Душан Пророковић: Зашто ће Сирија скупо да кошта Запад

Америчка политика престижа почиње да преовладава као основно средство спољнополитичког наступа у Сирији. Један од претходних чланака у којем је потписник ових редова прилично храбро устврдио како напад на Сирију може бити и крај НАТО изазвао је доста полемика. Критике које су се могле прочитати углавном су се тицале (пре)наглашавања података о војној снази НАТО, […]

субота, август 11, 2012 / 17:22

Америчка политика престижа почиње да преовладава као основно средство спољнополитичког наступа у Сирији.

Један од претходних чланака у којем је потписник ових редова прилично храбро устврдио како напад на Сирију може бити и крај НАТО изазвао је доста полемика. Критике које су се могле прочитати углавном су се тицале (пре)наглашавања података о војној снази НАТО, његовој унутрашњој организацији као и економско-технолошкој доминацији западних земаља. Ваљда зато, гледано из наведене перспективе, изгледа како је НАТО неосвојива тврђава, коју ништа не може срушити. Поготово је не може срушити, са глобалног аспекта посматрано, малена Сирија са ограниченим војним и економским капацитетима. Водећи се за оваквим аргументима, могло би се и закључити како северновијетнамске снаге нису имале никакве шансе против САД или како авганистански устаници нису имали шта да траже против бројних и опремљених совјетских трупа. За положај једне државе у међународној политици битни су и њена војна и економска снага, али те две ствари нису увек и гаранција да ће се постићи зацртани спољнополитички циљ. Како ће се ствари развијати зависи од пуно фактора, а један од важнијих су методе и технике које се у спољнополитичком наступу примењују. Њиховом анализом лако је видљиво шта представља најрањивију америчку тачку данас, чиме теза да напад на Сирију може значити крај НАТО, само добија на тежини.

Један од познатијих средњоевропских политиколога, прашки професор Оскар Крејчи, ослањајући се на америчке теоретичаре, утврђује неколико метода и техника, односно политика које држава може примењивати у свом спољнополитичком наступу. Једна од њих је и политика престижа. О политици престижа је још давно писао и чувени британски историчар Ален Тејлор, који је са пуно ироније тврдио како се понекад ратови воде због необјашњиве ствари, за коју чак не постоји ни израз у енглеском језику, већ се користи позајмица из француског – престиге. Политика престижа се готово увек везује за велике силе. Мале државе, чак и када је примењују, углавном тако одговарају на провокације великих и јачих. По правилу, што је држава већа и јача, то се и политика престижа чешће примењује. Неколико недеља по почетку НАТО агресије против СР Југославије, Мајкл Манделбаум је писао како би и највећим америчким политичким умовима, какви су на пример били Џон Квинси Адамс, Абрахам Линколн или Теодор Рузвелт, било тешко докучиво зашто се САД са толиком снагом фокусирају на један „некадашњи мали отомански посед“. САД су наравно, имале и одређене геополитичке интересе везане за Балкан, али је те своје циљеве Вашингтон могао остварити и без уласка у рат. А, ако се желео увести у политичку праксу принцип употребе силе без одобрења СБ УН, то је, у мањој или већој мери, опет спојено са политиком престижа.

Сиријско ново поглавље

Овим би се могла објаснити и последња дешавања у Сирији. САД имају очигледне и лако препознатљиве интересе на Блиском Истоку. Према свему, изгледа да је већ неколико година уназад барем једна такозвана еклектичка група радила на проценама и предлозима везаним за Блиски Исток. Решење које се примењује у пракси је демонтажа досадашњих система, успостављање нових политичких конструкција – нестабилних у сваком погледу да би се цело подручје лакше контролисало споља. Испоставило се, међутим, да је тако нешто много лакше осмислити него спровести у пракси. Једина земља где је посао завршен брзо и ефикасно био је Тунис. Чак се и на примеру мале, етнички и политички хетерогене Либије, коју је било лако изнутра дестабилизовати, а која се практично није могла одбранити од озбиљније спољне претње, показало да је овакав приступ мањкав и ризичан. О томе шта се после свега десило у Египту не треба ни трошити речи. О томе ће се тек писати у будућности.

Елем, сиријска криза је отворила сасвим ново поглавље америчке блискоисточне епопеје. Како се и очекивало, Сирија се показала много чвршћим орахом него што су то западне обавештајне службе предвиђале. Поред тога, Русија и Кина, које су се уздржале приликом гласања СБ УН о увођењу зоне забрањеног лета над Либијом, годину дана касније су уложиле вето на сличне предлоге који су се тицали Сирије (формално, неки делови западних предлога су били значајно другачији него у случају Либије, али се суштински све сводило на исто – отворити пут за ваздушне ударе појединих НАТО земаља против сиријских власти). Развој ратних операција на терену се није одвијао онако како су то предвиђали разни војни експерти и аналитичари, а на међународном плану створила се релативно снажна антиамеричка опозиција. Због тога ни већ унапред припремљени случајеви наводних „злочина Асадових трупа“ једноставно нису прошли. Неки од тих покушаја су изазвали потпуни контраефекат. Због свега у питање је почео да се доводи „амерички престиж“.

И баш због тога америчка политика престижа почиње да преовладава као основно средство спољнополитичког наступа у Сирији. Сви предлози председника Асада су одбацивани, комуникација са Русијом и Кином се свела искључиво на покушаје вршења притисака на ове две земље у циљу омекшавања њихових ставова, а све је у овој игри уложено на једну карту – побуњеничке снаге. Тиме су сва врата за могуће компромисе затворена, а улог је подигнут на највећи могући ниво. Уколико су желеле да остваре своје циљеве, САД су могле да пристану на неки од Асадових предлога, гарантују Русији и Кини одређене уступке везане за њихове стратешке интересе и добију на времену да припреме политичке снаге које ће преузети власт у Дамаску за годину-две дана на неким будућим изборима на којима би ионако они бројали гласове.

Исто као што су могли и око Косова и Метохије да пристану на компромис који је Милошевић нудио, о чему је причао Зоран Лилић одмах после преврата октобра 2000. године. Свеједно, имали би своје снаге на Косову и Метохији, чиме би фактички војно контролисали овај простор а Милошевић би вероватно изгубио председничке изборе годину дана касније. Шта би тиме САД изгубиле? Ништа. САД би своје геополитичке циљеве испуниле, али би цела безбедносна архитектура такозваног Западног Балкана била одрживија. Овако, морали су да уђу у авантуру проглашавања тзв. Републике Косово, чиме су себи направили неколико проблема (највећи проблем себи су направили у Абхазији и Осетији, али поред тога треба подвући и спора признавања тзв. Републике Косово од других држава, све веће проблеме са шверцом наркотика, као и то што су својим поступцима дугорочно „гурнули“ Србију у чврст геополитички загрљај Русије), а што је још горе, отворили су и врата за нека нова сукобљавања на Балкану у будућности.

Наметање ирационалне политике

Као што је због престижа званични Вашингтон ушао у авантуру са косовским Албанцима, у којој, све су прилике – може само да изгуби – тако је због престижа званични Вашингтон подигао улог у Сирији до невероватне висине, па он сада барем десетоструко премашује реалну, објективну вредност „сиријских геополитичких деоница“. Због тога САД се сада вероватно морају директно укључити у овај сукоб, на начин како је то било и у Либији (само што, за разлику од Либије, овога пута неће бити препуштања водеће улоге британско-француским снагама). У супротном, чак ни свргавање Асада не гарантује им ништа јер се на другој – побуњеничкој страни изгледа накупило толико припадника екстремних исламистичких организација да су све шансе да би се свега неколико месеци по „освајању“ Дамаска, Сирија претворила у нову Сомалију. Директно укључивање САД у сиријски сукоб може довести до тектонског поремећаја у међународној политици на исти начин на који су до тога довели на пример Вијетнамски рат или интервенција СССР у Авганистану. А иза свега стоји једна необјашњива ствар, за коју чак не постоји ни израз у енглеском језику – престиж.

Политички аналитичари су склони томе да иза сваке одлуке траже неке рационалне разлоге. Ипак, често се иза неких кључних одлука не крију никакви рационални разлози, већ баш супротно – оне су потпуно ирационалне. И, што се више примењује политика престижа, одлуке ће постајати све ирационалније. А једном када се крене путем ирационалности у међународној политици, тешко се са њега враћа на исправан колосек. Наша стварност је потпуно ишчашена, ненормална. Данас је сасвим уобичајено да гомила политичара, аналитичара и новинара преко водећих светских медија саопштава како Србија треба да призна тзв. Републику Косово да би имала извесну будућност, како је Либијцима данас боље него под Гадафијем зато што коначно могу да гласају или како је за Копте важно што је Мубарак коначно свргнут.

Да би се оправдала ирационална политика неопходно је и да се други подреде њеним оквирима и да је прихвате као реалност. Зато Срби треба да прихвате комадање државе и одрицање од сопствених геополитичких интереса, Либијци да се задовоље хаосом у којем живе са платама које су за свега годину дана спале са европског на централноафрички ниво а Копти да певају што је Мубарак свргнут иако их тада нико није убијао на улици нити им палио цркве. Ови примери су важни да би се објаснило како велике силе често немају намеру да мењају своју политику и враћају је на колосек рационалности, већ да очекују од малих држава да своје визије приспособе њиховим ирационалним циљевима.

Поставља се питање колико ће други унутар НАТО пратити овакву политику САД? Велики број проблема појавио се већ у случају Либије, када је Немачка одбила да подржи важне предлоге САД и Велике Британије. Расцеплина која је настала око Сирије много је већа. Чини се чак и непремостива. Јер зашто би друге државе прихватале ирационално постављање Вашингтона и још тако нешто плаћале из сопственог буџета преко учешћа у НАТО подухватима?

Иначе, Ален Тејлор је иронично писао о престижу у контексту избијања Првог светског рата и понашања Аустроугарске према Србији. Ко је уопште могао у Бечу помислити да ће њихово понашање изазвати потпуни хаос на целом континенту? Па судећи према историјској грађи – готово нико од битнијих доносиоца одлука. Беч је био заузет одбраном сопственог угледа и очувањем престижа. У таквим околностима политика је постајала све ирационалнија, па су и аусторугарски улози постајали све већи да би коначно достигли и десетоструко врећу вредност од објективне, реалне. То се на крају није могло одбранити јер се није могло рационално објаснити. На крају баладе, ни од какве користи им није била ни вишеструка војна надмоћ у односу на Србију, ни њхова перфектна унутрашња организација, као ни економско-технолошка доминација.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *