Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине града Сиска организоваће данас комеморацију дјеци страдалој у сисачком усташком логору за дјецу од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године. Парастос и комеморативни скуп биће одржани са почетком у 11.30 часова на дјечијем гробљу код Викторовца Усташко-њемачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. […]

субота, октобар 6, 2012 / 11:03

Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине града Сиска организоваће данас комеморацију дјеци страдалој у сисачком усташком логору за дјецу од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године. Парастос и комеморативни скуп биће одржани са почетком у 11.30 часова на дјечијем гробљу код Викторовца

Усташко-њемачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици.

У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечји логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и лијечника др Антуна Најжера.

 Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот дјеце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је владао пропух, јер је била подешена за сушење соли. Дјеца су овдје, па и она најмања, стара неколико мјесеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одјеће и покривача.
Први транспорт у Сисак стиже 3. аугуста 1942. са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. аугуста, налазило се 1.272 дјеце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се опћи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током аугуста и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете. Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Унаточ акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крижа, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 дјеце. О незамисливим увјетима на логорским локалитетима свједочио је и доктор Лазар Маргуљес, лијечник из Осијека: „Примијетио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени криж из Загреба, ништа од тога нису добивала дјеца. Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце.“

Из обиља потресних свједочења издвајамо и свједочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крижа Хрватске. „Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дјеце. Ту је било смјештено на голом поду четири стотине дјеце: новорођенчади, дјеце од неколико недјеља и мјесеци, до десет година старости. Колико је дјеце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Дјеца у дјечјој бараци су неутјешиво плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико корачаја удаљене од дјеце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помријети. Та дјеца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „’Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видјет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

Довести матере овој дјеци није за нас било једноставно, а ипак нам је успјело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобра када смо све припремили да тај транспорт дјеце још исте ноћи отпремимо у Загреб.

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дијете и да га тим умире, а онда да га можда заувијек оставе, како би ми иза тога могле лакше дјецу отпремити. Тко да опише радост дјеце, кад су угледала мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су шутјеле. Када је и посљедње дијете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: ‘Чувај нам дјецу, чувај их рођена.

Транспорт са 550 дјеце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса гдје да потраже дјецу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Њемачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 дјеце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле дјеце. Према свједочењу гробара Фрање Видеца број умрле дјеце у мртвачким сандуцима је увијек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала дјеца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет мјесеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 дјеце. Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле дјеце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дјечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 дјеце. У сваком случају број укопа на мјесном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете дјеце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености дјеце, било због повремених усташких акција у којима су тражили ту дјецу те убијали и њих и њихове хранитеље. Услијед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле дјеце.

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко вријеме. На захтјев нове власти у Загребу, Одјељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке дјеце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде дјеце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успјеха.

Године 1958. на зграду солане Рајс постављена спомен плоча (уништена у рату 1991-1995). Обиљежавање осталих логорских зграда те самог дјечјег гробља у Сиску настављено је 60-тих година. Споменик дјеци – логорашима подигнут је недалеко од тадашњег дома културе, а на његовој згради постављена је и спомен плоча (такођер уништена у рату 1990-1995). Дјечје гробље је 1974. пејзажно уређено, а на њему постављен и споменик кипарице Милене Лах. Данас се тадашње такво пејзажно рјешење чини сасвим непримјереним – услијед слијевања кише и задржавања воде већи број плоча је оштећен. Простор није ограђен и дефиниран. Урбанистички је занемарена чињеница да се ради о мјесту на којем су покапана дјеца. Споменици и спомен-обиљежја су изложена немару и пропадању.

Некадашња традиција посјећивања гробља те организирања школских посјета и сатова на самом гробљу је готово сасвим замрла. У повијесним уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих у рецентној сисачкој повијести.

У име дјеце која нису преживјела и у име оне која јесу у име родитеља из чијих су руку дјеца отета у име раскиданих обитељских веза и никад пронађене браће и сестара тражимо да:

• Сисак и његови грађани, жупанија, држава Хрватска и хрватско друштво уложе много више континуираног напора за обиљежавање и заштиту мјеста страдања дјеце у Другом свјетском рату
• најважније и најстрашније чињенице буду и дио уџбеничке повијести у Републици Хрватској те да оживи традиција школских посјета и сатова повијести на дјечјем гробљу
• спречавање повијесног ревизионизма• обнову и заштиту споменика посвећених страдању дјеце• преузимање одговорности за сјећање и дужни пијетет према умирању оних који нису знали нити своја имена када су нестајали са лица земље.

Српско народно вијеће
Вијеће српске националне мањине Града Сиска



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *