Фала ти, Јуже!

Театар из угла лаика : Осврт на представу Ревизор, Народног позоришта Републике Српске Пише : Драган Тешановић Вејн Руни је у животу играо сјајне фудбалске утакмице. Нисам га баш гледао али читам новине. Против Манчестер Ситија, недавно, је одиграо посебно лоше а његов тим је примио 6 комада. Није се, у ствари, ни видио. Онај […]

субота, новембар 19, 2011 / 11:34

Театар из угла лаика : Осврт на представу Ревизор, Народног позоришта Републике Српске

Пише : Драган Тешановић

Вејн Руни је у животу играо сјајне фудбалске утакмице. Нисам га баш гледао али читам новине. Против Манчестер Ситија, недавно, је одиграо посебно лоше а његов тим је примио 6 комада. Није се, у ствари, ни видио. Онај коврџави клинац са трибина који је узбуђено први пут гледао Јунајтед ништа нема од тога што је исти 2006. дао три комада Саутемптону. Од њега се очекује да сваки пут да гол,за то је плаћен…

Тако је и у другим спортовима с публиком.

Постојећи у провинцији која покушава да се испрси до значаја велеграда срећем се сваки дан са гогољевским јунацима и у томе више не видим ништа необично. Ваљда сам се навикао. Или умтрвио. Отупио. У времену у којем се вриједност мјери количином лицемјерја и таштине, чињеница постаје да се лако огугла на већину аномалија стварности. Не сметају нам више непотизам, подмићивање, отимање, властољубље, перверзњаштво, једнообразност…

„Гротеска је форма у којој се карактеристично отвара посебан увид у природу реалности тако што на алогичан и парадоксалан начин доводи у везу неспојиве елементе, нарочито комично и језиво или комично и трагично и открива у томе неки саркастични несклад. У постизању таквог уметничког дејства гротеска се често служи и фантастичним, претераним карикирањем које доводи облик до изобличења, а смисао до бесмисла. “

Дакле према Википедији,општој свезналици, то је тако…

Ух…

Таква дефиниција даје,наизглед, умјетнику потпуну слободу креације сценског простора и времена јер овог трена ми тешко може пасти напамет било која глупост а да се не може сврстати под горе наведено.

Комад Ревизор , Николаја Гогоља, бисер писане ријечи, везан је посебном историјом за царску Русију и наставља се у свакој потоњој држави која је довољно дуго потрајала да се накот бирократских скотова развије до пуне зрелости.
Представу Ревизор, Народног позоришта сам погледао на претпремијери. Остао сам затечен. Збрканих мисли и емоција.

Да бих си разбистрио, покушао сам да се препустим начину који је био примјењљив у ранијим приликама…истраживање о представи, ауторима, форми…и поновно гледање… и писање радне верзије текста…

Прошло је читав мјесец. Нити сам постао задовољнији првом верзијом текста…нити ми је истраживање олакшало…нити сам се могао натјерати да поново погледам.

Сјећам се да сам на прву сретан сам био што је изабран текст Ревизор и задовољан што веома познат, продуктиван и награђиван режисер долази у наш град да ради на том тексту, истинитом и актуелном. Помислио сам да је добро и да се постави представа која ће већини ансамбла пружити прилику за рад.

Сада, у мени. постоје тек питања и дилеме

Зашто је комад изабран да се игра у позоришту које је државна институција овисна о буџету? Да ли је то онај исти буџет који подржава постојање свега онога што се појављује у свим „ревизороликим“ земљама те и нашој?

Да ли је опредјељење да се ангажује комплетан ансамбл социјална политика примјењена на вођење позоришта? Мада поштујем људско и професионално право да се буде свој и различит ,те право да се и буде и ради , не схватам неопходност да у истој подјели глумци потпуно различитог знања и енергије постављају раме уз раме и носе задатке сличне захтјевности, зар није било за очекивати да то утиче на квалитет?

Да ли је Југ Радивојевић могао поставити нешто овакво у Србији или је већ поставио? Да ли је коректно доћи на гостовање и донијети правила игре која сам смислиш? Често се у чланцима среће податак о раду на више од деведесет представа што упућује на изузетну стваралачку енергију и брзину креативног процеса па можда и јесте постављао ?

Да ли је Југ у ствари Иван Александрович Хлестаков, лажни ревизор? Дошао да медиокритетима нашег окружја покаже како су полтронског соја и да не виде ни када цар остане го? И остане у својој недодирљивости још добро плаћен за исто? Сликан и интервјуисан, гледан од политичара и мешетара, прихватајући аплаузе и похвале ? Подсмјехујући се иритиранима који „не разумију„ гротескно и саблажњавају се на његов режисерски учинак?

Да ли је Југ у ствари добри дух који указује на то да смо мали и јадни и да је божји суд једини?

Да ли је нека надменост или ускогрудост наших позоришних и културних трудбеника навела режисера да се поигра са екипом глумаца доводећи их заиста преко ивице бизарног на сцени ?

Да ли сценске поиграрије морају бити у скупим костимима? Да ли се захтјевне режије ваља прихватити кроз занемаривање рада на глумачком исказу и дозвољавајући непрецизности у многобројним сценским ситуацијама? Да ли ми као гледаоци треба да аплаудирамо том мноштву недорађених односа на сцени?
Да ли је посао глумца да прихвати сваку индикацију коју му предочи режисер или његов асистент? Каква је корист када се глумци морају грчити без јасног вођства у бизарном мизансцену и још бизарнијој подјели? Замјена полности глумаца и ликова? “Секси сцене“ и драпње свих могућих варијанти?

Да ли је имитација карања у позоришту смијешна? У ствари да ли је карање свих,који нису ти сам, смијешно ?

Да ли су приватни фазони глумаца смијешни ? Да ли су стереотипне „фиока“ улоге глумаца препуштених лошем вођењу неопходне на сцени? Можемо ли без њих?
Да ли је неопходно да Николина Јелисавац (као Градоначелник ) мора потрошити силну енергију тек да држи нос представе изнад воде?

Да ли је ок да сам заборавио каква је музика у представи? Да ли је сценографија довољно компликована да објасни појам „огољеност“ публици?

Мноштво питања… негдје леже и одговори… ваљда…

Подсјећања ради, прича иде овако:

Постојала мала средина у којој се све знало, ко коси а и ко воду носи. Велике рибе су јеле мале рибе, мале су јеле биљке, биљке су јеле говна. Велике рибе су један другој мало пиле крв. Очи нису вадиле као ни вране мада су се ту и тамо гребале по лицу.

Онда се њима најави ревизор, дакле особа која је одаслана од неког тамо да провјери ко, шта и колико ради или не ради. Као, кад дође онда ће да им покаже како се с мамом опћи а све то му се може јер му је богомдато због рођачких веза са шуракове комшинице течом.

Ови из мале средине, можда због ораса који добро рађаше претходних година а џепова широких зарад скупљања истих, порумене од стида и у страху дочекају оног кога је пут донио из велеграда са све помоћником из малограда да се поклоне и склоне га са дворишта да у шталу и сушницу и амбар не би завиривао.

Он потом њима каза да ће све да се десити како треба ако се они само нагузе и гле чуда, они се нагузе… Човјек се „крсти“ и лијевом и десном али искусно одреагује прихватајући да се нагужен гуз не пропушта па оплете.

Измјене се пред/под њим и глумци и глумице и директори и читава екипа… чак и министар са помоћницима би угрожен а он хекла ли хекла. Браво мајсторе, тако и треба када си потентан! Чак и посматрачи ту дођу као дезерт, али није могао баш све да одради, неки су изашли са пола изведбе али не мари. Најбоље је било то што су изгледа и нагужени уживали, уз смијехом су прихватали сваку нову позу/сцену.

Негдје на крају дође и прави ревизор.

Када са дистанце од неколико седмица размислим о представи и шта је у њој у мени побудило неку реакцију која није из групе са негативним предзнаком сјетим се да су костими живописни. Свеједно ,каква је корист када се смисле и нашију весели и шаролики костими који постану најсмјешнији дио представе (комедије по замисли аутора).

Николина је веома добра што је њен препознатљиви ниво квалитета , сваки пут када изађе на сцену. Вјеровао сам Раденки Шево као ћерки градоначелника. И некако ми није сметао Жељко Еркић,уклапао се у свој задатак. (неки други су ми сметали) Порадовао сам се симболици сценографије.

Боголики друид на крају представе је памтљивији од скоро свега у истој, можда ће неко рећи да поента и јесте да буде тако.

И то би било то чега се могу сјетити док ово пишем а ако некада поново погледам ову представу можда се мој ставови разбистре и узмогнем написати текст са одговорима и ставовима.

Николај Васиљевич Гогољ РЕВИЗОР; Преводилац: Јован Максимовић Редитељ: Југ Радивојевић Асистент редитеља: Александар Пејаковић Сценограф: Драгана Пурковић Мацан Костимограф: Јелена Видовић Драматург: Раде Симовић Лектор: Милорад Телебак Инспицијент: Нада Галић Суфлер: Нада Мићић Улоге: Антон Антонович Сквозник-Дмухановски, градоначелник: Николина Јелисавац Ана Андрејевна, његова жена: Горан Јокић Марија Антоновна, градоначелникова кћерка: Раденка Шева Лука Лукич Хлопов, школски надзорник: Драгослав Медојевић Жена му: Сњежана Штикић Амос Фјодорович Љапкин-Тјапкин, судија: Љубиша Савановић Артемије Филипович Земљаника, управник добротворних установа: Гордана Милиновић Иван Кузмич Шпекин, поштар: Жељко Еркић Петар Иванович Допчински, варошка властела: Наташа Иванчевић Петар Иванович Бопчински, варошка властела: Борис Шавија Иван Александрович Хлестаков, чиновник из Петровграда: Александар Стојковић Осип, Хлестаковљев слуга: Зоран Станишић Фјодор Андрејевич Љуљуков, пензионер: Ведрана Мачковић Зубовић Иван Лазаревич Растаковски, пензионер: Ковиљка Шипка Степан Иванович Коропкин, пензионер: Мирзета Јакшић Коропкинова жена: Љиљана Чекић Степан Иљич Уховјортов, полицијски писар: Ђорђе Марковић Звиждалов Буботкин, полицајац: Огњен Копуз Абдулин, трговац: Владимир Ђорђевић Февроња Петровна Шамарова, браварка: Сандра Љубојевић Наредникова жена: Миљка Брђанин Бабић Мишка, градоначелников слуга: Данило Попржен; Келнер: Светлана Тања Поповић Ревизор: Стеван Шербеџија* *Студент четврте године Драмског одсјека на Академији умјетности у Бањој Луци, у класи доцента Жељка Митровића. Премијера: 18. 10. 2011.



0 КОМЕНТАРА

  1. Криза позоришта не утиче на кризу у друштву, а криза у друштву утиче на кризу у позоришту. Позориште ће морати доживјети своју револуцију. Та револуција ће подразумјевати повратак његовој улози какво је имало у Античком времену. Да би се то догодило мораће се са сцене макнути постојећи сатанизам који онемогућава широке видике широким народним масама. Многи медији данас подцјењују конзументе и чак што више труде се да они изгледају у својој основној вокацији као зомбији. Сакаћењем ума сакати се и све оно што даје обиљежја једном времену. Било би занимљиво отићи један вијек у будућност и погледати одатле како изгледа ово наше вријеме горе од театра апсурда. То се дакако не може догодити, али оним здравомислећим људима којима ова обогаљена цивилизација потрошача још није осакатила људство и његову вертикалу до те мјере да не праве разлику између зла и добра, је обична позорница фарсе, на којој се тешко налазе истомишљеници, а још теже пријатељи. Одлика нешег времена није уређеност, безбрижност, уљуђеност, продуховљеност, смисао у љепоти и лјепота у смислу, логика у разуму и разум у логици, није ни на средини степеница изгледа да се помичемо горе. Напротив, декаденција цивилизације која све очитије поприма обирисе иза којих се све јасније види похлепа као наглашеност „људске врлине“ је оно што је њен узрок пропадања и што је још већи злочин нешто што је императив у насилном маркетингу према онима који се још отимају подлијегању помодарству иза којег нема ничега другог осим оне зомбијевске психичке нестабилности потребне мање онима који је посједују, а више онима који би овај свијет преуредили само за себе при чему не бирају средства, било да је ријеч о економској надмоћи или убијањем здравог духа и пуштањем у јавност онога што никада не може да буде у сагласности са универзалним вриједностима смисла постојања човјека таквог како је у својој првобитној улози намјештен, а каква му је улога намјењена за веће циљеве од оних којима се сада на разне начине тенденциозно сакате.

Оставите одговор