС одлази и свака нада да ћемо се извући са „дна каце“.

    ЗБОГОМ ПАМЕТИ! x-(x-(x-(

  26. rammstein, 18.06.2011. 13:05:45

    Каква вјешала? Не могу они упропастити, колико народ може позлатити. Неко је хипнотисан, неко је мазохиста, неко конформиста, а резултанта свега је ово што имамо и оно што нас чека, кукала нам мајка! x-(x-(x-(

  27. drazen78bl, 18.06.2011. 12:56:03
    Svaka cast drazene.
    Mada nisam siguran u ovaj ozvor informacija,koliko je puozdan ali bez obzira treba pratiti i ako treba puskom braniti prirodna bogatstva RS.
    Prodaja objekata koji pripadaju praistoriji,praznih i polupraznih hala itd.ne brine me uopste.
    Ionako je SDS popljackao sto je opljackati mogao.Nema se sta ocerupati i to je i pozeljno prodati.
    Medjutim elektroprivreda,sume,rudnici.To su vec strateske vrijednosti,koje se mogu porediti sa agresijom na RS.

  28. Што се мене тиче, ако се прода ЕПРС то ће бити крај сваке наде и онда ми преостаје само да тражим неко друго мјесто за живот, мада то не желим.
    Ја сам немоћен као појединац, а сигуран сам да многи слично размишљају. Још у предизборној кампањи је СДС посланик из Угљевика, господин Божидар Васић http://profile.ak.fbcdn.net/hprofile-ak-snc4/50274_107389535989095_2868_n.jpg у Амплитуди на АТВ говорио о овом сценарију. Тада је рекао и да је ТЕ Угљевик натоварен кредит од 200 милиона КМ, без гаранција ЕПРС или Владе РС.
    Заиста једино у опозиционим партијама и широком народном отпору видим брану овом сценарију. Колики је праг толеранције овог народа?

  29. Спреман сам без имало страха стати раме уз раме са Симићем у одбрани ЕПРС, јер смо у позицији да немамо још много изгубити. Сви Ви који имате или планирате дјецу, запитајте се шта им остављате! Генерација мојих родитеља је својој дјеци остављала станове, куће, фабрике, нафтну индустрију, хидро- и термоелектране, укупни дуг од 1000 КМ по становнику. Данас је свако новорођено дијете задужено десетоструко више. Могу живјети готово искључиво у кући/стану од бабе и дједа. Шта остављате својој дјеци? Отплату кредита у милијардама КМ утрошених за исплату незарађених плата? Шта им остављате од националних ресурса? x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(x-(

  30. Aња, чисто сумњам да ће се људи од струке огласити. Времена се мијењају, али Срби изгледа остају исти. На Фронталу сам већ качио нека књижевна дјела с краја 19. и почетка 20. вијека. Као да су данас писана:

    Владислав Петковић Дис
    (1880-1917)

    НАШИ ДАНИ

    Развило се црно време опадања,
    Набујао шљам и разврат и пороци,
    Подиг’о се трули задах пропадања,
    Умрли су сви хероји и пророци.
    Развило се црно време опадања.

    Прогледале све јазбине и канали,
    На високо подигли се сутерени,
    Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
    Постали су данас наши суверени.
    Прогледале све јазбине и канали.

    Покрадени сви храмови и ћивоти,
    Исмејане све врлине и поштење,
    Понижени сви гробови и животи,
    Упрљано и опело и крштење.
    Покрадени сви храмови и ћивоти.

    Закована петвековна звона буне,
    Побегао дух јединства и бог рата,
    Обесисмо све празнике и трибуне,
    Гојимо се од грехова и од блата.
    Закована петвековна звона буне.

    Од пандура створили смо великаше,
    Достојанства поделише идиоти,
    Лопови нам израђују богаташе,
    Мрачне душе назваше се патриоти.
    Од пандура створили смо великаше.

    Своју мудрост расточисмо на изборе,
    Своју храброст на подвале и обеде,
    Будућности затровасмо све изворе,
    А поразе прогласисмо за победе.
    Своју мудрост расточисмо на изборе.

    Место светле историје и гробова,
    Васкрсли смо све пигмеје и репове,
    Од несрећне браће наше, од робова,
    Затворисмо своје очи и џепове.
    Место светле историје и гробова

    Остала нам још прашина на хартији,
    К’о једина успомена на џинове,
    Сад сву славу пронађосмо у партији,
    Пир поруге дохватио све синове.
    Остала нам још прашина на хартији.

    Под срамотом живи наше поколење,
    Не чују се ни протести ни јауци,
    Под срамотом живи наше јавно мнење,
    Нараштаји, који сишу к’о пауци.
    Под срамотом живи наше поколење.

    Помрчина притиснула наше дане,
    Не види се јадна наша земља худа,
    Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
    Куда ћемо од светлости и од суда!
    Помрчина притиснула наше дане.

    (1910)

    ЈА САМ У ОВОЈ ПЈЕСМИ „ВИДИО“ НЕКОЛИКО ПОЗНАТИХ ФАЦА ИЗ НАШИХ ЖИВОТА, АЛИ И НАШ НАРОД У ЦЈЕЛИНИ, ПРОДАЈУ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА РАТНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА, ЋУТАЊЕ ПРЕД ОПШТИМ КРИМИНАЛОМ И НЕМОРАЛОМ,…
    ШТО СЕ ТИЧЕ ПРОДАЈЕ НАЦИОНАЛНОГ БОГАТСТВА, НАЈБОЉЕ ГОВОРИ ОВА СТРОФА:

    „Под срамотом живи наше поколење,
    Не чују се ни протести ни јауци,
    Под срамотом живи наше јавно мнење,
    Нараштаји, који сишу к’о пауци.
    Под срамотом живи наше поколење.“

    http://www.youtube.com/watch?v=c8Ej0ADbGNY&feature=youtu.be

  31. РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ „РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА“ (1902)

    Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће – мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.

    Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.

    Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме’аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

    – Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?… Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи!

    При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

    – Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!

    Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли.

    – Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци ‘рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.

    Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали.

    Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној ствари, које само ником зла не чине.

    Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

    – Па зар онда – продужи он даље своје тужне мисли – нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам никог отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину…

    – Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.

    Во обори главу и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:

    – А, сад знам, мора то бити? – и продужи мисли:

    – То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. – У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: „Зааа!“. А ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и они апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.

    Утом изииђе газда из ме’ане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.

    – Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали. Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела ни колико ја. А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни рад ници као што су наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним данашњим радом и заслугама.

    Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.

    Април,1902.

  32. ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ „ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА“

    Боже свети, подржи нам Краља
    Здрава, крепка, охола и славна,
    Јер на земљи нит’ је кадгод било,
    Нити ће Му икад бити равна.

    Овај народ врло добро знаде
    Да је створен само Краља ради,
    Да Му даје порезе и хвале,
    Да Га двори и понизно кади.

    Боже силни с висока жилишта,
    Саслушај нам нашу жељу стару,
    Боже свети, не дај ником ништа
    Да што више остане Владару.

    Ради Њега сва створења живе,
    Ради Њега сунце греје с неба.
    А тај народ, а ту земљу нашу,
    Подржи је – ако Краљу треба.

    Одузми нам и жеље и гласа,
    Одузми нам мудровања клета,
    Да Његову намеру не пречи,
    Да Његовој мудрости не смета.

    Дај Му с неба најсветије даре,
    Полиције, шпицле и жандаре,
    Ако неће да душмана свали,
    Бар на своме нек срце искали.

    Нек народи нашу славу знаду,
    А нас пусте чмавати у хладу,
    Ал’ и онда нек је стража јака,
    Јера има сана свакојака.

    ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ „ЈУТУТНСКА ЈУХАХАХА“

    ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА

    У краљевству Јутутуту
    Краљ тринајсти Балакаха
    Обећао свом народу
    Да ће дати јухахаха.

    Само нека буду верни,
    Нек војују о свом круху,
    Нека ћуте и нек жмуре,
    Нек плаћају јухухуху.

    Послушни су Јутутунци,
    Плаћали су јухухуху,
    Ћутали су, жмурили су,
    Војевали о свом круху.

    А пролећем сваког года
    Попне с’ на брег Балакаха,
    Па повиче громогласно:
    Добићете јухахаха!

    У краља су јаке прси,
    Грлат ли је Балакаха,
    Кад повиче, брда с’ оре –
    Јухахаха, хаха, хаха!

    Сви се гротом смејат стану,
    Све се тресе брат до брата,
    А од смеха, тешка смеха,
    За трбух се и краљ хвата.

    А шта им је тако смешно?
    Ил’ је смешан Балакаха?
    Ил’ су смешни Јутутунци?
    Ил’ је смешно „јухахаха“?

    Све троје је доста смешно,
    Понајвише Балакаха,
    Кад озбиљно, милостиво,
    Проговори: Јухахаха!

    Срећни су ти Јутутунци,
    Срећан ли је Балакаха,
    Кад их тако развесели
    Празна речца: Јухахаха!

    (1865)

  33. РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ „ВОЂА“ (1901)

    Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.

    (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)

    Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
    – Тако је, тако је… – зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
    – Је ли б-л-и-з-у? – чу се развучен шапат из једног угла.

    – Браћо! – отпоче опет један говорити мало јачим гласом. – Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?… Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
    – Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! – зашушта шапат, и маса пође
    некуд не мислећи куда.

    – Станите, браћо, куда ћете? – и опет ће онај први говорник. – Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
    – Да изаберемо, одмах да изаберемо!… – чу се са свију страна.

    Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

    – Браћо! – истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. – Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
    Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
    Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи,
    ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
    – Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом.
    Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

    – Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.

    – Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! – закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

    Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
    Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и
    своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.

    Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:

    – То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?

    Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и – мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
    – Хоћу!

    – Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
    – Можете! – продужи мудри странац не дижући главе.
    Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.
    Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том
    човеку.
    – Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и
    мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.
    – Прави мудрац!… Ретка памет!… – повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
    И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.
    ***
    Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две
    стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

    Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
    – Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим
    уџерицама?
    А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се
    може како, са собом.

    Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

    Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
    – Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло
    и наопако, пропали бисмо!
    – То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! – рећи ће један па погледа са
    страхопоштовањем и поносом у вођу.
    – Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути
    и нешто мисли!… – додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
    – Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику
    дужност! – опет ће први.
    Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како

    никог не беше, није се могло даље оклевати.
    – Хоћемо ли кренути? – питају вођу.
    Он устаде без речи.
    Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га
    чувају да му се не би десила каква опасност.
    Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено
    штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:
    – Живео!
    Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде

    он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
    – Шта ћемо? – питају.
    Он ћути.
    – Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба

    радити! – викнуше они што су уз вођу.
    – Ено врата, ено врата – вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
    – Пссст, мир, децо!
    – Будитебокснама, што се чини! – крсте се неке жене.
    – Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
    За тили часак пуче плот као да га није било.
    Прођоше.
    Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се

    ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
    – Па шта је сад опет? – вичу они позади.
    – Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођу.
    – Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу деца, па и многи људи из позадине.
    – Ето пута, ето пута! – ругају се гневно они уз вођу. – А ко ли зна куд води, слепци једни?

    Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
    Навалише проваљивати.
    – А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
    – Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! – одговарају на

    то најодважнији.
    Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
    Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
    Обалише и њих па пођоше даље.

    Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.

    Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.
    На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега
    највише и чувају, али тек, тек – има човек и среће.

    На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:

    – Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!…
    – Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!… – прогунђа љутито она жена.
    – А јаој, нога! – продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
    Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи
    говорникове.

    – Јест, изгубићеш друго око! – плану говорник. – Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
    – Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови са свију страна.
    – Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да кука и буни друге људе.

    Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
    – Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
    Вођа је ћутао.

    Људи га опет узеше загледати и шапутати:
    – Само ћути и мисли!
    – Мудар човек!
    – Гле, какво је њему чело!
    – И намрштен једнако.
    – Озбиљан!
    – Куражан је, види се по њему.
    – Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи
    штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.
    ***

    Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.

    – Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! – рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.

    – То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! – тешио је опет онај говорник.

    Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
    Једног дана се деси нешто важније.

    Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
    Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.

    – Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! – тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

    Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.

    Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.

    Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!
    ***
    Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.
    Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.
    Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још
    очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање.

    Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.

    Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!
    Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по
    један корак, па сви опет у јаругу.
    – А јаој, нога!… А јаој, мајко моја, рука!… А јаој! – разлеже се кукњава, а затим само
    кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.
    ***
    Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему
    се не опажају никакве промене.

    Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

    Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.
    Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола,
    очајања и горчине:
    – Куда ћемо?
    Вођа ћути.

    – Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
    – Па зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе.
    – Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном
    путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве

    наказе.
    – Не могу да погледам!…
    – Зашто?!
    – Слеп сам!
    Настаде тајац.
    – Јеси ли у путу вид изгубио?
    – Ја сам се и родио слеп.
    Она тројица оборише очајно главе.
    Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла,
    а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање.

    Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
    Она се тројица згледаше у смртном страху.
    – Куда ћемо сад? – процеди један гробним гласом.
    – Не знамо!

    (1901)

  34. Не волим да псујем али морам…накења се ти симићу брате!
    И то по оној видиш како ја могу рећи свакоме шта хоћу а уствари не кажеш ништа…
    Пих организуј протест изненадио би се колико би у овој учмалој држави људи дошло…али нећеш паметан си ти дјечак, па се не би излагао да провјераваш агилност својих љубитеља.
    Ово је земља кафанских револуционара…сједимо и пуцамо у празно.
    Но фронтал и даље остаје моме срцу драг…

  35. ст, 19.06.2011. 18:09:22

    Текст је један од бољих Симићевих. Ја га јесам прозвао овдје за јавну ријеч, али не бих потцјењивао оно што је написао и у случају да не подузме ништа. Данас је велика храброст тако нешто јавно написати у вријеме кад су се интелектуалци сакрили у мишије рупе и прилагођавају се већини, а Рамбо је добро описао ту већину која нам одлучује о судбини:

    http://www.youtube.com/watch?v=rZ_T8IXlEFE

    http://www.youtube.com/watch?v=3sD3U83FavY&feature=related

Оставите одговор на rammstein Одустани од одговора