Ђинђић: Од печења на Палама до Хемофарма крај Бање Луке

Баш сваки дан ЈАТ треба да лети на линији Београд – Бања Лука. Стотине студената из Републике Српске треба да се школују у Београду за дефицитарна занимања. Специјалне везе морају да буду суштинске… Зоран Пановић (уредник листа Данас, 13/01/2012) Али, стани мало Пановићу, јер су то твоји предлози за „шумску и геноцидну творевину“, или предлози […]

уторак, март 12, 2013 / 21:29

Баш сваки дан ЈАТ треба да лети на линији Београд – Бања Лука. Стотине студената из Републике Српске треба да се школују у Београду за дефицитарна занимања. Специјалне везе морају да буду суштинске…

Зоран Пановић (уредник листа Данас, 13/01/2012)

Али, стани мало Пановићу, јер су то твоји предлози за „шумску и геноцидну творевину“, или предлози Додика, Тадића, Вука Јеремића…?

Не, драги читаоци који позивате на „реалност“ на Косову (и Метохији), а гнушате се сваке „реалности“ у Босни и Херцеговини, нису то речи никога малопре поменутог. То су речи које је колегама и мени у перо диктирао Зоран Ђинђић. У Бањалуци. Једног поподнева.

А, истог дана, само пре подне, Багзи је пробао да га убије испред Арене (тадашњег Лимеса). И, стварно, да ли ви драги читаоци који се кунете у Ђинђића, у његову визију, и тако то, а истовремено презирете социјалдемократу Мила Додика, искрено мислите да Зоран Ђинђић, да је жив, а тек да је премијер или председник, не би био у Борику на прослави 20 година Републике Српске?

Па ако је тамо онда био, и то поводом отварања Хемофармове фабрике, зашто сад не би био? Да ли поштоваоци лика и дела, стварно мисле да је и РС била делом у „визији“, или би Ђинђић позвао на укидање РС и на стварање „функционалне“ БиХ. И да ли стварно мислите да Ђинђић није био свестан злочина, од којих неки заиста и јесу у темељима младог ентитета (као што су у другим форматима и у темељима неких других екс-YУ бантустана). И добро, да се Ђинђић појавио у Борику да ли би га неки данашњи обожаваоци подсетили на „вола на Палама“ који је у пакосној фразеологији у једном тренутку претекао чак и чувено Вуково (Драшковићево) одсецање руке сваком ко у Рашкој (Санџаку) дигне муслимански барјак.

И да знате, није било тада у Бањалуци међу Србима баш много Ђинђићевих фанова. Није се тај „во на Палама“ толико примио међу војницима Ратка Младића да потре „немачког шпијуна“ и „издајника“. Никад ти њега не би баш много заволели, као што га ни попови нису заволели због увођења веронауке. Нити је Ђинђић њима тамо подилазио млатећи српством о глогиње.

Не, он је тамо повео и привреднике. Поред Бабића (Хемофарм), ту су били и Мишковић (Делта), Радуловић (Ц Маркет), Савићевић (Генекс, Застава…)…, и представио специјалне везе суштински различите од оних на релацији Милошевић – Крајишник, и то везе које не би требало да иритирају никог рационалног у Сарајеву. У Банским дворима, Ђинђић је одржао предавање под називом „Од национализма ка патриотизму“, што је, признаћете ипак мали трн у оку, ако не коперникански преокрет, у односу на идеологију која се тамо била запатила.

Врло јасно, премијер је истакао да се Срби (са обе стране Дрине) морају ослободити митоманије, заблуда и национализма. Да морају ослободити креативне потенцијале, променити имиџ и бити конкурентни на тржиштима. У подтексту све је то значило и суочавање са прошлошћу. Па и оном хашком. Наравно, било је надреално очекивати да се Ђинђићева визија прими само у Републици Српској, али ако се остваре оне Додикове виртуелне пројекције са бимова, она би се на неки начин и остварила. Додик не негира Сребреницу, за ЕУ и НАТО је. Чини се да би то пре могло да иритира српске националисте.

Много се манипулише са Ђинђићевом постхумном харизмом. С једне стране да је у њему Ћосић препознао „новог Пашића“, као што је некад у Милошевићу препознао истог, до тога да се Ђинђићева визија изолује од његовог националног осећаја. Иако је премијер био већи патриота од туцета ових наших данашњих лидера заједно. Додуше, треба да будемо поштени, па да признамо да смо колега и ја у једном тренутку напустили његово предавање у Банским дворима и отишли на пиво (и то „нектар“). Тек после смо схватили шта је Ђинђић мислио кад је рекао да сви морамо почети да мењамо себе ако мислимо да нам и држава и друштво буду бољи.

Ако би се БиХ распала, у српско – бошњачким релацијама не би се добило ништа друго до једна нова Газа и једно ново Придњестровље. Ако би се РС укидала, то би једино могло да се уради онако како Месић мисли: Да је хрватска војска прекине тамо где је најтања, да Армија БиХ уради остатак посла, а да свет то аминује. Добро, то је Месић предложио ако Додик крене у отцепљење. Али, Додик каже пре неки дан да Србима БиХ „није тесна“.

Па, замислите да је то Ругова рекао Милошевићу или Тачи Коштуници. Ако се српски унитаризам показао као фаталан за Југославију, како би се то БиХ усрећила унитаризмом? Можда сам ја наиван, али зар се до функционалне БиХ не може доћи ако оба ентитета постану функционална и комплементарна. Ако оба ентитета достигну европске стандарде, зар самим тим и њихове баријере неће бити прилично обесмишљене? И зар то није најбоља ревизија Дејтона који је прављен на механичком миру (замрзнутом конфликту).

У серији атрактивних обраћања јавности Ивица Дачић изјави пре неки дан да РС треба да буде Пијемонт српства. Ма колико слаткоречиве, ризичне су то изјаве, јер знамо како је испало кад је Србија глуматала Пруску у региону. Бошњаци јесу једини искрени чувари БиХ историјског континуитета, а РС је парадоксално гарант БиХ. Иако се омаловажавањем БиХ Србима често потире босански идентитет, што је такође историјски апсурдно.

У рационализацији дебакла за ЕУ кандидатуру, од неких наших високих руководилаца сам чуо да то тешко иде јер се све тобоже одвија по оној Семјуела Хантингтона да ће рампа бити на Дрини. Али, откуд онда Бугари у ЕУ, а Миле Додик преко Дрине? Да је поживео, тешко би се Туђман извукао од Хага. Било је у његовом ХДЗ-у и отворених усташких елемената, био је Туђман кичасти хибрид Тита и Франка, али никад Фрањо није имао дилема да је Хрватској место у ЕУ. Тачније, да Хрватска треба да се врати кући. И сте стране Јадранка Косор је била у праву кад је почетком децембра у Бриселу приступницу у ЕУ посветила Туђману. Да је Србија на време европски мислила, ништа јој Хантингтон не би могао. А, пошто није и Ђинђић би се на крају морао суочити са дилемом: Косово или ЕУ. Ономад у Бањалуци, он је заиста нагласио потребу да се храбро крене у решавање тог мега проблема.

Британски евроскептик Најџел Фериџ недавно је упозорио Хрвате да гласањем за ЕУ гласају за нову Југославију, и да ће независност на коју су чекали 1.000 година изгубити после 20 година. Знате ону фразу, ако смо сви у ЕУ, онда многе ствари постају небитне. Али, ствар је у томе што никад нећемо сви бити у ЕУ. Што је највећа нада Хрватској да ће се спасити нових Југославија, од оне „сличнокрвне“ Игора Мандића до оне Југосфере Тима Џуде. Кад смо већ код Југославија, некако је прошло недовољно примећено да су на сахрани Анте Марковића били „највећи сепаратиста региона“ Милорад Додик (иначе, његов стари саборац) и Стјепан Месић који је „обавио задатак“. Разбио Југу, јелте.

Нови фосили у Центру Сава (и то са Сањом Долежал) не иду уз тужакање за старе геноциде. До искренијих односа и историјских истина ипак треба долазити на примереније начине. А, знате шта ми каже комшија кад је чуо да Јанковић не може да скупи већину за словеначког премијера: „Не дају Србину! Цанкарјев дом, Пановићу!“



0 КОМЕНТАРА

  1. sviđa mi se komentar.. osim pozivanja na Feridža.. naime, njega treba posmatrati u kontekstu onoga što brani.. a većinom zastupa interese određenih jrugova britanskog kapitala.. zastupa stvari kao što: uklanjanje bilo kakvih poreza na finansijski kapital, povećanje vojnog budžeta, protiv je Tobin poreza (poreza na finansijske transkacije), protiv je slobode kretanja ukidanjem šengena, itd.. on s te strane istupa protiv EU..

  2. Пратио сам нит излагања до пола, а онда се све замрсило у маглама идеолошко-политичких курсева и партијских кружока друге Југославије. “Капитализам као последњи стадијум империјализма… Социјализам као задња степеница ка комунизму… Национализам (а српски понајвише) као највећа опасност (југословенском а богами и босанском) патриотизму…

    Али стани мало Пановићу! Национализам ЈЕСТЕ патриотизам за све оне рођене западно од Јулијских алпа и којима мозак нису испирали титоистички педагози.

  3. Први дио је одличан. Ђинђић јесте био примјењени националиста, а такви су проблем. Једине праве инвестиције су стигле тада. шта је странцима проблем Додик, мало буке, мало вике, а кад је битно, одједном градња хидроелектрана са србијом постане градња са њемачком

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *