Ето вам комедија, јеб´ла вас она…

Театар из угла лаика, коментар представе НА ДНУ КАЦЕ, надреалне народне бајке Пише Драган Тешановић Сретне грађанин глумца и поздрави га са све поштовањем, размијене неколико учтивости, упитају се за здравље дјеце и тако то. Наравно, грађанин који је прошле године ишао једном у театар каже глумцу како га је препознао у тој представи и […]

недеља, мај 22, 2011 / 09:00

Театар из угла лаика, коментар представе НА ДНУ КАЦЕ, надреалне народне бајке

Пише Драган Тешановић

Сретне грађанин глумца и поздрави га са све поштовањем, размијене неколико учтивости, упитају се за здравље дјеце и тако то. Наравно, грађанин који је прошле године ишао једном у театар каже глумцу како га је препознао у тој представи и поред шминке. Оно јесте да је била је мало тужнија представа (читај досадна и подугачка) али симпатично је то њему било све у свему.

И онда чувено питање : „ Када ће бити нешто ново у позоришту ? Нека комедија !? Али она права…народска…да се исмијемо..то нам треба!“

Глумац је на тренутак помислио да је грађанин заиста с намјером дошао да гледа прошлогодишњу представу а не да је имао госте из иностранства који су хтјели да оду да виде локални театар. Ипак брзо се врати у збиљу након тренутка краткотрајне невјерице и уз осмијех одговори.: „Ма биће сад једна, саме су провале, пукнућеш од смијеха!“

Симптоматично је већ одавно да је модерни конзумент театра већински жељан јефтине забаве и да она мањина која настоји од театра добити духовну храну не може оправдати финансијску исплативост умјетничког приступа театру.

Према томе, ако се прави представа на сцени мора да се псује, дрпа за јаја и сисе, да се прича о политици и историји па макар она била и измишљена, да се одсијецају главе, да се бар учини да се види нека минџа, да има кревељења и идиотских фазона, да се увијек неко са неким свађа, да су они други криви, да смо ми говна, да се педери љубе (извињавам се на овој формулацији али је у контексту популистичког погледа на позоришну умјетност) и да има ракије и продатих генерала и да има још ракије, и болесних бјелосвјетских чиновника који нам серу по земљи и да има курвалука и пластичних операција и туђе дјеце у колијевкама и колца на четересници и измишљене историје још… и… и… онда је то најкуље.

Гротескно наше насушно

Наравски ако ко познаје рад Николе Пејаковића од раније јасно му је да се човјек исмијава са свим оним што јесте пожељан комерцијални театар, да изговори реченицу из наслова текста у фусноти сваке реплике која постоји у представи и да суштински није смијешно него да је јадно што се све измјешало… и ми и они… и Европа и стајско ђубриво… и бебе и ђедови… и тв и позориште… и умјетност и свиње… и браћа и душмани… али добро шта је ту је… ту јееееее…

У овој земљи која је огољена до дна касе (није грешка дно касе је оно гдје смо ми с дна каце) свакодневно се враћамо одакле смо дошли тј „у пичку лијепе материне“ како то лијепо симболизује отвор на платну у дубини сцене који ме ни на шта друго не подсјећа осим на горе наведено споловило универзалног значења.

Ако се одлучите ићи да гледате ову представу покушајте да чујете вапај који избија испод гротеске на површини, јер лијепо је да се ми смијемо – лакше нам је мало онда, али који курац правити позориште ако нико неће изаћи ван а да не помисли о разлозима зашто је дрво голо и има ли то какве везе са чекањем… и зашто смо такви полтрони, откуд нам такав удворички ген… и ко је Шагал… и који су Доњи а који Горњи… и што људи у краватама пјевају ојкаче… и ко је чисте крви у овој земљи ракије и празне приче… у овој земљи гдје се никад сложити не можемо осим, можда, када је спољни непријатељ ту, у земљи у којој „да нас јебеш“ не знамо шта смо ми и шта су они и шта је оно.

Мада шта год глумци играли ствари су исте, шта год Никола режирао ствари су исте , шта год ја писао ствари су исте, ипак ако не радимо оно чим се бавимо макар колико то било „слабашно“ онда пристајемо да је бесмисао побиједио. Овако чинимо да се барем између себе тапшемо по рамену и кажемо : „Јебеш га , пливај даље“ па колико се добаци добацило се.

Сценографија као херцеговачки крш… са сувим шљивиним дрветом… празна и јалова… апсурдна… као привредни раст ове земље… као њене свијетле перспективе у којима нема младих… рупа у платну на дну сцене недвосмислени симбол горенаведеног дијела тијела… троношци довољни за нас и тапациране столице за странце. Браво. У контри костим, онако природан, реализам до јаја… браво опет, у једоставности је љепота.

Избор музике сјајан… једна од ствари које ме подсјећају на Тарантина… јер оно што је код Квентина и Николе слично је дефинитивно изврсно познавање медија у коме стварају као и да су наслушани врхунске музике и да својим талентом и знањем стварају невјероватне комбинације опозитних музичких и сценских дијелова које потом изгледају и звуче тако природно.

Класици рокенрола у блату наше домовине и уз шупу са чокањем ракије. Незабораван доживљај. Па онда ојкаче које пјевају све са краватама… још да се глумци додатно опусте са тим гласовима… биће журка… можда би требали пити праву ракију током представе… можда им се и придружи раја из публике… а при том текстови пјесама воде кроз кроз представу попут наратора. Сјајно!

Добитна комбинација глумаца

Глумачка подјела у стилу „не мијењај тим који добија“ је оправдала очекивање са разликом што је овај пут Горан Јокић био човјек коме сам највише вјеровао, играо је свјеже, посвећено, сведено. Јокићев амнезирани генерал је једна од бољих глумачких остварења његове каријере.

Жељко Стјепановић је остао мајстор, мада не бриљантан као што умије бити, централна сценска личност како му и приличи али са помало недореченим говорним радњама када су дужи дијелови текста у питању мада ни остатак екипе није бљескао у надреалним тирадама тог писца Теодоровића (који као да је са Николом пио кафу свако јутро од ране младости).

Али пинг-понг репликама, који је неопходан у доброј комедији, и игра без текста , код практично читаве екипе одлична, отклањају ову замјерку као мање битну. Наташа Иванчевић овај пут донијела неку другачију енергију у односу на ону која је иначе краси, као да је додала неки другачији зачин у своју игру, неки егзотични бибер (или је до Николе). Шавија „беба к’о сунце“, себе достојан у осталом.

Млади глумци импресионирани доживљајем су се држали девизе да ако оставе утисак да озбиљно раде а помало шмирају да је то пут ка публици, ма само оплетите. Снежана Штикић је одиграла као да јој је режирао Никола Пејаковић… то је било занимљиво, доообро одрађено… од публике сам чуо коментаре да је сјајан начин на који је то урадила… али мени некако је било то све превише од превише па бих био задовољнији да је у репризама видим мало животноликију, тачније са обрисаним мрљама са лика које су остаци принципа како мали Перица замишља калаштуру.

А Љубиша… ех Љубиша… рекао бих да је дефинитивно вријеме за сљедећу добитну комбинацију поступака…иако су мени драги људи ,у чији укус не сумњам, рекли да је његов приступ лику добро представио тог ни вамо ни тамо човјека, и да су му вјеровали, што је одлично и за њега и за представу.

Ја био бих сретнији посматрач да некако мање радњи и ријечи и уопште игре примијетим као понављајући образац у његовој игри кроз представе које су му на репертоару јер потенцијал сценске разноликости коју глумац може приказати отавара још непрегледно море могућности који су и у овој Љубишиној улози и у другима тек дјелимично истражени.

Дакле, Никола добро је…положио си. Показ’о си да си мајстор, изгледа да си читао и књиге у којима се помиње аверзивна терапија којом се овисници о којечему нпр никотину излажу претјераним количинама истог па им се то огади.

Негдје у средини друге половине представе ми се учинило да се публика престала смијати јер се овердозирала (вјерујем да је то тако јер стварно бих био разочаран да је то само пао темпо јер екипа није „изнијела“).

Надам се да ће сљедећа представа бити са мање зајебације и више за душе нас других. Дај чова, нешто јаче, онако драмски или дај замисли да на свијету има љубави и пјевај и о њој мало, дакле дај романтике, или чојства и јунаштва бар… дај да се заледи идиотски осмјех на лицима средњих или дај им да плачу у мелодрами, тај дио нисам гледао код тебе раније… Ма шалим се, само напријед, пичи шта ти је мило срцу, постао сам субјективан према твом раду и свиђа ми се, али праааво, а знаћеш изабрати сљедећу тему сигуран сам.

Народно позориште Републике Српске Павле Теодоровић : На дну каце , народна надреална бајка ; режија Никола Пејаковић;
Сценограф Драгана Пурковић Мацан; костимограф Ивана Јовановић; музика Никола Пејаковић – Петар Билбија; лектор Милорад Телебак; фотограф Драго Вејновић; асистент редитеља Немања Савановић

улоге ВАСИЛИЈЕ ЧАРАПИЋ – Жељко Стјепановић; ЈАБУЧИЛО – Борис Шавија; БРАНКОВИЋ – Љубиша Савановић; ЕН ЕН ЛИЦЕ – Горан Јокић; Чарапићка – Снежана Штикић; ГВОЗДЕНОВАЧА- Наташа Иванчевић ; ВОЈНИ АТАШЕ- Стеван Шербеџија; АТАШЕОВ СУПРУГ – Стеван Шербеџија



0 КОМЕНТАРА

  1. Одлична је представа, тако је добро поставио,дијалози су генијални (нпр. ‘генерали за шаку биометрије’).

    Пејаковић је заиста аутентичан, а то је јако тешко бити у данашње вријеме.

    Обавезно погледајте представу, нећете се покајати!

    УП.Одлична је фора са цуцлом 😉

Оставите одговор на buddha Одустани од одговора