Eвропска и евроазијска безбедност

У савременим геополитичким анализама углавном се пише о такозваној евроатлантској безбедности. То, ни као ни форма, ни као садржај, нису у складу са интересима глобалног мира и безбедности. Много је практичније да се пође од поставке система евроазијске безбедности као природног и у свим инстанцама логичног система. Крајем XX века у Европи је по први […]

среда, децембар 22, 2010 / 15:00

У савременим геополитичким анализама углавном се пише о такозваној евроатлантској безбедности.

То, ни као ни форма, ни као садржај, нису у складу са интересима глобалног мира и безбедности. Много је практичније да се пође од поставке система евроазијске безбедности као природног и у свим инстанцама логичног система.

Крајем XX века у Европи је по први пут после 1945. године букнуо рат. Поред локалних грађанских оружаних сукоба, НАТО је скоро три месеца на Србију изручивао ракете и бомбе. Рат је окончан насилним одвајањем од Косова од Србије и његовим проглашењем независном државом.

Није прошла ни деценија, а у Европи је поново букнуо рат – овог пута између Грузије и Јужне Осетије. Резултат тог рата је одвајање Јужне Осетије (а такође Абхазије) од Грузије, без обзира на категорично одбијање Грузије да се сложи са таквим исходом (овде признање нових држава није било тако значајно као у првом случају).

Постало је јасно да у савременом свету у његовим новим обрисима (доминација једнополарности и сазрела неопходност преласка на нову структуру – вишеполарности) постојећи системи безбедности, како глобални, тако и регионални, не функционишу.

Руски приступ новом систему безбедности не предвиђа уништење постојећих структура (ОУН, ОЕБС, НАТО). Нови споразум не треба да осигурава безбедност својих учесника науштрб безбедности других земаља, не треба да допушта акције, које би слабиле јединство заједничког простора безбедности и не треба да допушта, да војне алијансе настају на штету безбедности других учесника споразума.
Иницијативе које долазе од и из Русије, потенцирају међународно право и институционални фактор. Потпуно су јасне одреднице, које би Русија радо видела у неком будућем споразуму и то је дефинисано у два блока докумената.

Први блок могао би да потврди темељне принципе међудржавних односа: поштовање суверенитета, територијалне целовитости и независности држава, немешања у унутрашње ствари, равноправност и право народа да располаже својом судбином (другим речима – право нација на самоопределење).

Други блок могао би се сконцентрисати на основне принципе развоја режима контроле над наоружањем, трећи – на принципе сређивања конфликата и четврти – на механизме сарадње држава и организација у супростављању новим опасностима и изазовима.

Иако је руска визија апсолутно јасна и врло примамљива, она наилази на много тешкоћа које су изражене кроз:

Као прво, постоји ОЕБС. С једне стране, шири се критика, каткада изузетно оштра, како на адресу ОЕБС, тако и конкретно на адресу Завршног документа Конференције о безбедности и сарадњи у Европи. С друге стране, ОЕБС се не искључује из реда партнера новог пројекта. Настаје, поред осталих, питање: да ли је потребно стварати дублирајући Споразум или је боље појачати већ постојећи Споразум о европској безбедности и сарадњи, у крајњој линији, његову прву «корпу»?

Тим пре што је целокупни пројекат добио назив «Хелсинки-плус».
Друго, постоји блок НАТО. Не можемо а да не видимо да НАТО проширује не само географску, него и функционалну «сферу одговорности», отворено претендујући на глобалне функције. Све то води ка повећању војног контингента САД у Европској зони, мења квалитативне и квантитативне параметре америчког војног присуства у региону. И уопште, долази до драстичног јачања НАТО као војно-политичке организације. При том је добро познато, да је током последњих година постојања СССР на преговорима било говора о трансформисању НАТО из војно-политичког у политички или политичко-војни савез (упоредо са одговарајућим трансформацијама Организације Варшавског уговра (ОВУ). Међутим, ОВУ је нестао, а НАТО наставља да се активно шири на Исток, укључујући у своје редове не само бивше чланице Организације Варшавског уговора, него и неке бивше совјетске републике, а планови у том правцу су малтене далекосежни.

Опште је познато да је ОЕБС доста нефункционална организација, а да је НАТО прешао пут од система колективне безбедности до унилатералног америчког вођства и потпуне контроле, што не даје наду да се послу приступи коректно од стране САД, за разлику од Русије.

Коректна и свеобухватна анализа вероватно би показала да је управо ширење НАТО и довело до кризе активности у оквирима «прве корпе» Конференције о безбедности и сарадњи у Европи? У сваком случају, овде постојеће противуречности могу постати мина успореног дејства под сваким споразумом о безбедности.

Један од основних показатеља новог приступа систему интегралне безбедности и као потврда његовог «напредовања», могао би бити предлог да се у састав учесника новог Споразума о европској/светској безбедности укључи Народна Република Кина, што би унело принципијелно нови елеменат у архитектуру стваране структуре безбедности, учинивши је евроазијском.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *