Дјеца

У понедељак 26.10.2015. године, приказан је премијерно документарни филм Дениса Бојића, у продукцији јавног медијског сервиса Републике Српске.

У другим срединама дјела овог типа су сасвим свакодневна, а из перспективе ратне тематике, у нашем окружењу можда и хиперпродуцирана. Но, премијери овог документарца је у Бањој Луци дат највиши значај, у смислу присуства предсједникā републике, скупштине и владе; што само по себи, као друштвени феномен и уз сиромашну понуду било каквих урадака на поменуту тему у Српској, квалификује исти да се о њему пише на Фронталов суботњи дан. Резервисан углавном за умјетност.

Спољном визуром, филм је промовисан опширно и богато. Почело је мултимедијално и социолошко-религијски, изложбом фотографија у порти Храма Христа Спаситеља у Бањој Луци, гдје је служен и парастос за 54 борца Војске Републике Српске, којима аутори посвећују овај филм. Затим је нешто касније услиједила пројекција у великој сали мултиплекса Палас, који је публика испунила у толиком броју, да је писац ових редова и поред позивнице сједио на степеницама уз редарска свјетла.

Школски – тема и идеја

У најкраћем, како и сама медијска галантерија овог дјела каже, филм Дјеца се бави свједочењем „четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки, који су у Отаџбинском рату изгубили по троје дјеце“. Да се не би претјерано мучили око одгонетања мотива и постављених задатака овог документарца, на истом летку гдје и претходни цитат, стоји:

„Циљ овог филма био је испричати причу о херојима српског народа, отргнути од заборава палу дјецу и њихове родитеље, те да комплетна српска заједница и што шира свјетска јавност чују ове трагичне чињенице и донесу свој суд о овим догађајима“.

Управо ту, кроз ово самодефинисање наглашеног патоса, овај филм упада у највећу замку свог постојања и смисла. Осим широке логистичке подршке државне телевизије и профила примјећености који она носи, пропагандно-документарни ефекат овог филма је врло упитан. Поготово промишљањем у једначини гдје је са друге стране знака = улагање.

Патња, патња, патња

У питању је сат и по готово нерафинисане патње, као спомен на изгубљене животе, који ретроспективним приповједањем остављају њихови најближи сродници. Мајке, очеви, браћа…

Велика количина сузних очију, марамица, уздаха, и шмрктаја у мраку биоскопске сале (са све Жељком Цвијановић на челу), свједочила је да филм несумњиво успјева у трансферу патње. Оно што неупитно можемо закључити, јесте да из филма Дјеца добивамо поруку: Ови људи пате за својим изгубљеним ближњима. И тај бол је неподношљив чак и за нас. Пуке посматраче.

И то је то.

У случају даје филм био барем упола краћи, конзументу би се дала прилика да примјети и неке документаристичке податке, као што је и у српском народу у ближој околини Мркоњић Града непозната масовна гробница, којој је претходио злочин егзекуције близу двије стотине људи од стране регуларних трупа пристиглих из Неовисне Републике Хрватске. Мало позната чињеница да су заробљенике и цивиле убијали другосвјетскоратовним методама, лупањем лобања маљевима, уз педантно лишавање тупала било каквих личних докумената, нашаје срамота као преживјелих свједока тог времена.

Документарни допринос овог филма ће прије бити видљивији у времену које долази, јер и без велике намјере даје пуно података који ће бити занимљиви етнолозима, социолозима и лингвистима…

Три половине

Са друге стране, да би овај документарац потпуно зашао у сферу умјетничког, у концепту који нас приморава да гледамо нечију патњу и постанемо је свјесни до катарзичног ефекта кроз мучнину, требао би бити упола дужи. Био би онда неупотребљиви, авангардно-експериментални урадак, о којем се расправља у теоријама умјетности. Ту би пропагандни ефекат готово потпуно изостао, али и овако се из филма памте много више грозоморни детаљи нечије вишеструке, па и крајње трагедије, исконским болом гашења племена и сјемена, усљед губитка свих потомака. Много више, него конкретни подаци који би образовали домаћу јавност, а страној омогућила да „донесе свој суд о овим догађајима“.

Једна мати сматра да је боље да дјеца помру кући од болести, него да гину по границама српске слободне територије; док је друга уз сву бол и распамећеност патње – и поносна. Филм тако заиста даје један документаран и пропагандно неналицкан приступ, лишен националне мржње и етикетирања оних који су мајкама ту дјецу и убили. Рат је ту више као елементарна непогода која је донијела смрт и бол.

У свој тој боли, највећи је ужас што је стварна. Што су такве трагедије свуда око нас. Дијелови свједочења Маринка Бјелице, који посматра аматерски снимак предратног кола и ужитак у јагњетини, па потом тражи, налази и кришом досахрањује одсјечену синовљеву главу, квалитетни су до степена да се запитамо јесмо ли изопачени карактеришући их тако. Филм нас натапа са боли до презасићења и отупјелости. Осјетљиве дупше злоставља простом чињеницом да не могу пребацити канал, а излазак кроз дуге редове кољена и стопала у кино дворани дјелују као ход кроз шпалир шиба. Као издаја. Колико тих људи који пате, толико и оних идеала за које су им дјеца дала животе.

Стога, могући успјешан живот овог документарца је у организованим биоскопским пројекцијама, јер ће публика пред малим екранима у једном тренутку сасвим сигурно пребацити канал. Већ код другог рекламног блока.

Испосништво и општежиће

Све у свему, радује прије свега да је овај хибрид ауторског и пропагандног документарног филма, на продукцијски сасвим похвалном нивоу. У њега је уложен труд, рад и новац, те се то види. Не толико по позивању Дарка Бајића, који у Српској говори како је нешто битно за Србију у сасвим несвјесном, инертном типу омашке, колико по вишем степену монтаже, камере, звука… заправо свега што филмови ове врсте код нас до сада углавном немају.

Друго је питање опет, непостојање културне политике и расподјеле буџетских ресурса на ствари које су неопходне Републици Српској, те како овај филм гледати из те визуре.

Сам за себе, ово је један успио и потребан документарац. У цјелини наших пропагандно-документаристичко-артистичких потреба, он је предимензиониран и анахрон. Српска је до сада требала имати барем пет играних филмова на тему протеклог рата, а нема ни један. У сфери документарног, или боље рећи пропагандно-образовног филмског материјала, стање се другачије не би могло звати осим сажаљивом срамотом.

Неразумски је очекивати да ћесе у културној политици Српске било шта у скорије вријеме промијенити, али и након филма Дјеца толико испуњеног смрћу, нада и даље умире посљедња.