Фестова палата у Београду на води

Био је и прошао 42. Фест. Добрих филмова, међу 75 приказаних са „палмама“, „медведима“, „лавовима“ и „оскарима“, било је у сасвим довољном броју. Значајних филмских гостију чини се више него икад од 2000. наовамо. У ваздуху тај призвук лабудове песме. Сазрело је време за фестовске промене. Одавно је трула та држава Феста. Златна ера филмског […]

понедељак, март 10, 2014 / 17:00

Био је и прошао 42. Фест. Добрих филмова, међу 75 приказаних са „палмама“, „медведима“, „лавовима“ и „оскарима“, било је у сасвим довољном броју. Значајних филмских гостију чини се више него икад од 2000. наовамо. У ваздуху тај призвук лабудове песме. Сазрело је време за фестовске промене.

Одавно је трула та држава Феста. Златна ера филмског фестивала дуге традиције прошла је оног тренутка када се тик после „демократске револуције“ његов оснивач одлучио да га некако обезличи. Кадровски обезначаји – бирајући за Фестове мудраце, лидере и посленике оне што су више последица негативне селекције, партијског чланства, симпатизерства и (директног) непотизма него ли последица врхунског знања, васпитања и умећа. О недостатку лидерске харизме, рецимо оног типа какву су је поседовали Милутин Чолић, Душан Макавејев, Небојша Ђукелић, па и Емир Кустурица за оно кратког фестовског мандата, да и не говорим.

Харизматичног вођу Фест одавно нема, а такав је неопходан као магнет за свеколики инострани и домаћи филмски свет и за оне (финансијере) од којих Фест зависи, како би се повратио на фестивалску мапу света одакле је одавно скрајнут. Како би опет постао културни бренд, значајан за европски и светски портрет ове наше Србије.

Немојте сада, молим вас, да ми као контрааргументе за ово горе изречено наводите новчано-финансијске проблеме, последице бомбардовања, рата и слично. Па било је рата и бомби и беспарице и у Сарајеву, па нас је знатно млађи Сарајево филм фестивал по слави и значају одавно прешишао, поставши најзначајнији босанскохерцеговачки бренд у очима света. Хоћу да кажем – није све у лови, има нешто и у људима. У раду, уместо позерства. У знању и вештинама, уместо фолирања. У жељи да коначно на прави начин искористимо и пласирамо оно што већ имамо, а понашамо се као да не знамо шта ћемо са тим.

Београдском Фесту не треба само „окречити фасаду“, већ га сада треба суштински реконструисати, освежити, кадровски уљудити. Сваки уложени динар у његово генерално спремање брзо би се исплатило, јер Фест је комерцијална манифестација која зарађује. Зарађивао би још више када би коначно добио и своју палату.

Уколико и када се буде остварио пројекат „Београд на води“ тамо би фестивалској палати, том мултифункционалном здању које би током читаве године осим Фестових подмиривало потребе и других филмских, али и позоришних и ликовних и музичких манифестација, било идеално место. Ево, рецимо, на Тргу културе на Савском платоу, уз зграду Опере и нови (већи од постојећег) дом Београдске филхармоније. Па да Београд заиста буде свет. Европска метропола културе и уметности.

Мислите да сањарим? Боже сачувај! Чак и ако од пројекта „Београд на води“ не буде ама баш ништа (а некако све мање сумњам), београдска железничка и аутобуска станица свакако ће се измештати из савског амфитеатра. И ето простора за тај Трг културе са садржајем који сам горе изнад описала. Сигурна сам да финансијере неће бити тако тешко пронаћи. Ако имате контакте са неким из наше делегације која ових дана, на Сајму некретнина у Кану, светским агентима, грађевинским и финансијским маговима представља пројекат „Београд на води“, молим вас јавите им да ову моју идеју придодају и искористе. Оном ко изгради фестивалску палату и остала неопходна здања на Тргу културе на води, спремна сам да препустим све ловорике! За идеју, наравно, задржаћу ауторска права.

 

Дубравка Лакић (Политика)

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *