Докази под лупом: Како је осуђен генерал Толимир?

Без трунке доказа предочених током суђења који би указивали на постојање у писаном облику плана за удружени злочиначки подухват да се врши убијање, и без икаквих директних изјава којима би се доказивала таква намера, већина се позива на посредне доказе (circumstantial evidence) приликом утврђивања умишљаја. Пише: Стефан Каргановић У свом издвојеном мишљењу у пресуди генералу […]

уторак, децембар 25, 2012 / 12:44

Без трунке доказа предочених током суђења који би указивали на постојање у писаном облику плана за удружени злочиначки подухват да се врши убијање, и без икаквих директних изјава којима би се доказивала таква намера, већина се позива на посредне доказе (circumstantial evidence) приликом утврђивања умишљаја.

Пише: Стефан Каргановић

У свом издвојеном мишљењу у пресуди генералу Здравку Толимиру, судија Приска Нијамбе изнела је низ темељних примедби на рачун закључака које је извела двотрећинска већина. Узгред, треба појаснити да мишљење судије Нијамбе није само "издвојено", у смислу да је посебно, већ на изворном енглеском гласи: "dissenting opinion". То значи "противно," или "супротстављено," мишљење. Правна анализа судије Нијамбе то, заправо, и јесте: стручно беспрекоран есеј где се сви стубови на којима пресуда већине почива систематски доводе у питање. У њеној критици истичу се следећи општи ставови:

"Приликом одлучивања, већина се руководила доказима који по мојој процени, као што ћу у продужетку показати, не подржавају њихове закључке на начин који би био у складу са захтевом ‘ван сваке разборите сумње’". (Пар. 3.)

Такође: "Без трунке доказа предочених током суђења који би указивали на постојање у писаном облику плана за удружени злочиначки подухват да се врши убијање, и без икаквих директних изјава којима би се доказивала таква намера, већина се позива на посредне доказе (circumstantial evidence) приликом утврђивања умишљаја ". (Пар. 73.)

Фокусираћемо се на овај аспекат првостепене пресуде у предмету Толимир и у вези са тиме навешћемо неколико илустративних примера.

Фантомски телефонски позив

Наводни телефонски позив официра за безбедност Зворничке бригаде, Драга Николића, начелнику штаба те бригаде, Драгану Обреновићу, један је од кључних момената хашког наратива о Сребреници од како се, 2003. године, Обреновић нагодио са Тужилаштвом и од тада тврди да је било тако. Укратко, у пар. 406 Толимирове пресуде стоји да је Драган Обреновић, као сведок-сарадник Тужилаштва, посведочио да је 13. јула 1995. примио једну важну поруку. Наводно, позвао га је официр за безбедност Драго Николић да га као начелника штаба обавести о планираној операцији убијања муслиманских заробљеника и да захтева одобрење за коришћење неколико људи у ту сврху. У пар. 1056 пресуде наводи се да је Драго Николић наређење за убијање заробљеника примио лично од официра за безбедност Братуначке бригаде, Момира Николића.

На свом суђењу пре неколико година, Драго Николић се у вези са овим није изјашњавао. Према томе, веродостојност информације у потпуности зависи од тврдњи Момира Николића и Драгана Обреновића, двасведока-сарадника који су склопили нагодбу са Тужилаштвом. У пресуди Толимиру овај податак игра важну улогу као доказ сазнања релевантних структура ВРС, па посредно и самога Толимира, о одвијању операције масовног убијања.

У Толимировом већу, већина је прихватила исказ Момира Николића, али се при том није бавила проценом његовог кредибилитета. На страну начелна непоузданост исказа лица чији је мотив да помоћу нагодбе ублажи своју казну. Поред тога, у Николићевом случају постоји још један важан моменат. Док је склапао нагодбу, Николић је очигледно претерао у ревности да тужилаштву пружи доказе искрене сарадње. Измислио је и себи приписао два убиства за која се касније, под унакрсним испитивањем, испоставило да их није починио. После те бруке, Веће MKTБJ донело је закључак да је као сведок Николић у толикој мери непоуздан да убудуће његове исказе више не би требало прихватати без додатних доказа (Првостепена пресуда у предмету Поповић, фуснота 73). Дакле, информација да је официр за безбедност Зворничке бригаде био обавештен о одлуци, наводно донетој "одозго". да се побију заробљеници потиче из извора оваквог калибра. При томе, у тексту пресуде нема назнака да је Толимирово веће узело у обзир упозорење колега из предмета Поповић приликом процењивања Николићевог кредибилитета.

Како ствар стоји са исказом Драгана Обреновића као извора да му је, како у пресуди стоји, Драго Николић такву поруку пренео? То је нешто о чему могу компетентно да говорим зато што судије већине, Флиге и Миндуа, нису седели поред Обреновића док је склапао нагодбу са тужиоцем Маклоским, али ја јесам. Обреновић се овог важног телефонског позива "присетио" тек при крају преговора, када је Маклоски запазио да му недостаје елеменат којим би се оптужени повезао са базом злочина. После низа подстицаја да се "нечега" присети, Обреновић је најзад понудио ову причу. Тиме је био испуњен технички услов да је потенцијални сведок-сарадник "знао или је требало да зна…" о неком злочину из оптужнице, па је тако створен основ за прихватање одређеног облика кривичне одговорности.

Поред наведеног, Веће цитира и исказ покојног Мирослава Дероњића у вези са наводним састанком функционера службе безбедности и локалних власти у Братунцу ради планирања масакра. Дероњић је такође био сведок-сарадник Хашког тужилаштва, са свим пратећим мотивима, и он је своје "изјаве о чињеницама" мењао најмање осам пута према потребама Тужилаштва. Подразумева се да пошто није жив не може да буде унакрсно испитан, што претставља врло повољну околност са становишта Тужилаштва. Од Дероњићеве смрти, његове врло спорне изјаве уводе се у сребреничке предмете без могућности провере путем унакрсног испитивања и противно свим прихваћеним правилима доказног поступка. То је, дакле, калибар доказа на које се Веће ослања да би показало широку распрострањеност, у структурама ВРС, сазнања о планираним убиствима. Уједно, то је један од основа за закључак да је, као начелник сектора за безбедност и обавештајне послове Главног штаба ВРС, и генерал Толимир о томе морао знати и да је био умешан у те радње.

Телеграм који је волшебно нестао

Недостатак опипљивих доказа, или "револвера који се пуши" како би се то у Америци рекло, дошло је до пуног изражаја у предмету Толимир током сведочења Срећка Аћимовића, команданта Другог батаљона Зворничке бригаде у јулу 1995. Као сведок тужилаштва 8. фебруара 2011, Аћимовић је изјавио да је команда његовог батаљона запримила шифровани телеграм са наређењем да се одређени број војника из његовог батаљона издвоји и упути на локалитет Ораховац/Роћевићи, где ће учествовати у стрељању заробљеника. Аћимовић је рекао да је добијено наређење одбио да изврши.

Међутим, тог телеграма, који би тешко инкриминисао српску страну, међу материјалним доказима – једноставно нема. Једини извор сазнања о том документу је уцењиви сведок тужилаштва, Срећко Аћимовић. Сведок је уцењив зато што се тај сегмент убијања догодио у зони одговорности његовог батаљона, а он као надлежни старешина није предузео мере да снаге којима је располагао употреби да масакр спречи. По логици Хашког трибунала (као и Суда БиХ, куда се некооперативни сведоци тренутно испоручују) нечињење злочина није прихватљив изговор зато што паралелно постоји обавеза спречавања и кажњавања. Спектар уграђених могућности за вршење притиска и уцењивање таргетираних појединаца врло је широк.

У англосаксонском и континенталном правном систему, неспорно је да на скали веродостојности материјални докази имају предност у односу на изјаве сведока. У овом случају, кључни материјални доказ о организованој природи масакра сребреничких заробљеника је наводни телеграм из више команде, али физички он не постоји. Сви покушаји генерала Толимира током унакрсног испитивања да из сведока Аћимовића извуче бар основне карактеристике тог телеграма остали су без успеха. Сведок се "не сећа" ни датума ни доба дана када је тај телеграм наводно примио (Транскрипт, с. 9585-9586). "Да ли је то било 13-ог или 14-ог?" пита га оптужени. "Не могу вам рећи ништа," сведок одговара. "Рекао сам вам да се не сећам датума и љубазно вас молим
да ме то не питате…"

На питање члана већа, судије Нијамбе, о томе чији се потпис налазио на наводном телеграму, сведок ни на то није у стању да пружи одговор: "Када је телеграм стигао или, тачније, када сам га ја прочитао, његов садржај је мене и моје сараднике толико шокирао да се потписа стварно не сећам." (Транскрипт, с. 9594)

Сва сазнања о виртуелном телеграму који би требало да послужи као материјални доказ намере да се заробљеници стрељају потичу од уцењивог сведока који не може да наведе ни једну специфичну појединост у вези са документом за који тврди да га је имао у рукама. Наводни садржај тог невиђеног телеграма ипак је уграђен у пресуду генералу Толимиру и одиграо је значајну улогу у утврђивању његове кривице.

Наређење од кога се сви ограђују

У складу са приступом који се своди на извођење крупних закључака сабирањем и повезивањем посредних доказа, Веће је на предлог тужилаштва усвојило доказни предмет П00125. Овде се ради о документу са датумом од 13. јула 1995. за који није сасвим јасно да ли представља предлог или наређење, али који је подпуковник Миломир Савчић наводно припремио по наређењу оптуженог Толимира. У тексту, између осталих тачака, стоји и то да око 1.000 заробљеника из Касабе треба склонити са главног пута и сместити у неку затворену просторију. Веће садржај тумачи у смислу сличног наређења ген. Младића од истога дана, и оптуженог на основу тога приказује као Младићевог сарадника у спровођењу "подлог плана" (despicable plan) да се заробљеници прво сакрију од очију јавности, па затим погубе.

Какви су проблеми са овим доказним предметом? Пре свега, чињеница да је непотписан. Затим, да га се особа којој се редакција текста непосредно приписује, подпуковник Савчић, не сећа (сведочење у предмету Поповић, 12. септембар 2007). Најзад, да је мајор Зоран Малинић, који је требало да га изврши, посведочио у предмету Толимир (9. јун 2011) да не памти да га је икада примио. Поред тога Малинић, који је наступио као сведок тужилаштва, упозорио је Веће у предмету Толимир да у његовој војсци аутентично наређење не би било формулисано на такав начин. Такође је изразио сумњу да би му Савчић уопште издао наређење (конкретно, да отежава саобраћај возила УН на подручју Зворника) које са свога положаја у Коњевић Пољу Малинић није био у могућности да изврши. Је ли све наведено довољно да на овај докуменат баци извесну количину разборите сумње?

На овом суђењу, изгледа да није. Веће у предмету Толимир разматрало га је као могући доказ кривичне одговорности а по пресуди се види да је овај докуменат извршио значајан утицај на процену генералове кривице.

Претња по Републику Српску

Пресуда у предмету генерала Толимира није озбиљан правни докуменат. Састоји се из међусобно подупирућих претпоставки, које тешко да би могле да издрже критичку проверу. Она нема правни значај де јуре, међутим има га де факто. Писана је у складу са изворним задатком Хашког трибунала и битно доприноси обликовању једне нове, свакако не правне, али сигурно политичке ситуације.

Пре свега, централни, сребренички, наратив који од почетка служи за оспоравање Републике Српске сада је појачан формалним проглашавањем оближње Жепе као места где се геноцид такође догодио. Корекција тог превида на хронолошкој периферији Операције Криваја 95 била је свакако неопходна ради потврде пољуљаног пропагандног кредибилитета укупне приче. (Зашто би неко извршио геноцид у Сребреници, да би затим само неколико дана касније одустао од извршења геноцида, у Жепи?) Закључак већине, да је ликвидацијом тројице општинских функционера Жепе задат фаталан ударац способности преживљавања локалне муслиманске заједнице и да зато представља геноцидну радњу, потпуно је извештачен и апсурдан. Али када је реч о овом суду и оваквом међународном распореду снага, та околност не пружа велику утеху и суштински је небитна. Формално, то је сада де факто политичко стање, без обзира на то што је теза већине лишена сваког правног или чињеничног основа.

Заокружавање наратива службеним проглашавањем Жепе као геноцидног догађаја само је део укупног задатка који је обављен пресудом генералу Толимиру. Други и важнији део односи се на квалификацију укупног догађаја као удруженог злочиначког подухвата са циљем извршења геноцида над муслиманским становништвом Источне Босне (пар. 750). То је најопаснија импликација пресуде. За разлику од генерала Крстића, који је правоснажно проглашен кривим са помагање у геноциду, док је питање носиоца геноцидне намере остављено у сивој зони за нагађање, пресуда Толимиру је по том питању изричита: убијање је било последица УЗП којим је обухваћено војно и политичко руководство тадашње Републике Српске. Следећи логику Хашког трибунала, и несумњајући да ће ови кључни елементи бити потврђени на завршетку жалбеног поступка, ова констатација сада се претвара у "пресуђену чињеницу" која, бар по тим централним тачкама, практично прејудицира исход па чак отклања потребу за настављањем суђења Младићу и Караџићу.

На тај начин, актуелизују се два питања која Срби систематски гурају под тепих уместо да се за суочавање са непожељним варијантама благовремено спреме. То су (1) појачани притисак за укидање Републике Српске и (2) јачање већ припремљене аргументације за астрономску одштету, пре свега од Републике Српске а затим, инсистирањем на наводној координацији, потенцијално и од Републике Србије.

Одговор, да је прва тачка нереална зато што је субјективитет Републике Српске већ потврђен међународним договорима који трајно гарантују њен статус, површан је и неубедљив у времену хитлеровског гажења основних норми међународног права. За последњих десетак година уништено је неколико суверених држава, а управо је на реду још једна. Зашто би један ентитет био привилегован? Интегритет СФРЈ био је загарантован Хелсиншким уговором, али то ипак није спречило демонтажу те државе. Зашто би Дејтонски споразум представљао непремостиву препреку?

Незахвално је пројектовати коначне намере фактора који стоје иза Хашког трибунала и служе се резултатима његовог рада, али је несумњиво да се ова пресуда уклапа у њихове даљње политичке планове и да ће им за притиске и уцене – добродоћи.

Што се тиче друге тачке, потенцијалног захтева за репарације, супротна страна уопште не крије своје намере у вези са тиме. Паралелизам између Сребренице и холокауста, на чему она упорно од почетка инсистира, довољан је наговештај њене апсолутне озбиљности. Зашто би се ограничили искључиво на морално поређење ако могу да иду корак даље и да га наметну и у материјалном погледу? Ако се пажљиво проуче хашке пресуде, кроз сребреничке предмете видна је праволинијска прогресија од суштински личне према државној и колективној одговорности, што широм отвара врата за примену ове варијанте.

Пресуда у предмету Толимир професионално је неозбиљна и, као што се у уводним разматрањима сугерише, почива на стакленим ногама. Али она и није замишљена као школски оглед из правне философије, без обзира на то што је председавајући Већа немачки судија који сигурно да зна боље. Она је конципирана искључиво као политички докуменат. Правни одговор у виду адекватног жалбеног поднеска не сме да изостане, а бриљантна критика пресуде дисидента из редова судског већа, судије Приске Нијамбе, већ је путоказ и готов нацрт у том смислу. Међутим, пошто ова пресуда у првом реду представља изазов држави и колективу који она заступа, а не само одузимање слободе појединцу Здравку Толимиру, у крајњој линији и реакција мора да буде на државном нивоу.

Улог је велики а маневарски простор узак. Услед непрепознавања опасности у зачетку и непредузимања благовремених заштитних мера развијањем кохерентне државне стратегије, дошло је до забрињавајућег погоршања опште слике. Мобилизација светског јавног мњења у Генералној скупштини УН на расправи заказаној у априлу поводом рада политичког Трибунала у Хагу и сарадња са иницијативом Руске Федерације да се та установа без одлагања затвори неопходан је први корак. Следећи је стављање ван снаге свих њених пресуда и одлука зато што угрожавају међународни правни поредак. 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Ja koliko znam mi plaćamo ovog Karganovića. On redovno, baš ko onaj Kalimero, dođe i priča nam kako nije uspio realizovati ništa od svojih namjera ali nam priprijeti da nas čekaju još gore stvari i da ga trebamo plaćati i dalje. Ovo je fand rejzing sa mirisom prijetnje i ucjene. Možda…

    Ne znam, volio bi da neko pametan i nezavisan istraži ovo njegovo djelovanje i provjeri kakva je vajda od para koje mu dajemo. Ako već dajemo neke pare, možda ne dajemo pravoj osobi a možda je po srijedi i to da treba davati više para.

    Pretpostavljam kako se Karganović uglavio na naš budžet. Neko je predložio Dodou a on prelomio preko koljena, ne obazirući se previše na činjenice i okolnosti. Umije on to tako – brzinski.

  2. Dabome da plaćamo i karganovića , i najskuplje advokatske bjelosvjetske agencije, ali da rade onako kako je cilj režima : što gore -to bolje. Milione dajemo za lobiranje, a nama sve gore, dakle to je jasno ko dan. Nikada nismo dobili crno na bijelo koliko smo im izgrcali. Znamo li koliko nas košta KarganoviĆ? Ali znamo da nije ništa uradio dobro za nas. Dosta momaka mojih Prijedorčana je po zatvorima. Niko nikada nije pružio dinar njihovoj djeci.Režim inficiran pohlepom se toliko ogriješio o te ljude i njihove porodice da mi se gaaaaade. Sram da ih bude!Eto uštede, Karganoviće, Trifunoviće, Kesiće, Galijaševiće, Lažanske i ostalu bagru nabiti nogom u dupe i te pare davati porodicama naših ljudi koji su po zatvorima.

  3. Писали смо ми о каргановићу овдје надуго и нашироко и то баш кад су есенесдеовци скакали у ватру за њега и његовог спонзора м.додика и њихово криминално коло, због тога што је Чавић тражио на Скупштини извјештај о његовом ангажману!

  4. @ prijedor, 26.12.2012. 08:33:37

    Ako je istina ovo za “momke po zatvorima”, mogu samo da kažem – Krajišnici tačno nikaki ljudi niste. Mi u Bosni smo svoje “momke” pomagali i pomažemo. Zađe se po selu pa traži da se da ko kolko može – ko 50, ko 100 maraka, ko teglu meda, ko grudu sira.

    Tačno su Krajišnici ona najgora partizanština, naučili da ih država hrani i oblači, da im država “momke” pomaže…

    lol lol

    B-)B-)

  5. Šta je bolan ovo – nestadoše Krajišnici na čelu sa čika prijedorom! Kad treba zapet, pomjerit guzicu i nešto iz svog džepa platit – niđe ih nema. Tu su samo kad treba podijeliti penzije i spomenice… ksd se treba qrčit nakačen na budžet. Ko da vas je sve tito praviJo… suncevambožje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *