Додик писао на више адреса

Предсједник Републике Српске писао свим члановима Предсједништва БиХ, министрима Савјета министара БиХ, посланицима у оба дома Парламентарне скупштине БиХ, предсједницима и премијерима Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, амбасадама и дипломатским канцеларијама акредитованим у БиХ, међународним организацијама и канцеларијама међународних организација у БиХ у чијем прилогу је анализа под насловом Правни основ за планирани референдум […]

уторак, јул 28, 2015 / 21:15

Предсједник Републике Српске писао свим члановима Предсједништва БиХ, министрима Савјета министара БиХ, посланицима у оба дома Парламентарне скупштине БиХ, предсједницима и премијерима Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, амбасадама и дипломатским канцеларијама акредитованим у БиХ, међународним организацијама и канцеларијама међународних организација у БиХ у чијем прилогу је анализа под насловом Правни основ за планирани референдум Републике Српске.

Писмо преносимо у цјелости.

Народна скупштина Републике Српске је 15.07.2015. године, донијела одлуку о расписивању референдума како би својим грађанима дала могућност да изразе своје мишљење о законима које им је наметнуо Високи представник именован у складу са Анексом 10. Дејтонског мировног споразума. Неки чланови међународне заједнице и остали, изјавили су да је планирани референдум Републике Српске незаконит, да крши Дејтонски мировни споразум и да прелази законска овлашћења која Републици Српској дају Устав БиХ и остали важећи прописи. У приложеној анализи под насловом „Правни основ за планирани референдум Републике Српске“, објашњавамо да је референдум у потпуности у складу са Дејтонским споразумом и другим важећим прописима.

Поред тога што објашњавамо да грађани Републике Српске, као и други грађани широм Европе, имају јасно законско право да изразе своје мишљење путем механизма референдума, желио бих да појасним неколико везаних ставова Републике Српске.

Прво: Република Српска остаје опредијељена за наставак структурисаног дијалога о правосуђу са Европском унијом, који је покренут прије неколико година договором лидера Републике Српске и ЕУ са циљем рјешавања озбиљних проблема у правосуђу Босне и Херцеговине.

Друго: руководство Републике Српске у потпуности је опредијељено за настојања на која су многи у међународној заједници и овдје у БиХ позвали са циљем реформе институција власти, којом би се учиниле ефикаснијима и одговориле на потребе грађана. Наша влада наставиће да сарађује са европским и другим стручњацима и залаже се за реформе које ће ојачати нашу економију и проширити сарадњу са другим државама у региону и широј међународној заједници.

Треће: циљ референдума није да се на било који начин оспори територијални интегритет Босне и Херцеговине већ да се ојача Дејтонски споразум и његова рјешења.

Апелујемо на све оне који дијеле нашу опредијељеност за реформу и међународну сарадњу на унапређењу живота свих грађана, да подрже наша принципијелна настојања и одупру се онима који погрешно тумаче или политизују програме позитивних промјена.

Правни основ за планирани референдум Републике Српске
1. Референдум на који позивају предсједник Републике Српске и Народна скупштина Републике Српске има за циљ да се исправе кршења Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ на начин који је у потпуности усклађен са њима. У наредној анализи дајемо кратак приказ законског основа предложеног референдума. Закони којима су установљени Суд и Тужилаштво наметнути су одлуком Високог представника, противно Уставу БиХ и демократским институцијама. Референдум о коме је Народна скупштина донијела одлуку 15. јула 2015. године, даје грађанима могућност да изразе своје мишљење о наметању и примјени тих закона. Далеко од тога да оспорава Дејтонски споразум, планирани референдум представља прилику да грађани Републике Српске потврде тај споразум.

I. Референдум је дио уставног и европског демократског насљеђа.

2. Референдум је у потпуности у складу са Уставом БиХ и праксама демократских држава у Европи и свијету. Уставом БиХ тачком 3.3.(б) стоји да ће „Општи принципи међународног права представљати интегрални дио права Босне и Херцеговине и ентитета.“

Тако се и преамбула Устава БиХ, позива на Повељу Уједињених нација, Универзалну декларацију о правима човјека, као и друге акте међународног права. Зато се у тумачењу Устава БиХ треба полазити и од чињенице да је Устав БиХ дио међународног уговора којим је одређен његов међународноправни карактер.

3. Дејтонски споразум не садржи ниједну одредбу која би се могла тумачити као забрана или ограничавање референдума. У резолуцији из 2007. године, Парламентарна скупштина Савјета Европе каже: „Референдум је инструмент непосредне демократије који припада европском изборном наслијеђу“.1 Конгрес локалних и регионалних органа власти Савјета Европе у резолуцији из 2007. године уважава да, „референдум, било на државном, локалном, или регионалном нивоу, представља један од основних инструмената непосредне демократије и грађанима даје могућност учешћа у политичком одлучивању, као и јавним питањима која их се директно тичу . . .“.2

4. Устав Републике Српске конкретно говори о референдуму у члану 70. и 77. Венецијанска комисија Савјета Европе детаљно је анализирала усклађеност Устава Републике Српске са Уставом БиХ3 и ниједном није приговорила на одредбе Устава о референдуму. Закон о референдуму Републике Српске из 2010. године израђен је у свјетлу Кодекса добре праксе Венецијанске комисије4 и Препорука Министарског комитета Савјета Европе државама чланицама о учешћу грађана у јавном животу на локалном нивоу.

II. Планирани референдум је законит и оправдан.

5. У природи планираног референдума не постоји ништа што би га на било који начин учинило противправним. На планираном референдуму једноставно ће се затражити мишљење грађана о законима које је наметнуо Високи представник, посебно законима о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ, као и примјени тих закона у Републици Српској.

А. Суд и Тужилаштво БиХ успостављени су противправно.
6. Оснивање Суда и Тужилаштва БиХ је противправно зато што Високи представник нема законско овлашћење да их намеће и зато што Устав БиХ правосудне функције даје ентитетима.

1. Високи представник није имао законско овлашћење да наметне законе којима су основани Суд БиХ и Тужилаштво БиХ.

7. Непостојање законског овлашћења високог представника да уводи законе очигледно је свима који су прочитали његов строго ограничен мандат из Анекса 10. Дејтонског споразума. Како је сажето приказао Метју Периш, бивши правник у ОХР-у, високи представник треба да буде „руководилац напора међународне заједнице на изградњи мира у поратном периоду и посредник између домаћих страна“.6 Анекс 10. Дејтонског споразума не садржи ријечи ни фразе које би могле указати на постојање овлашћења за доношење обавезујућих одлука по Босну и Херцеговину, ентитете или њихове грађане, или за дјеловање у законодавном, извршном или судском капацитету. Такозвана „бонска овлашћења“, која је високи представник присвојио, нису дата Дејтонским споразумом, како је то јасно речено у тексту Бонске декларације.

8. Бивши британски амбасадор у БиХ Чарлс Крофорд, који је помогао у креирању „бонских овлашћења“, написао је: „Колико видим, бонска овлашћења немају никакав стваран правни основ“. Изродила су се у међународно политичко блефирање у игри моћи, коју су високи представници узастопно умотавали у правнички језик да би цијела ствар изгледала импозантно и низбјежно“.7 Као што је Периш, бивши правник у ОХР-у, признао, Бонска декларација „ишла је сасвим супротно духу и слову Анекса 10. . . . и правно је потпуно неодржива”.8 Низ закона наметнутних одлуком, смјене, без права или процеса, изабраних и именованих владиних функционера и судске одлуке на које је незаконито извршен утицај или које су директно стављене ван снаге, супротне су Дејтонском споразуму и Уставу БиХ, којима су демократски процеси и међународна људска и политичка права одређени као закон са уставним ауторитетом у БиХ, како то предвиђа члан 2.2. и 3.3.б) Устава БиХ.

9. Упркос непостојању овлашћења за наметање закона, Високи представник је одлуком наметнуо постојање Суда БиХ и Тужилаштва БиХ. Према одлуци Високог представника из 2000. године којом је наметнуо Закон о Суду БиХ, закон остаје на снази „све док Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји овај Закон у прописаној форми, без амандмана и без услова“.9 Усвајање закона од стране Парламентарне скупштине према стриктним инструкцијама високог представника у суштини нема значај, нарочито зато што је до њега дошло у вријеме када је високи представник, као ствар рутине, издавао одлуке којима је смјењивао политичаре са функција, забрањивао им рад у јавној служби, одузимао путне исправе и замрзавао банковне рачуне. Почевши од 2000. године, високи представник донио је одлуке којима смјењује и забрањује рад у јавној служби преко 200 грађана БиХ, укључујући изабране предсједнике, припаднике законодавне власти, судије и друге званичнике. Ова пријетња тешким личним санкцијама политичарима и званичницима била је стварна и служила као ефективан облик противправног притиска на Парламентарну скупштину и остале органе.

10. Пракса наметања вансудских санкција грађанима БиХ без икаквог облика нужног процеса, наишла је на снажну међународну осуду. У својој резолуцији из 2004. године, Парламентарна скупштина Савјета Европе каже да “Скупштина сматра непомирљивим са демократским начелима то што високи представник може да доноси извршне одлуке без икакве одговорности за њих или обавезе да образложи њихову валидност, као и без постојања правног лијека”.10 У мишљењу из марта 2005. године, Венецијанска комисија Савјета Европе каже сљедеће о вансудским санкцијама високог представника:

Отпуштање јавног службеника с посла је озбиљно уплитање у права те особе. Да би се задовољили демократски стандарди, потребно је да услиједи коректан поступак, на основу озбиљног основа уз довољне доказе и могућност жалбе. Санкција мора да буде сразмјерна дјелу које се ставља на терет. У случају отпуштања изабраног представника, у питању су и права њихових гласача, а за такво уплитање потребно је нарочито озбиљна оправданост.

* * *

Основна бојазан је . . . да високи представнике не поступа као независан суд и да не постоји могућност жалбе. Високи представник није независан судија и нема никакав демократски легитимитет који су му дали грађани [Босне и Херцеговине]. Он слиједи политички програм . . . . Са становишта начела, неприхватљиво је да одлуке које директно утичу на права појединаца које доноси једно политичко тијело не буду предмет правичног процеса или, као минимум, дужног процеса и надзора од стране независног суда.

* * *

Наставак употребе такве моћи коју исказује неизабрани политички ауторитет без могућности жалбе или учешћа независног тијела неприхватљив је.

11. У овим изјавама осуђени су поступци које је високи представник предузео у периоду у ком је наредио Парламентарној скупштини да усвоји закон којим је основан Суд БиХ. Упркос осуди од стране Парламентарне скупштине Савјета Европе и Венецијанске комисије, високи представник је наставио да доноси и проводи одлуке и једним потезом смјењује грађане и забрањује им рад у јавној служби без провођења било каквог процеса.

2. Устав БиХ правосудне функције додјељује ентитетима.

12. Закони којима су основани Суд и Тужилаштва БиХ неуставни су и зато што Устав БиХ правосудне функције додјељује ентитетима. Као што је речено у Извјештају Међународне кризне групе из 2014. године:

Судбина Суда Босне и Херцеговине, државног суда, показује како је изградња државе кренула наопако. Дејтон је питања правосуђа додијелио ентитетима, осим државног Уставног суда. ПИК је 2000. године наредио лидерима БиХ да оснују државни суд; када то законодавац није урадио, ОХР је наметнуо закон којим је основан Суд БиХ“.12

13. У Уставу БиХ изричито се каже: „Све владине функције и овлашћења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима“.13 У Уставу БиХ детаљно су набројане надлежности БиХ, од којих ниједна – осим Уставног суда БиХ – не обухвата судска питања. Дакле, судска питања су у надлежности ентитета, а закони којима су основани Суд и Тужилаштво БиХ неуставни су.

3. Судије Уставног суда обавезане су да увијек потврђују законе које доноси високи представник

14. Када је Закон о Суду БиХ, који је високи представник наметнуо одлуком, оспорен пред Уставним судом БиХ, четири од шест судија из БиХ правилно су закључили да је Закон неуставан. Међутим, Закон је подржан, гласовима 5:4, зато што су три стране судије Уставног суда гласале као блок, заједно са двојицом бошњачких судија, и заштитиле креацију високог представника. Један од тих судија, аустријски професор Јозеф Марко, касније је писао да је постојао “прећутан договор између Суда и високог представника да Суд . . . . . увијек потврђује меритум његових закона . . .”14

15. Када је овај „прећутни договор“ већина судија Уставног суда игнорисала у одлуци из 2006. године, у којој се истиче да појединци морају имати прилику на жалбу против вансудских казни донесених одлуком високог представника, високи представник одговорио је одлуком којом је поништио одуку Суда. Одлука, коју високи представник никада није повукао, такође забрањује сваки поступак пред Уставним или било којим судом којим се “оспорава на било који начин било која одлука високог представника”.15

Б. Суд и Тужилаштво БиХ изгубили су повјерење јавности.
16. Поред неуставности Суда БиХ и Тужилаштва БиХ, њихов рад од насилног увођења у БиХ није увјерио грађане Српске у њихову непристрасност или посвећеност владавини права.

1. Постоји доказано предубјеђење против  српских жртава ратних злочина и у корист највеће бошњачке странке.

17. Ратни злочини морају бити процесуирани и кажњени без обзира на ентичку групу или политичке везе починилаца и жртава. Умјесто тога, правосуђе БиХ показало је досљедан образац дискриминације српских жртава ратних злочина и склоност да поступа према жељама бошњачке Странке демократске акције. Тиме се негира равноправност Срба пред законом, на коју имају право, и подрива помирење.

18. Међународна кризна група критиковала је Тужилаштво због непроцесуирања неких од најужаснијих ратних злочина над Србима. Чак је и замјеник шефа америчке мисије Николас М. Хил недавно примијетио да се “генерално сматра да је главни тужилац Тужилаштва БиХ под великим утицајем бошњачких политичких снага” и да постоје “притужбе да Тужилаштво БиХ има превише тврдокорних сљедбеника СДА”. Један бивши међународни савјетник у Тужилаштву БиХ рекао је, 2012. године, да многи тужиоци испољавају крајње оклијевање када је ријеч о процесуирању Бошњака за злочине против Срба и да такве предмете не прате енергично. Ово непоступање огледа се у резултатима рада Тужилаштва БиХ. Од 7.480 погинулих српских цивила (према процјени МКСЈ), Суд БиХ изрекао је правоснажну осуђујућу пресуду за свега 10 погинулих.

19. У случајеве одбијања Тужилаштва да затражи правду спадају сљедећи примјери:

Одбијање да истражи нове доказе –10.000 страница докумената које је поднио бивши члан бошњачке СДА Мирсад Кебо, потпредсједник ентитета Федерација БиХ, – који повезују предсједавајућег Представничког дома БиХ Шефика Џаферовића, са злочинима садистичког одреда Ел Муџахид 3. корпуса Армије Републике БиХ (АРБиХ);

заустављање процесуирања бошњачког команданта Насера Орића и осталих за низ тешких ратних злочина на подручју Сребренице упркос великом броју доказа и Орићевом отвореном хвалисању о звјерствима; нетражење правде за 33 српска цивила у селу Чемерно, која су убили припадници АРБиХ, међу којима су биле жене, дјеца и стари – упркос доказима који за овај злочин повезују конкретна лица; опструкција настојања Државне агенције за истраге и заштиту БиХ (СИПА) да истражи Шемсудина Мехмедовића, члана СДА у Представничком дому БиХ, за незаконито затварање и злостављање неколико стотина српских цивила у Тешњу, гдје је Мехмедовић обављао функцију начелника полиције (Тужилаштво БиХ је отишло толико далеко да је процесуирало директора СИПЕ, Горана Зупца, за сумњиве оптужбе, док је члан Предсједништва БиХ из СДА ликовао “вјероватно ћемо га [Зупца] послати у затвор”.16); непроцесуирање командатна 5. корпуса Армије БиХ, Атифа Дудаковића, за низ тешких ратних злочина, упркос великом броју доказа против њега и ранијих обећања Тужилаштва да ће оптужница бити подигнута; нетражење праве за ужасне и документоване злочине над Србима које је починио одред Ел Муџахид, као што је убиство 52 Србина у једном логору; друге злочине почињене над Србима.

Мора се ставити тачка на ова тешка кршења правде због одбијања Тужилаштва БиХ да обавља своје дужности без обзира на припадност нацији или политичкој странци.

2. Суд и Тужилаштво БиХ противправно су проширили своју надлежност

20. Суд БиХ и Тужилаштво БиХ такође проширили своју надлежност незаконитим средствима, између осталог и експлоатацијом нејасних одредби члана 7.2(б) Закона о Суду БиХ на основу којих изузимају надлежност над кривичним дјелима инкриминисаним ентитетским законима, и то кад год му се прохтије. Као што је Високи судски и тужилачки савјет БиХ закључио у својој студији из 2014. године, у најрелевантнијим случајевима „Суд образлаже своју проширену надлежност врло уопштено, недосљедно и без конкретизације, просто је подводећи без ближег објашњења под критеријума из члана 7.2, а у значајном броју случајева образлагање је чак и изостајало“. Званичници и стручњаци ЕУ прихватили су да су да члан 7.2 и пракса Суда у погледу њеног тумачења неспојиви са европским стандардима о правној сигурности и начелом природног судије.

21. Суд и Тужилаштво БиХ често користе оптужбе према ентитетским законима као политичко оружје против високопозиционираних функционера. Новији примјер, који је пробудио снажне сумње у погледу такве злоупотребе, је хапшење предсједника ФБиХ, Живка Будимира, у априлу 2013. године, који је био у средишту политичке борбе у настојањима да се прекомпонује Влада ФБиХ. У свом недавном извјештају, невладина организација Дом слободе (Фреедом Хоусе), која има сједиште у Вашингтону, констатује да „постоји велика бојазан да су оптужбе политичке природе“.17 Суд БиХ је преузео надлежност над овим предметом упркос чињеници да су се наводи односили само на корупцију на нивоу ФБиХ, утврдивђи да наводна дјела „свакако утичу на дигнитет државе Босне и Херцеговине и њеног правосуђа“. Предсједник Будимир касније је пуштен на слободу, а оптужбе су одбачене, али не прије него што је провео три седмице у притвору и неколико мјесеци у законској опасности.

22. Ретроактивном примјеном Кривичног закона БиХ осуђена лица, за иста кривична дјела, осуђују се на различите временске казне и на тај начин се чини неправда према осуђеним лицима која су пресуђена од стране Суда Босне и Херцеговине. Поред тога, Кривичним законом БиХ су санкционисана и кривична дјела која нису била у регулативи Кривичног закона бивше СФРЈ, што је противно начелу (нулла цримен, нулла поене сине леге) – нема дјела, нема санкције, ако није законом предвиђена. Посебно је неодрживо да Суд БиХ може заузимати правно обавезујуће ставове према судовима ентитета, што је у супротности са општим начелом независности и самосталности судије и суда као институције, а што је гарантовано Европском конвенцијом о заштити људски права и основних слобода и Уставом Републике Српске.

23. Само су ентитети – Федерација БиХ и Република Српска као стране у БиХ, надлежне за промјену Устава БиХ. То не може чинити ни Уставни суд БиХ, како констатују и међунанродни правници и саме судије тог суда у Коментару Устава БиХ, издање Фондације Конрад Аденауер, Сарајево 20110. године, у коме стоји:

„Ревизију и измјену Устава може предузети само уставотворац. Уставни суд би у најбољем случају, могао идентификовати инхерентне противрјечности које је немогуће разријешити у поступку тумачења који је у складу са међународним правом, те препустити уставотворцу да ове противрјечности евентуално уклони уношењем измјена у текст устава – у поступку који је за то предвиђен и са већином која је за то прописана“

Уставотворац је Парламентарна скупштина БиХ, али промјени Устава БиХ мора претходити споразум ентитета као јединих страна које могу мијењати или допуњавати тај дио међунанродног уговора, како то предвиђају чланови 3.5.а), 4.4.д), 5.3.и) Устава БиХ. Доношење амандмана је само завршни чин у поступку промјене анекса међународног уговора.

24. Република Српска је четири године тражила, путем структурисаног дијалога о правосуђу под покровитељством ЕУ, да се оваква питања ријеше, али није дошло ни до једне законске промјене, а озбиљни проблеми остају несмањени.

25. Одржавање референдума у РС је и законито и примјерено, пошто је референдум форум на којем грађани изражавају своје мишљење о институцијама које врше власт над њима упркос чињеници да су наметнуте од стране високог представника – умјесто да су их основали њихови представници у легитимном законодованом поступку – уз флагрантно кршење Устава БиХ.

Ц. Планирани референдум тиче се области у надлежности ентитета.
26. Референдум се тиче ствари у надлежности Републике Српске као ентитета. Прво: како је објашњено у одјељку А-2, Устав БиХ додјељује правосудна питања ентитетима, осим Уставног суда БиХ. Устав Босне и Херцеговине гласи: „Све владине функције и овлашћења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима“ и не даје ниједно питање у домену правосуђа – уз изузетак Уставног суда – институцијама БиХ. Дакле, како је Међународна кризна група истиче, „Дејтон је питања правосуђа додијелио ентитетима, осим државног Уставног суда”.18 Пошто Устав додјељује правосудна питања ентитетима, планирани референдум спада у сферу надлежности Републике Српске.

27. Поред тога, Влада Републике Српске има законску обавезу, према члану ИИ, став 1. Устава БиХ, да „обезбиједи највиши ниво мешународно признатих људских права и основних слобода својим грађанима“. Ту спадају права и слободе из Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и њених протокола, који се директно примјењују у БиХ и имају приоритет у односу на сваки други закон. У ставу 6. члана ИИ одговорност се изричито и диркетно ставља на „све судове, установе, органе власти те органе којима руководе ентитети или који дјелују унутар ентитета . . . за примјену људских права и основних слобода признатих у ставу 2. Ова одговорност очигледно обухвата и начин на који правосуђе третира грађане у Републици Српској који су под његовом надлежношћу. Из ових разлога, између осталог, Република Српска поступа у оквиру својих надлежности за одржавање референдума на ком ће тражити мишљење грађана у погледу наведених питања.

Д. Предложени референдум очигледно је усклађен са стандардима Савјета Европе.
28. Предложени референдум је очигледно адекватан према стандардима Савјета Европе. У својој Резолуцији 1121, Парламенарна скупштина Савјета позива државе чланице:

да сматрају сва питања погодним као предмет референдума, осим оних којима се доводе у питање универзалне и нематеријалне вриједности, као што су људска права дефинисана Универзалном декларацијом о људским правима и Европском конвенцијом о људским правима, и основне вриједности демократије уопште и парламенарне демократије посебно.19

29. Предложени референдум засигурно ни на који начин не крши Устав БиХ нити доводи у питање универзалне и нематеријалне вриједности, као што су људска права или основне вриједности демократије уопште и парламенарне демократије посебно. Једноставно грађанима Републике Српске даје прилику да изразе своје мишљење о законима и институцијама које је високи представник наметнуо одлуком, супротно владавини права и Дејтонскома споразуму.



0 КОМЕНТАРА

  1. kakva šuplja priča.
    Zašto nigde nije napisao kada će i kako Republikea srpska izgraditi fabrika, kada će pustiti radnike u one fabrike koji već 10-15 godina stoje pod ključem ove vlade a radnici umiru na ulici?
    Kakav privredni siste će država igraditi?
    Kako će RS vratiti otete prirodne resurse i date stranom okupaoru: Stanari, Ugljkevik, Drina…
    Kada će elektroprivreda izgraditi hidroelektrane snage 2000 MW?
    Kojim novcem se isplaćuju povećane budćetske plata kad je privreda skoro poptuno uništena?
    Kojim novcem se isplaćuje penzije za preko 220 hiljada penzionera kada indusstija ne rade i nema proizvodnje?
    Čime će RS vratiti napravljene dugove, kad nema roba za izboz, jer samo izvozom, smanjenjem budžetskih plata i štednjom je moguće vraćati dugove?

    Eto to su pitanja na koje mora da odgovori narodu?
    Nažalost to ga novinari ne smeju pitati!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *