FAHRENHEIT 9/11 (ФАРЕНХАЈТ 9/11)

Овим филмом се у профит огрезла корпоративна Америка, ријешила незгодно љубопитљивог Мајкла Мура. Као и свега, што јој је на унутрашњем идеолошком плану засметало. Простом комерцијализацијом. Борац за радничка права, сада је један од њих. Кад по Златну палму у Кану изађе у прескупом смокингу, некадашњи качкет и карирана кошуља, са спалим фармеркама до пола […]

петак, април 1, 2011 / 05:15

Овим филмом се у профит огрезла корпоративна Америка, ријешила незгодно љубопитљивог Мајкла Мура. Као и свега, што јој је на унутрашњем идеолошком плану засметало. Простом комерцијализацијом.

Борац за радничка права, сада је један од њих. Кад по Златну палму у Кану изађе у прескупом смокингу, некадашњи качкет и карирана кошуља, са спалим фармеркама до пола гузице, постају само радна униформа.

Из свега што је до сада снимио, не може се пренебрегнути да је Мајкл амерички патриота. (Што није нешто лоше или покварено!!!) Да га много више погађа што Американци губе посао, који стихијски емигрира у земље Трећег свијета; него што војна машинерија његове земље, сије смрт по том истом свијету. Зашто је онда изабрао пети филм, да тако оштро нападне спољну политику родне груде?

Зато, што је није ни напао. Његова зла Америка има име. Још више презиме: Буш. Џорџ млађи је, метафизички гледано, узет као жртвени јарац; јер је продуцентска моћ филма расла, једновремено са цијеном сирове нафте. Народско-јаранска поетика Мајкла Мура, изванредно приближна простом свијету, овдје је дошла до својих граница. Срозала га на ниво младалачке (и необразоване) ограничености.

Кратковидо персонализујући све у Буша, он виче: Држ`те лопова! Омогућавајући правим крадљивцима измишљене ауре части УН, да се извуку на задња врата Конгреса. Показујући свега чланску карту Демократске страке.

Зашто истицати везу Бушових са оружничким трустом Карлајл, истовремено прескачући да се одатле финансира и Фонд за отворено друштво? Можда је тајна да је и Џорџ Сорош један од дионичара? Било би далеко праведније, да је филм по старој матрици назвао »Џорџ и ја (пута два)«. Овако је само мало нетипичнији пропагандни спот, у корист сенатора из Масачусетса. (А ко се још сјећа Џона Керија?)

Нежељени утисак је да и Мур злоупотребљава трагедију из Њујорка. И нова потврда, да дисидент свјетску славу увијек стекне најгорим дјелом. Основна вриједност ранијих, јесте да их прави типични, дебели Американац. Французи су само доказали, да се највише цијени тужибаба у сродству са туженим. Није то ваљда освета за Амелију Пулен?

Зар да наш ватрени и надарени антиглобалиста (за којег смо сви навијали), тако улизички сретно навуче француски издркани куртон за петоколонаше? Нема шансе! А ево и зашто.

Мајкл Мур је још за свој први документарац (Роџер и ја) потписао уговор од 3 милиона долара са Браћом Ворнер. При томе је филм направљен за (мало надуваних) 250.000 долара, а зарадио је на крају 7.000.000.000. Дакле, Мајкл Мур је мултимилионер од почетка своје документаристичко-љевичарске каријере гласноговорника радничке класе.

Фаренхајт је већ првог викенда зарадио 23,9 милиона долара, што ће рећи да је Мајкл тешко онај гладни, којем сигти не требају вјеровати.

Уз то је и врло селективан кад је у питању спољна политика, јер САД су, осим Ирака, мимо повље УН напале и још једну земљу. Муру отимање Косова од Србије ваљда није било занимљиво, јер због тога није скочила цијена нафте код куће.

Да би неко из овог дијела свијета опет повјеровао у његов реднечки аутфит, Мајкл треба доснимити Целзијус 24/3.

 


(Редитељ: Мајкл Мур)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *