ДРУШТВО МРТВИХ ПЈЕСНИКА (DEAD POETS SOCIETY)

Искључиво за оне, који крећу у средње школе. Сањаре, и живе од великих идеја. Институције ће касније обавити свој разочаравајући посао. Они који су то прошли, наћи ће велику дозу патетике. Али и да је филм и даље инспиративан. Потреба да се по сваку цијену мисли својом главом особина је многих личности, па ће сви […]

субота, новембар 12, 2011 / 07:06

Искључиво за оне, који крећу у средње школе. Сањаре, и живе од великих идеја. Институције ће касније обавити свој разочаравајући посао.

Они који су то прошли, наћи ће велику дозу патетике. Али и да је филм и даље инспиративан. Потреба да се по сваку цијену мисли својом главом особина је многих личности, па ће сви са овим рецептором уживати.

Прича о професору књижевности, који покушава превазићи систем. Не само због самоубиства једног од ђака, али дефинитивно се намеће сравњење овог дјела, са романом Степски вук, Х.Хесеа.

Кроз читаво то дјело, провлачи се фрустрација исувише строгим родитељима. Направили су главног лика уштогљеним, и скоро бесполним. Гледајући умјетничке клизачице које плачу послије наступа, дјелује да од таквих карактера не би ништа ни било, да им родитељи нијесу такви.

Злостављаним одрастањем, добили су систематично образовање и радне навике. То је у комбинацији са узбурканим духом (иначе недовољно бунтовним) довело до великих дјела. У противном, били би претјерано лијени, или интелектуално развратни. Уз родитеље пуне разумјевања, постали би просјечни шрафчићи.

Вијци у систему, који у овом изванредном и до патетике идеалистичком филму, самеље и слободоумног професора, и његове ђаке чистог срца.

 

(Редитељ: Питер Вир; Улоге: Робин Вилијамс, Итан Хок)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *