Дозвола за критику

Ко може да пише умјетничку критику? Или – ко смије да пише умјетничку критику? Пише Горан Дакић Прво питање је током полемике о ораторијуму "Голгота јасеновачка" еволуирало у друго, које јесте његов најрадикалнији облик и који упориште има у оном дјелу партијског и псеудоинтелектуалног ешалона који непрестано пројектује мисао о заједничкој стварности и заједничкој умјетности, […]

четвртак, мај 23, 2013 / 13:32

Ко може да пише умјетничку критику? Или – ко смије да пише умјетничку критику?

Пише Горан Дакић

Прво питање је током полемике о ораторијуму "Голгота јасеновачка" еволуирало у друго, које јесте његов најрадикалнији облик и који упориште има у оном дјелу партијског и псеудоинтелектуалног ешалона који непрестано пројектује мисао о заједничкој стварности и заједничкој умјетности, у потпуности се одричући "напоредне стварности уметничких дела" . За такве критичко вишегласје не постоји. Али, манимо се залудних философских промишљања и покушајмо на тлу праксиса одговорити на прво питање: ко може да пише умјетничку критику?

Чини ми се да за такав ионако незахвалан посао постоје (само) два услова: да онај који пише зна 30 слова и да иста умије да распореди у логички артикулисану цјелину. Ако, ето, не зна, што би рекле укрштенице, седамнаесто слово азбуке или му се мисао губи и прије прве тачке – посао ће, нема сумње, бити ћопав. Анонимни критизантски пандемонијум признаће и такву критику за легитимну уколико је она позитивна, уколико афирмише дјело. Тада индолентна групација просјечних неће ићи у ситна цревца и неће тражити од критичара да познаје одређену методологију, да вјешто барата терминолошком апаратуром и да је инициран у струку посредством виших сила или пак оних земних које неки именују и као факултетско образовање. Нестручност критике, другим ријечима, биће компензована позитивном критиком.

Али ако, авај, исти критичарски изрод напише негативан осврт, онда дрвени адвокати престају са јаранским тапшањем по рамену и са бијесом увријеђенога једном руком, док јагодице прста не побијеле, држе caps lock, а другом махнито туку по тастатури: МУЗИЧКИ КРИТИЧАР, МУЗИЧКИ КРИТИЧАР, МУЗИЧКИ КРИТИЧАР! Они у првом случају не очекују да критичар може да уради структуралну и хармонијску анализу Листове „Игре смрти“, али се подразумијева да он то мора да зна ако пише негативну критику о ораторијуму "Голгота јасеновачка" или о било којем другом дјелу широм "земљиног шара". (Иако сам о концерту Симфонијског оркестра Академије умјетности Универзитета у Бањалуци писао потпуно занемарујући струку, али уједно и више него афимативно, нико се није нашао да постави питање: како тај и тај може да пише то и то када не познаје ствари те и те?)

Још једноставније: позитивна критика се подразумијева, а негативна се схвата лично. Мени не пада на памет да дотурам списак великих који су се вјенчали с једном струком, а цијели су живот, или бар добрим његовим дијелом, писали о сасма другим стварима, потпуно генијално и нестручно. Не намјеравам ниједног тренутка да се поредим с таквима, наравно, али тај потенцијални списак видјеће и пронаћи ће свако ко за тренутак сиђе у више предјеле земнога, а Олимп остави онима који су свој еден одавно заслужили. Што нас доводи до другог питања: ко смије да пише критику?

Критику, сходно претходним премисама, смије да (на)пише само онај ко на уму има апологију илити панегирик. Све мање од тога је недопустиво, све мање од тога се класификује као критичарско варварство у којем сујета и није тако невина. Господа која са комплексом малог бога распоређује ко смије, а ко не смије да пише критику, у свом кутку галаксије препознаје мелодију искључиво подударну њиховој менталној фреквенцији. (Када је прије неколико година књижевник, сликар и критичар Мирко Вуковић у 17 наставака у "Гласу Српске" исписао негативну критику антологије Живка Малешевића и Анђелка Анушића "Насукани на лист лирике", кроз неколико дана је у Међународном прес центру одржан округли сто о аутору критике и његовом, како су тада говорили увријеђени аутори, чаршијском зулуму.)

Указивање прстом за такве је неопростиво, ма колико то показивање заправо бенигно и у ширим културолошким размјерама небитно било. И зато пријетња тужбама и судовима није никакво скрушено брањење себе и струке, већ трагично пуцање по принципу fire all weapons на онога ко се усуди да макар и нестручно дирне у самопрокламоване величине. Опет ми не пада на памет да се поредим с оним који је то изговорио, јер његова жртва није од овога царства, али: Пуцајте, ја и даље држим час.

Послије слова, дв’је су напомене, што би рекао Маројевић:

Прва: Онима који се позивају на струку имам да кажем оволико: ако је струка "оно" што су поводом ораторијума "Голгота јасеновачка" за "Глас српске" рекли стручни за умјетничку музику – онда, брате, машала!

Друго: Откако аз грешни дијак именом и презименом потписан горе написах осврт на ораторијум "Голгота јасеновачка", многи стручни, са којима се знам здраво за здраво, позваше ме на кафу.

Паметноме доста.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор