Добојлије их неће заборавити: Јелена Симовић и вукови из Фоче

Фочански вукови показали су се као најхрабрији и најефикаснији. Њима су највише вјеровали грађани Добоја, молили су се, да баш они дођу по њих. И сви су говорили – „Свака част“ момци, не слутећи да међу њима има и једна дјевојка. И то не ма која.   Њени другари из разреда матурирали су у понедељак, […]

среда, мај 21, 2014 / 20:21

Фочански вукови показали су се као најхрабрији и најефикаснији. Њима су највише вјеровали грађани Добоја, молили су се, да баш они дођу по њих. И сви су говорили – „Свака част“ момци, не слутећи да међу њима има и једна дјевојка. И то не ма која.

 

Њени другари из разреда матурирали су у понедељак, док је она спашавала туђе животе далеко од куће. Била је вођа тима, координирала екипама са копна, а ишла је и на терен. Њене колеге из „Волфа“ у шали су јуче тврдили да је не могу препознати у цивилу послије толико напорних и неизвијесних дана. А ко је та чувена фочанска вучица?

Јелена Симовић, државни првак БиХ у пењању, чланица пењачког клуба „Волф“, управо свршени матурант Медицинске школе у Фочи. И има само 18 година.

– Радим и у Црвеном крсту три године, обучавам екипе за пружање Прве помоћи. Сада се показало, свима нам то једног дана може бити од користи – почиње причу ова храбра дјевојка, Јелена Симовић.

Спасилачке јединице фочанских вукова хеликоптером су се пребациле из Зенице у Добој у петак, у вријеме највеће катастрофе коју је овај град икада претрпио. Како је Јелена доживјела први сусрет са овим градом?

– У хеликоптеру сам само испустила уздах. Помислила сам – ох, Боже мој шта се ово дешава? Сви смо били у шоку, али то није било ништа у односу на оно што нас је сачекало када смо слетили. Већ за пола сата смо се пресвукли у комбинезоне, узели сву потребну опрему и били смо на терену. Ја сам била веза између копна и воде са осталим члановима екипе. Људи су ми прилазили, давали информације гдје се налазе заробљени, колико је дјеце, жена и стараца, пошто су они били приоритет. Било је јако важно знати и шта им треба у том тренутку – каже Симовићева.

Као неко ко јо управо завршио Медицинску школу, Јелена је пружала и медицинске помоћ.

– Нисам само била на копну, ишла сам на чамац када год је некоме требала медицинска помоћ. Докторица Сенада из Оружаних снага БиХ била ми је од велике користи и никада јој нећу моћи довољно захвалити. Снадбијевала ме је лијековима, а ја сам се пела на зграде и људима давала инсулин, дијелила лијекове. Било је ту дјеце са огреботинама и посјекотинама, морала сам то санирати на лицу мјеста.

Колико је била храбра ова фочанска вучица и колико је заиста била усресређена само на то да спаси друге, говори једна анегдота. Јелена је сама веслом разбила излог апотеке како би дошла до инсулина и спасила нечији живот.

– Истина је, јесам, нисам могла допустити да ми неко умре на чамцу или заробљен у згради. Инсулина је у једном тренутку потпуно нестало, морала сам се снаћи. Нека ме тужи ко хоће, али ја нисам могла то да поднесем. Ако могу разбојници да краду глупости у овој ситуацији, зашто ја не бих могла да рушим за лијек? Вјерујте ми, он је спасио животе. А нема ништа битније од тога.

Постоји и снимак на појединим телевизијским станицама, на којем ова осамнаестогодишња дјевојка галами на све око себе. Шта се заиста дешавало у том тренутку?

– Сви се питају зашто ја вриштим на том снимку. Упала сам у касарну, били су ми пријеко потребни хљеб и вода да обезбиједим за своју екипу, коју ће она прослиједити најугроженијима. Морала сам водити рачуна о свом тиму и у неким тренуцима човјек мора повисити и глас да би га у том општен стању хаоса и шока уопште чули. Касније су ме стварно поштовали због тога. Све што сам тражила, одмах би обезбиједили.

Сада када је прошло, и послије двије проспаване ноћи у свом кревету, колико је заиста била тешка ситуација у Добоју у том тренутку?

– Мислим да сви ми вукови тек сада постајемо свјесни гдје смо заиста били и шта смо све урадили. Оно је било језиво, људи су у паници, у шоку, никоме то не бих пожељала. Поплава која је била у Фочи прије четири године, у односу на ово што је задесило Добој уопште се не може назвати поплавом. Гдје год погледаш само вода. Морали смо бити максимално емотивно ограђени, мирни и сталожени, само смо тако могли помоћи том несрећном народу и поред прве помоћи дати им и психолошку подршку. Сада тек попушта, емоције су пробиле, слике крећу да се врте пред очима, не могу да зауставим сузе.

Коју сцену из Добоја Јелена никада неће моћи да заборави?

– Газим у води, до паса. Пењем се на зграду, људима дијелим лијекове. Мала дјевојчица од двије године излази са цуцлом у устима и смије ми се. Имала сам код себе једну плазму и дајем јој. Она шири руке и грли ме колико има снаге, љуби ме. Док сам жива то нећу заборавити.

Овакве ситуације најбоље покажу јачину човјека. Колико је тешко једној младој дјевојци, попут Јелене било да се максимално емотивно огради и буде психички јака, јер само тако се могло заиста помоћи људима у том тешком тренутку?

– Када имаш око себе старије људе, који су увијек покрај тебе, научиш да будеш јак. Ми у „Волфу“ смо годинама заједно, дишемо као једно, доживљавам их као своју браћу. Од њих сам научила да у оваквим ситуацијама мораш бити само чврст, размишљати исправно. Ми једни другима нисмо дали да клонемо духом. Начелник полиције из Добоја рекао је да никада није срео жену, толико стабилну и храбру. Ја сам му само одговорила – „Па Херцеговка“, на шта је он рекао – „Па да, ви из камена“. Кад сада боље размислим и јесте тако.

Помажући другима, човјек потпуно заборави на себе.

Ми смо у Добој дошли са мисијом да помогнемо другима, нисмо мислили уопште о нама. Када прођете све то, схватите, а то морам и другима да поручим – ми нисмо људи свјесни шта имамо. Здрави смо, ми и све око нас, имамо шта јести и пити, а тамошње становништво поред свега што су преживјели, тек ће морати да се носи и са другим последицама. Нека им је Господ Бог у помоћи. Град Добој више није град, оно је сада једна пустиња. Требаће им много времена и помоћи да се опораве.

Иако јако уморна и исцрпљена, Јелена каже да је овог тренутка позову, опет би се паковала и кренула у року 15 минута.

– Не дај Боже, али не бих се ни секунду размишљала. Темпо је напоран, свега се човјек нагледа, али кад касније осјетите да су вам срце и душа пуни јер сте некоме спасили живот – нема то цијену.

Водена стихија јењава, остављајући пустош из себе. Поплаве су донијеле праву катастрофу и штета је што су многи то тек у овој ситуацији могли да виде – Србиње је, поред искусних, храбрих и већ познатих вукова, добила и једну неустрашиву вучицу. Она је хероина коју Добој никада неће заборавити. Она је наша, Јелена Симовић.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *