Додик: Један Дејтон је доста, другог неће бити

Предсједник Републике Српске Милорад Додик поручио је да неће бити никаквог "Дејтона два", нити он може да буде организован у постојећој констелацији међународних односа – Основни проблем је што никад није проведено оно што је наведено у Дејтонском мировном споразуму, него је почело да се руши оно што је написано. Кривицу за нефункционисање сноси искључиво […]

недеља, март 9, 2014 / 10:48

Предсједник Републике Српске Милорад Додик поручио је да неће бити никаквог "Дејтона два", нити он може да буде организован у постојећој констелацији међународних односа

– Основни проблем је што никад није проведено оно што је наведено у Дејтонском мировном споразуму, него је почело да се руши оно што је написано. Кривицу за нефункционисање сноси искључиво међународни фактор, који је покушао да прави илузије о БиХ, а та илузија се непрестано руши и зато сада сви покушавају да направе неки договор о томе – рекао је Додик Срни, коментаришући поруке неких међународних бивших и актуелних званичника да је вријеме за "Дејтон два".

Он је додао да је јасно да подршка разним окупљањима грађана од странаца и захтјеви за тим да се успоставља нови уставни поредак говори о томе да је ријеч о синхронизованој акцији.

– Нико овдје не смије да буде наиван ни да запостави координираност те врсте – рекао је Додик и додао да је очигледно да позиви на "Дејтон два" црпе снагу из једног центра, који је осмислио те активности.

Предсједник Српске истиче да се Дејтонски мировни споразум, као међународни уговор, мора спроводити, а не слободно тумачити.

– Република Српска има довољно компетенција да одбрани своје уставне позиције. Једино разграђена и омекшана политика из Републике може направити највећу штету Српској, а ја сам увјерен да се то неће десити – нагласио је Додик.



0 КОМЕНТАРА

  1. Може му се! Уз овако способну опозицију може да се зајебава како и докле хоће. Имати овакву опозицију, која само чека да му обавјештајно подземље баци коску типа ‘Новаковић’, је велика награда коју Додик ничим није заслужио.

  2. Потребно ја најпре промијенити концепт приватизације и донијети нови закон о приватизацији, којим би предузеће претворили у акционарска друштва, а не као до сада у својину једног човјека или неколико сувласника.
    Потребно је на првом мјесту извршити темељну реприватизацију досадашње приватизације. Извршити својински трансфорцмацију предузећа. Оно што је од радника отето мора да буде враћено. Предузећа коај су продата за бесцијење по вишестркуко нижој цијени се реприватизују тако да власник који је у приватизацији купио то предузеће добио пакет акција у том предузећу колико стварно вриједи за капитал којим је купио постојеће предузеће.
    Нама је привредни систем наметнут са Запада и увезен овакав какав је 1997 године.
    Стварају се услови за домаће инвестиције. Држава инвестира из штедње приреде, на првом месту електропривреде. У електроприврени број радника се преполовљава и плата радника се преполовљава, то није социјална установа. У електропривреди се врше максималане уштеде и максимална производње. Увођењем три тарифе потрошње електричне енергије подстиче се максимлна штедња струје у земљи и максималан извоз по 6 пута већим цијенама у Европу.
    Нове тарифе продаје електричне енергиеје домаћим потрошачима предвиђају постојеће цијене струје за домаћинства са потрошњом до 300 kWh, све што се потроши 300-1000 kWh циjeна је 3 пута већа 1000 kWh цијена је 10 пута већа.
    Обуставља се изградња аутопутева и зграда а сва средстава се преусмеравају на изградњу хидроелектрана.
    Отпочиње се са домаћим акционарским инвестирањем, показало се у пракси да је то најбољи облик инвестирања.
    То подразумијева акционарско инвестирање физичких лица и правних лица, привредних субјеката и фондова… Умјесто што грађани држе уштеђевину орочену на ниским каматама велики дио тог депозита преузсмеравају у акционарско инвестирање. Такође то важи и за наше људе из дијаспоре.
    Електропривреде мора почети да мисли на своју будућност а не да уништи оно што je добила у наследство.
    Потребно је напустити мисли и увјерења да ће слободно тржиште развити привреду и увести нас у круг богатих. Уместо тога потребно је окренути се држави као једином истинском носиоцу привредног развоја, онако како су то радили развијени.
    Одлијепљивање од постојећег економског система слободног тржишта и прелазак на нови економски систем, заснован на одлучујућој улози државе у привреди, који се овдје предлаже. Мора се ући у монетарно питање и питање царинске и других облика заштите, што је сама суштиna глобализма и гдје је могуће очекивати одлучна противљења. То су питања наше антиглобалистичке будућности која ће бити потребно рјешавати.
    У свом првом кораку крећемо на измјене у нашем привредном систему које је могуће остварити у постојећим глобалистичким условима, који су у стању да донесу изузетан раст богатства и запосленост, да се значајно смањи спољна задуженост и платни дефицит.
    Скоро се цио проблем, сви приједлози своје на потребу промјене својине. Погрешна својина је основни узрок нашег економског и друштвеног пропадања. Њеном промјеном ствари би убрзо кренуле напријед.
    Извршеном реприватизацијом потребно је из постојеће ситносопственичке својине ући у свијет масовног инетерног и екстерног акционарства. У дијелу привреде засноване на кориштењу природних ресурса потребно је их је претворити у јавне корпорације.
    Тиме би Република Српска постала велико акционарско друштво, управо онакво какво је то на страни развијених. Привреда и сва наша природна добра би била у нашим акционарским рукама и нико нам то не би могао куповати, продавати, као што је то сада случај.
    Акционарством би привреда и сва природна добра добила своје најбоље власнике, што је основа увећања економских успијеха.
    Уз то ационарство је и најјефтинији облик финансирања. Тиме би се увелико учинио и крај невиђеној пљачки коју чине иностране банке и многе би вјероватно морале да пакују кофере.
    Не дирајући у темеље глобализма (новац и царине) било би могуће на основу ових приједлога за врло кратко вријеме, увећати наш друштвени производ око 5 пута и запослити нових 100000 радника. Будућност нам је наклоњена, потребно је отпочети са њеном изградњом. Економски притисак Кине и Запада је изузетан. У тој властитој угрожености за очекивати је појачање глобалиситчког притиска на нас, утолико више што су САД потпуно изгубиле Јужну Америку и у великој мјери Азију. Глобалистички притисак би се односио прије свега у дијелу појачаног задуживања и куповина природних ресурса. Најважније је да се то спријечи. Велике прије свега монетарне пукотине у Европској Унији опасно нагризају њену будућност. Многи економски теоретичари мисле да се то неће моћи ријешити и да Европска Унија нема будућност, бар оваква каквом је сада замишљена. Одатле толика потреб да се ослободимо заблуда слободног тржишта те да се окренемо изградњи властите економске будућности.
    Умјесто повлачења државе из привреде, потребно је учинити управо супротно, да држава (Влада и општине) буду одговорне за развој привреде. Привреда се ни у једној државни није развила из слободног тржишта.
    Када се крене са домаћим ивестицијама. Сва јавна потрошња се максимано смањује. Плате буџетлија се полове, а оне највеће и више од тога. Вишак администрације из институција система се преусмјерава и приврду и развој.
    Све субвенције и подстицаји за запошљавање и отварање малих и средњих предузећа се обуставњају. Програм подстицаја малих и средњих предузећа се напушта.
    Сви концесионо штетни уговори са страним инвеститорима се раскидају и проглашавају друштвено штетним.
    Насупрот тешкоћама и горчини напретка стоји сва лакоћа и сласт пропадањал. Веома је привлачно и слатко трошити више него што се зарађује. Свима је угодно и људима и политици. Само је потребно мислити на данас а не на сутра.
    Упореду са привредним системом потребо је измиејнити и образовни систем, сви приватни факултети се затварају. И престаја било каква трговина дипломама.
    Ухапси се ко треба да се ухапси и свако ко се нелагално обогатио последњих 20 година, ко нема доказе о поријеклу имовине.
    Сва та имовина се конфискује. Блокирају се рачуни на банкама.

  3. Opasno nam se ruga! Omalovažava, pljuje nas, ismijava nam se i nasladjuje bijedom u koju nas ubaci.

    Rudonja je nepopravljiva mrcina, šizofrena drtina koja konstruiše priče i kako bi gladne, nezaposlene, bolesne, … ubijedila da je on iscjelitelj, a ne masovni ubica svoje zemlje i ljudi u njoj.

    Neka bude što biti ne može, neka bude i deseti dejton, ali da ljudi imju posla ,da mogu dažive od svoga rada…
    Šta ljudma znači što se republika zove Srpska, kad je nju stavio u džep monstrum koji je sve uništio,… ekonomiju, privredu, obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu, … zadužio nam i deseto koljeno,a ljude doveo u stadijum kada se doslovno bore za život.

    Ovo se ne može više da trpi, ubica nam se ceri i likuje .

  4. http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=40472
    Четири су корака до пакла: приватизација, либерализација, тржишно одређивање цијена, условљавања ММФ-а, каже амерички нобеловац Џозеф Штиглиц. Што се нас тиче ми смо у овом четвртом, последњем кораку. Већ смо дубоко у паклу неподношљивог сиромаштва, незапослености, безнађа, скоро потпуне беспомоћности. Зависни, немоћни, доведени пред зид биолошког опстанка. Захваљујући нашем предводнику ми смо тај пут прешли веома брзо. За само петнаест година све је уништено, опустошено, задужено, доведено у губитке, распродато чак и оно што је од памтивијека било наше и на чему смо опстајали и онда када нам је било најтеже. Изгубили смо чак и нашу домаћу владу и предали је у руке ММФ-а. То је сада страна влада која само говори нашим језиком и нама се чини да је наша. Да би добила новац за свој опстанак она је спремна да испуњава сва, и најгора условљавања ММФ-а, не питајући за цијену, за последице по народ. Од свих колонизатора најокрутнији је домаћи, домаћа власт. Да би опстала на власти, спремна је да иде до крајњих граница, до потпуног уништења властитог народа. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела домаћа власт. Ми смо на најбољем путу да томе посвједочимо. Сва тежина данашњег времена је што је терет заробљавања пренесен на домаћу власт. На основи економске издаје као начина владања Влада и јест ту да прави штету народу, да га безгранично пљачка, и да та богатства преноси у властите и руке странаца. Наравно у заједничком интересном подухвату. Да није тако зар би, уз остало, влада тако бездушно ћутала над податком да су из Републике Српске наши мултимилионери однијели у иностране банке најмање пет милијарди КМ. А колико је тек изнесено од стране оних који нису достигли границу мултимилионера (40 милиона КМ). Неће да траже. Не смију. Или оних који овдје не плаћају порезе, плате радницима, а у своје џепове трпају огромна богатства. А влада окреће главу. Влада неће да објави нашу прекомјерну задуженост јер је страни новац једина основа њеног опстанка. Она не зна да направи домаћи новац, не зна да развија привреду, па је задуживање једина основа њеног опстанка. Влада живи тако што народу одузима живот. Пут у пакао почиње са приватизацијом. То је и почетак успона једне несмирене политичке амбиције која нас толико темељито уништава. Почео је са приватизацијом, а завршиће са неподошљивим нам дуговима и распродатим природним богатствима. А онда ми у колонијално ропство, а он ко зна гдје. Приватизација је пројекат који се само једном догађа у историји једног народа. Од тога како је он изведен зависи каснија укупна судбина народа. Због тога је приватизација, и како је извести, предмет најпотпунијих научних економских сагледавања. Свака и најмања грешка овдје се веома скупо плаћа. Приватизација 1997. године, са којом се већ увелико било одмакло (приватизован терцијарни сектор привреде) задавала је велике бриге странцима. Због огромног развојног потенцијала којег је у себи носила. То је била приватизација подјеле на којој основи се остварује масовна акционарска својина грађана и радника. То је највиши ниво у развоју приватне својине на којој својинској основи развијени односе све своје економске побједе. И ми, да смо то остварили. То је управо требало по сваку цијену спријечити. Када се није успјело покушајима наметања страних експерата, савјетника, поглед је окренут према домаћим снагама. Они који владају овим свијетом, уз остало, имају веома изоштрено чуло препознавања издајника, посебно оног највећег. Осјетили су да најснажнији воњ заудара, допире, долази из далека, са крајње политичке периферије (два посланика). Према историјским искуствима то је посебна пожељност јер онај слабији, најслабији, када се доведе у центар и постави на највиши положај носи у себи највиши ниво захвалности. Безпоговорно извршава све задатке трудећи се да уради и оно што се од њега и не тражи. Најокрутнији су према свом народу. Спремни на његово потпуно уништење само да би опстали у власти. Да би био постављен на њему до тада недостижно мјесто предсједника владе, Милорад Додик се прихватио највеће економске издаје. Прихватио је да поништи претходну приватизацију подјеле и да се прихвати наметнуте му приватизације продаје, те да на тој основи уништи домаћу привреду и свој народ. Да га гурне у неподношљиво сиромаштво. Да смо народ који мисли на своју и будућност своје дјеце, унучади, праунучади Милорад Додик је морао да буде ухапшен прије јутра 18.01.1998. године. Одмах пошто је прихватио издају. Данас би живот у Републици Српској сасвим другачије изгледао. Овог и оваквог пакленог стања сиромаштва не би било. Главна линија данашњег заробљавања су погрешни концепти, навођење или присиљавање на доношење погрешних одлука. Познато је да је својина основна економска чињеница. Да економија и није ништа друго него својина. Напредовање у својини је основа напредовања у економији. Одатле толика потреба да нас се заустави у остварењу најразвијенијег облика приватне својине, масовне акционарске својине грађана и радника, да се заустави приватизација 1997. Да нас се натјера на прихватање погрешне историјски превазиђене својине која најпотпуније руши, уништава, мрви привреду у ситни прах. Довољно је привреди подметнути њој неодговарајућу својина и она се руши, мрви, дроби, уништава до темеља. Прво се руше њени највиталнији дијелови, крупна индустријска предузећа. Остаје се без индустрије, а како привреде и развоја нема без индустрије улази се у стање економског геноцида над властитим народом. То су управо све добро знали Додикови налогодавци. Један је проблем што нам је приватизација 1998. уништила тако моћну средње развијену привреду. Велики проблем сам по себи. Други, много већи проблем је што нас је приватизација 1998. окренула у супротном правцу, у историјску прошлост. Ушли смо у погрешан привредни систем који нам не дозвољава кретање напријед. Индивидуална приватна својина и појединац као одлучујући носилац су особине привредног система деветнаестог вијека, на којој основи није могуће изграђивати модерну привреду. То је дубоки системски поремећај, без које промјене нема кретања напријед. Потребно је напустити приватизацијом створену ситносопственичку и остварити масовну својину грађана и радника. Нужно је остварити цјелокупнну структуру, све облике својине. Оно што недостаје нашој привреди је масовна акционарска својина. Онда када се она оствари успоставиће се хијерархија својина односно оствариће се оптимална величинска структура у привреди. У Њемачкој има око 2,1 милиона предузећа од којих су око 1,5 милиона у индивидуалној својини, 260.000 су друштва лица и 260.000 су друштва са ограниченом одговорности. Само је мање од 1.800 крупних акционарских друштава (VW, Сименс, Мерцедес и слично) али која остварују већу вриједност од свих других 2,1 милиона предузећа. Нашој привреди недостаје неколико стотина крупних индустријских акционарских друштава. То је требала да створи приватизација 1997. године коју је Милорад Додик онемогућио. И у томе је сва његова кривица. Због тога смо данас у оволиком сиромаштву упућени на потпуно пропадање. Економије је као технологија. Свугдје функционише на истовјетан начин. Уколико желимо напријед ми мора до остваримо управо овакву својинску и величинску структуру у привреди каква је у Њемачкој или било којој другој западној земљи. То данас Милорад Додик неће, не смије да уради. Да изврши поновну приватизацију, реприватизацију, без чега нема рјешења у привреди, нема развоја привреде. Одмах чим је стигао на мјесто предсједника владе и отпочео са новом приватизацијом Милорад Додик је испољио невиђену окрутност и немилосрдност. Немилице је рушио привреду, не гледајући на последице. Бол, сузе, пријевремена брјна умирања због губитка властитог предузећа, незапослености и сиромаштва нису могли да га зауставе. На шта моралан човјек не би могао, а да не погледа. Захвалност је морала да буде потпуна. Подилажење ниским страстима и пружање могућности да се оне задовоље један је од видљивих метода одабира кадрова у новом свјетском поретку. Једна од тих страсти је свакако и у присвајању туђег, порив за стицање незарађеног и незаслуженог. Таквих у сваком народу има довољно, па и у нашем. Може се само замислити како су се рашириле ноздрве Милорада Додика да би потпуније осјетио мирис толиког туђег које је на помолу. Пљувачка је почела појачано да се лучи, поглед стао, очи засијале, разум помутио. Толико богатство на продају, а он у центру. Каква прилика. Број придошлица се нагло увећавао. Безначајна и партија која је биле пред распадом убрзано је нарастала. Сагласно величини плијена и наравно одлучујућим утицајима предводника који је све то омогућавао. Сада када нас је толико дубоко увео у пакао сиромаштва и криминала Милорад Додик не зна како да нас из тога изведе. Проблем којег је отворио не зна да ријеши. Израстање на злу и непрекидно увећање зла је сама суштина владања Милорада Додика. То посебно долази до изражаја у последњим активностима око проглашавања угрожености Републике Српске и њега као јединог њеног спаситеља. Умјесто да проналази рјешења за убрзање развоја, за смањење зла сиромаштва, он је кренуо другим правцем. Да постојеће зло сиромаштва увећава увођењем нас у ново веће зло. Да се из садашњег социјалног крене у веће зло повећаних међунационалних затегнутости, узалудно се надајући да ће веће зло прекрити, поништити мање зло. Као да ће пораст националних затегнутости увећати запошљавање и богатство људи. Пристајањем на издају, на приватизацију продаје 1998. Милорад Додик нас је увео у огромно социјално зло на којем упорно истрајава и које увећава већ више од петнаест година. Сада нас уводи у још веће, опасније. Ставља на коцку укупну нашу судбину, ако му то дозволимо. Постоје сви разлози да га сви и из све снаге у томе зауставимо. „Милорад Додик није Република Српска али би његово уклањање значило нестанак Републике Српске” шокантна је вијест коју је 24.02.2014. године изговорио нико други него подпредсједник Републике проф. др Емил Влајки. Заиста невјероватно. Неразумно и понижавајуће. Да цијели један народ, његов опстанак, зависи од једног човјека. И то таквог. Убрзо за тим појављује се књига „Рушење Републике Српске” у едицији СНСД-а у којој се, посебно са стране „нашег” америчког стратега из Београда, распреда о могућим сценаријима „обојене револуције” која пријети Републици Српској. Нигдје ни ријечи о људским мукама и невољама, њиховој незапослености и сиромаштву и како то ријешити. Само се истиче Додик као једини наш „спаситељ”. Очито је да се ради о, на први поглед, добро смишљеној, али веома опасној изборној превари у којој се злоупотребљавајући власт сви ми доводимо у улогу беспомоћног таоца. Молећи се да се не догоди оно најгоре које се призива. Република Српска је у опасности и ја сам једини који могу да спријечим њено нестајање. Ја сам тако једини Ваш „спаситељ”, порука је која одјекује. Од грађана се очекује да му вјерују, како би продужио у власти. Не слутећи да, ако би и продужио у власти, да га поново чека још горе неријешено социјално. Економија, то су реалне материјалне величине и ту преваре нису могуће. Увођење у ново зло неће ријешити претходно. Само ће га увећати. Поред непрекидне бриге за пораст запослености и богатства посебна је брига и настојање сваког народног представника да свој народ на најбољи начин смјешта међу друге народе. Да непрекидно продужава и учвршђује корак према другоме, да шири и увећава сарадњу и повјерење достижући, ако је могуће највише нивое пријатељства. Не живи се од зла и у злу. Само се напредује у добру. Када је властита слобода у слободи другога. Када је доприношење добра другоме основа стицања властитих добробити. Наш највиши народни представник не иде тим путем. Он је окренут на другу страну. Након што нас је увео у толики социјални пакао, сада је намјерио да нас да би остварио своју изборну превару, гурне у пакао живог блата повећаних међунационалних затегнутости. Не питајући се за могуће последице. Скоро педесет година смо проживјели у комунистичкој завјери спољног и унутрашњег непријатеља. И онда када непријатеља није било ни у најави, ни под микроскопом. Али непријатељ је био потребан систему. То је била једна од суштинских основа његовог функционисања. Страх од непријатеља је одржавао самовољу властодржаца. Умјесто да се рјешавају, проблеми су занемаривани, као да их и нема. Сваки покушај да се проблем ријеши проглашаван је непријатељством. И експлодирало је. Лонац није издржао. Милорад Додик је кренуо истим путем. Умјесто да рјешава социјално као основе рјешавања националног он на то неријешено социјално товари тежак терет међунационалних затегнутости којима активно доприноси. Само је питање када ће се експлозија догодити и које ће разорне последице бити. Изгледа да Милорад Додик управо то прижељкује и на томе ради. Како би у томе сагорило, нестало сво криминално и неуспјешно које је под њим створено и сва његова немоћ да приступи рјешавању нагомиланих економских и социјалних проблема. Нама пријетње не долазе са стране других народа. То је опасна измишљотина Милорада Додика који на тај начин жели да оствари изборну превару како би, нада се, измакао одговорностима за сва зла која нам је починио. Наша основна опасност је Милорад Додик и његов начин владања. Онда када то схватимо бићемо зрео народ који ће бити у стању да доноси исправне одлуке.

  5. Ova vlast je narod otpisala prije osam godina, narod za njih ne postoji, narod je za njoih živ sahranjen i otpisan, onu sipnjavaju preizete diretive sa zapada koje slijepo ispunajvaju. To isto je radio i SDS i PDP.
    Prema tome bilo kakvo prebacivanje sa terenao ove banditske valsti na to kakva bi bila vlada SDS-PDP je bežanje od suočavanja sa onom šta ova vlast radi. Ko ovde pite šta su i kako radili SDS-PDP, oni su isti kriminlci.
    Ovde je problem kako da se narod izbori sa izdajničkom marionteskom vlašću.
    Čuvari rečima i zastupnici njohovh interesa kako nemaju nanakvih argumenata u korist postojeće vlasti odmah se prebacuju na to kakav je bio banditski SDS.

  6. Глуп предсједник обично постаје досадан, некад су неког забављале његове глупости и фикс идеје, сада кад је стање такво какво јесте, црно да не може црње бити, ове његове изјаве дођу као суша после леда.

    Зашто му понекад не промјене плочу ти његови добро плаћени савјетници, овако испада и глуп и смијешан, један дан је за увођење трећег ентитета, свиђало се то коме или не, други дан је за независну РС, а онда трећег дана сам себе смирује оваквим изјавама, нема промјене Дејтона.

    То му је прича, прикладна његовим присталицама, нос бришу рукавом, да не убалаве паре у рукама.

  7. Ova vijest je “odgovor“ Mesiću.

    Svaka budala može pomenuti Dejton 2, ali je problem u tome što svakoj budali ne treba odgovarati na njegove prijedloge, pogotovo ne ako si na ozbiljnoj političkoj funkciji. – A, kud ćeš ozbiljniju funkciju od predsjednika.

    Dodik opet igra staru igru – na isforsiranim krizama gradi svoju političku poziciju. Predstavlja se kao zaštitnik. Ovo je još jedna konstrukcija krize i to takve u kojoj se država, opet, po ko zna koji put, koristi kao igračka…
    Sutra će se javiti Bakir, Lagumdžija, Čović, kolac, palac – a prešjednik će, kao, zauzeti kategorički stav prema njihovim isforsiranim nebulozama o Dejtonu2…
    Svaku ovakvu priču treba ignorisati – izgraditi političku atmosferu koja ne dozvoljava bilo kakav razgovor na ove teme…teme izmjene ustavnog poretka.

    Zna Dodik vrlo dobro šta i kako treba, ali iznova i iznova otvara teme na koje je odavno -da smo ozbiljni i da nam je država zaista na prvom mjestu – trebalo staviti tačku.

    Krize stvara i na krizama temelji čitav politički “kocept“…

  8. harper, 09.03.2014. 17:02:32
    Зашто му понекад не промјене плочу ти његови добро плаћени савјетници, овако испада и глуп и смијешан…

    Зар ти мислиш да савјетници њему смију нешто рећи?
    Њему пре свега требају добри „васпитачи“, ма шта ова ријеч значила!:(:(

  9. Ostao bez fabrike,

    pa druže ti previše slušaš onog jadnog neznalicu Dronjka.

    Privatizaciju je sproveo SDS i u korist SNSD-a bi bilo da uradi to što vi govorite ali je to nesprovodivo!

    Zakon je tada donesen, privatizacija je sprovedena po zakonu a to što nas je SDS opljačkao je sada nepovratno.

    Ko god da to pokrene taman u populističke svrhe samo će platiti odštetu tim kriminalcima jer će sve to pasti na sudu!

  10. Хронична навала СНСД ботова као бикови на црвену мараму у кориди.
    Приватизација је процес, који се не завршава само оног момента преузеимања са јавног тендера, за свако приватизовано предузеће су постављани услови под којим се приватизује и обавезе које преузима нови власник. Зашто онда период од 8 година режимске власти нису ништа радиле на регулисању и контроли процеса, гдје се очигледно крши постигнути договор?

    Зашто нам примјер Бирач најјасније говори како ова режимска власт, свјесно чини уступке и крши договорене клаузуле споразума. Шта је са оном литванском банком, зашто се ту гурају државне паре? Шта ради режим са рафинеријама нафте и уља? Зашто се нису поништиле те спорне приватизације?

  11. da je ova vlast pre osam godina umesto što je dvostuko i trostruko povrećala plate budžetlija i na taj način počala se dodatno godišnje zaduživati za 450 miliona, da je sa tih 450 milona gradila dodišnje pod 25 fabrika prehrambene, teksilne, drvne, metalske, građevinske industrija sa po 100 zaposlnih, danas bi nakon 8 godina zaposleno 20000 novih radnika u industriji i proizvodnji i povećan BDP sa 1,8 mililardi na 3 milihjarde. Umesto toga oni su godišnje za pošljavali po 1200 dodatnih novih radnika u administraciji po inistitucijama sistema i opštinama, trpajući po šestoro parazita u kancelarije na teret poreskih obveznika i kredita MMF-a.

  12. Draga moja braco Srbi, Dodik je takav kakav je. Nisam zadovoljan, ali iskreno ni ostali mi ne ulivaju nikakvo povjerenje. Sve sam zvaljo i smrad. Ako je rjesenje da nam Bakir kroji kapu, ili njegov eksponent i nista manji srbomrzac Sejfudin jebeni Tokic, koji rece da ce se kandidovati za predsjednika RS, ocekujuci da se u RS fiktivno prijavi dovoljan broj Bosnjaka onda slobodno ne treba izaci na izbore. Ja se bojim da ce me svi drugi vise nego sam Dodik, natjerati da glasam upravo za Dodika iako bih ga najradije najurio.

  13. svi vi zaboravlajte da je vlast svu državnu svojinu u državnim preduzećima i prirdnim resursime pretvorila i partijsku svojinu i da sa njom raspolaže kao sa privatnim vlasništvom partije na vlasti zapošljavajući u državnim preduzežima adminsitraciji državnih insittucija i opština svoje partijske kadrove i aktiviste, u elketroprivredi nišet drugi i ne rade. EPRS je prosala sredstvo i mehanizam vladanja i održavanja na vlasti.
    EPRS u koji je naša narod za 50 godina uložio desetine i desetine milijardi dolara sada je prisvojila jedna partija na vlasti.

  14. Dragi moj maxone:

    1. šta bibilo kad bi bilo…
    2. nije nemoguće jer je firči na prošlim izborima prijavljivao na liste svoje jugende samo da se razbije glasačko. Sin moga prijatelja je dobio zadatak da se prijavi na listu kao nezavisni kandidat, a ni sam nije glasao za sebe.dakle, gebelsmašinerija radi.
    3. A, ako bi na listi bila dva kandidata, jedan firči, drugi Bakir, ili sejfudin,vjeruj da bih se ja opredijelio za ovoga drugoga. Jer, nas niko nije ovako samljeo kroz sitno žito koliko firči. Nisu nas lagali Bakir, mujo, hase, niti su nas krali, niti pljačkali i harač sakupljali(fiskalizacija…), nisu rasprodavali naše resurse, gradili kule i gradove po montecarlu, Cipru NY, Milanu, sprdali se našim velikanima Tesli i Andriću nazivajući po njima harčnedjela svoja, ostavili nas bez prebijene pare, zadužili nam i dseto koljeno… nego ovaj ,ne znam kako bih ga nazvao, poganod čovjeka.
    4. Ako nas ubija neprijatelj, a ubija nas bijedom, neka to ne bude ruka milina, markova, perina, dujina…neka stradam od one ruke od koje su stradavali moji pradjedovi…

Оставите одговор на Biber Одустани од одговора