Фали нам још Мусолини

Људи код нас заборављају на право на мишљење. Право да сте другачији и право да живите како желите. Без силе, присиле и силеџијства. Ево један текст који мисли о томе. Већ одавно одмакли избори. Власти на Дејтонском нивоу још нема. Некако више и не звучи чудно, како смо се временом и навикли на ситуацију. Свакодневно […]

недеља, април 10, 2011 / 18:51

Људи код нас заборављају на право на мишљење. Право да сте другачији и право да живите како желите. Без силе, присиле и силеџијства. Ево један текст који мисли о томе.

Већ одавно одмакли избори. Власти на Дејтонском нивоу још нема. Некако више и не звучи чудно, како смо се временом и навикли на ситуацију. Свакодневно праћење дешавања, нова власт у ФБиХ под знаком питања, а ми колективно већ и одавно.

Пише: Данијела Топић

Пребацивање неке одговорности, кривње и свих тих привидних нам ствари, „велике главе“ врше једни на друге. Сваким јутром нове лоптице лете тамо-амо, а нас већ и боли глава пратећи лијево-десно. Па зар није ред да стану мало на лопту?

Што због нас, а што због њих самих. А ако ни због тога онда бар због државе нам.
У бомбардовању информацијама наиђох на један текст „Да ли је ко за фашизам?“,без устручавања са дозом радозналости га прочитах. А знам да вас већ не изненађује као ни мене, уочена сличност наше земље са поменутим текстом.

За себе – а не за пакост другом

Снажан и сталан национализам, прва ставка режима. Пароле, симболи, пјесме, слогани и сличне карафеке. Истицање наведених. Размишљам да ни нема потребе да се анализира постојање истих у три варијанте троструке земље.

Но, оно што има потребе да се анализира јесте значење тих симбола. Понекад се чини да сваки други клинац мисли да је већи Србин што више истиче симболе свога народа, и више омаловажава друге. Једна добра лекција је свима потребна; истицање њихово неће помоћи, биће довољно да већина схвати њихово значење и живи са њима за себе, а не са њима да напакости другима

Омаловажавање људских права?! Људска права су од давнина некако чудна категорија наше земље, сви их нешто спомињу, провлаче, а повуци-потегни нема их нигдје реално. Они који почну да се боре за њих, увијек су прозвани као они што раде „тамо нешто“, боре се за „нешто“, па је онда свима јасно без претјераног анализирања да су наша права за нас „нешто“.

А ваљда ћемо онда и некад да схватимо да бар то нешто имамо.

Идентификација непријатеља? Међу људе се унесе вирус патриотске грознице и преке потребе за елиминацијом онога што представља општу опасност, односно непријатеља. Према том ставу оно како се већ сматра свака од наше три конституционалне јединице има по двије ове скупине опште опасности, које су како већ знамо, преостале двије конституционалне јединице.

Једноставније речено, не би ово била наша политика да нас не подстичу једне против других, а онда сви имају мегаломанске жеље, идеје и идеологије помирења и јединства.

Највећи смо вјерници..

Влада и религија су испреплетени? Не, влада и религија нису испреплетени. Они су срасли. А кажу да су односи религије и власти добри онда када раде на остваривању општег добра за све грађане и када поштују међусобне разлике.

Било би добро да нам неко укаже на те разлике, а било би још и боље да се схвати да онај ко на сваком ћошку не истиче своје религијско обиљежје, није невјерник ни рушилац власти.

Омаловажавање интелектуалаца и умјетника? Како живимо у времену привидне демократије онда није ни чудно да су на сцени заправо и привидни интелектуалци и умјетници. Не би то ни било тако траги-комично да још поред тога што су марионете надлежних па играју по њиховим нотама, они још и мисле да заправо јесу интелектуалци или умјетници.

Док они прави по страни раде, и сматрају се као што је Андрић рекао у свом „Разговору са Гојом“ ‘сумњивим лицима’. Срећа па се још увијек дају уочити та сумњива лица негдје.

Да растуримо ову државу?

И за крај да ставим ставку – контрола масовних медија. Не знам да ли се ти медији могу назвати масивним ни да ли се то може назвати контролом. Али знам да и ви слушате с времена на вријеме о медијском мраку у Федерацији, па у РС.

И они су почели да пребацују лоптицу једни на друге. То се изгледа уобичајило у нашој земљи. А мрак нам и даље.

Нешто мислим, боље да престану се играти са том лоптицом и укључе то свјетло да нам не буде мрак. Али то ипак може остати само мисао.

И ако је ово Балкан, не вјерујем нешто да се чуда тих димензија дешавају.

И тако су нам сви функционери утростручени, тако смо у свему вишеструки, свега имамо више него што треба, осим онога што нам је заиста потребно.

Ни сами себе више не волимо, колико слушамо о нама. Чудно је како нам још није пало на памет да сами уништимо државу, јер ипак имамо три предсједника, па још чудније како ником није пало на памет да се укине то тројство, као српски симбол?

Мислите о томе.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *