Дилетанти у књижевности: Поглед из прошлог вијека (2)

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису “Хрватска њива”, објавио текст “Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)” и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан. Први разлог […]

субота, март 23, 2013 / 08:53

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису “Хрватска њива”, објавио текст “Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)” и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан.

Први разлог што наши људи толико много лете у књижевност видим у овом: Наши интелигенти, особито док су млађи, желе да нешто раде; они осећају у себи извесну количину снаге, а не знају у што да је уложе. Јер у политици се код не може правити велика каријера. Ми немамо својих министарстава ни поклисара у страним државама. Највише што наш човек може постићи у политици, то је да постане народни заступник или неки виши чиновник. Прави и велики државник не може постати никада. – У техничкој науци и њеној примени такођер не можемо код куће далеко доћи. Слично стоји ствар и с нашим бродарством, трговином и великим обртом: нигде ту наш човек нема повољан изглед за велики успех, који би био скопчан са славом, нити се може попети до великог, европског значења. Уз то се треба ту борити с отпорним и издржљивим странцима, а наши људи за тај бој и такмичење немају ни довољно снаге ни васпитане воље. Мали, ситни рад они обично не воле. Амбициозни, обдарени богатом фантазијом често одиста даровити, они желе да се чују, да се виде да раде јавно, ма где. И кад не могу никуд на друго место, шта је природније него да хрпимице појуре према књижевности, чија су им шарена и привлачива врата широм отворена! За то се не треба борити, не мора се великом напору излагати: треба само сести у соби и писати.

Други разлог што се код нас толико фабрицира новела, песма, романа и књижевних приказа видим у овоме: Наши интелигенти знају да је наша књижевност у многом погледу сиромашна, да у њој нема много ствари којих у другој књижевности има. Пошто је пак наша опћа култура за последњих педесетак година знатно напредовала, наши су људи стекли извесно књижевно образовање и почели да себи уображавају, обмањујући сами себе, да школован човек може и уме да пише о чему год хоће; једном речи почели су да верују да је већ настало оно доба о ком говори наш сјајни српски песник Дучић: доба, кад свако уме да пише стихове. И онда један од њих умује овако:"Гле, Французи имају толико добрих комедија, а ми, Хрвати, мада имамо толико материјала за комедију, немамо је. Како би било да ја једну напишем?" И он тада чита дела страних писаца, проучава теорију и хисторију драме, нађе негде неки "сујет", и – напише комедију. Ако је писац одиста интелигентан и "савестан" човек, комедија му не буде баш сасвим глупа, добродушна публика на представи тапше, а критичари – обично дилетанти као и писци комедије, нити смеју да приме дело, нити да га одбаце. "Није лоше, веле, иако није добро." А писци, охрабрени таквим полууспесима, настављају радити даље: један драму, други роман, већ како који. Ако се пак нетко усуди рећи да су све те ствари ипак слабе, онда му се озбиљно "тумачи" како смо ми мален народ и како је "сваки почетак тежак". Да су већина тих "дела" која доживљују полууспехе скроз и скроз дилетантска, т. ј. само добронамерна, а не уметничка, то ретко ко сме да каже из бојазни да не би "ослабио" нашу "нејаку" књижевност.

Што је најопасније, тај дилетантизам који влада у нашој "лепој књижевности" захваћа све више и науку о књижевности. Сваки час доживљујемо да нам професори природних наука говоре и пишу о песницима, лекари воде артистичке покрете, а песници политичке листове. Већ десетак година дигли су код нас заглушну вику људи који немају никакве везе с правом уметношћу. Наша књижевност је постала трг, на ком свако без икаква страха говори шта хоће и о чему хоће.

Додуше, као појединци, дилетанти доста брзо покажу своју немоћ и неспособност: они пишу пет или десет година, и онда их заувек нестаје са попришта. По томе се они најбоље и познају, јер немају снаге да дуго издрже, ни моћи да нешто истински уметничко створе у књижевности. Али опћа опасност од дилетаната тим не престаје. Не! Чим нестане једних, долазе други, млађи. Њима на пут нема ко да стане, још никако. Дилетанти су толико деморализирали нашу књижевност, да су повукли у пропаст и људе од талента. И то је можда оно што је најгоре. Они су просто преплавили нашу књижевност. Погледајте само наше најмлађе књижевно поколење! Наши почетници у писању дозвољавају себи све, презиру знање, исмевају се дисциплини духа, бацају се камењем на солидност у раду. Не иду за правдом, већ за лармом. Није им стало доистине, већ до духовитости. Наругати се, то је за њих исто што и доказати. Самовољност је њима врховни закон. Ко не трчи за најновијом модом, тај је остарио. Нешто знати могу само они који немају више од 25 година. – Читав рад тих младих састоји се у том да руше некакве умишљене "аукторитете" и износе "нове" теорије уметности. Нешто истински створити, то не умеју. Грме пет, шест година – док су млади, енергични и амбициозни, и надвикују своје претходнике који су некад били исти такви у младости према својим претходницима. За кратко време ће се појавити нови апостоли, оборити се на ове данашње, издекламовати своје "вјерују" и – нестати. А наша књижевност ће и даље остати без правог романа, музика без симфоније.

Тако ја тумачим те вечите борбе наших "младих" и "старих". Тако ја схваћам ту бујност у почетку рада и стерилност у најбољим годинама. Нека један пример из недавне прошлости потврди истинитост мога уверења. Још се сви живо сећамо борбе из 1900-1906. између тадањих Младих и Старих. А где су данас све те вође Младих? Шта они раде данас? Шта су уопће дали нањој књижевности они који су у том покрету највише викали? Данас они једва сваке преступне године напишу један чланак у новинама, а неки од њих ни то. У западној Европи, међутим, у земљама где је књижевност сређена република коју не воде амбициозни дилетанти и незрели младићи, него изграђене личности и значајеви, у тим земљама књижевници највише раде онда кад су у пуној духовној зрелости, кад су у мужевним годинама. Чак и статистички доказано да се највећ књижевна дела стварају између четрдесете и педесете године. Наше "величине" тих година не познају. Код нас сву књижевност представљају и воде најмлађи; они највише раде, највише се чују, најрадије се читају. Песничке школе измењују се једна за другом кинематографском брзином. У доба између двадесете и тридесете године пишу код нас сви новеле, певају песме, и објављују "нову" естетику. Озбиљни људи, понекад, па се не стиде да објаве какву невешту драму, незрелу новелу, лош роман или слабу песму. Прође пет година, а нико и не зна да су нешто писали.

Недостатак правих књижевника и помањкање високо уметнички образованих писаца показује се у целој нашој литерарној култури, поименце у култури стила. Жалостан је, али непобитан факат, да и наши угледни и плодни писци не умеју редиговати ни један параграф своје троме и нечитљиве прозе, ни реченицу у једном параграфу, ни речи у једној реченици. Да моје тврђење не би изгледало коме претерано, одмах ћу ево да наведем и један пример, ма колико ми је то неугодно. Недавно је један наш универзитетски професор написао у Савременику расправу О ауторском праву. То је тема која занима свакога ко нешто пише и многи ће хтети да је прочита. Али ја честитам оном ко може ту расправу дочитати докраја: она је писана ужасним стилом и немогућим језиком. А њу је написао човек који ради и роман и новелу! Каквим, пак, стилом пишу наши учењаци, о том није потребно ни говорити.

Да је наша књижевна култура још увек веома слаба, то се види и по том што се код нас још увек пише невероватно рђавим језиком. Не ћу да говорим о фамозним германизмима, који срамоте нашу прозу. О том су други већ доста говорили, иако не с много успеха. Него ћу да споменем наш поступак са страним речима. Наши се хрватски писци боје стране речи горе него пакла. Тај страх сам видео још само у Магјара, дакле у народа, који се не може похвалити ни финим ни чистим језиком. Наши се писци труде да сваку страну реч поштопото замене неком нашом, коју они обично измисле или скују, ма како она била иначе неподесна и ружна. Наши писци сасвим мирно напишу: мудрословље, осебујан, крајобраз, и масу других накарада. Али не пише добро онај који је пуританац, него онај који пише како говори Господин Цео Свет, како рече стари Voltaire.

Због тога што је у нашем песништву много дилетаната, а у науци о књижевности мноштво тромих мољаца, архивара и шарлатана, хрватска књижевност нема данас своје кичме, ни великих, синтетичких критичара, који би публици давали критерије у просуђивању уметничких дела. О добрим се делима пише премало, а о лошим преблаго. Наши песници често пута не иду за правим вредностима, него трче за модом и брзим успехом; желе да пошто-пото иду у корак са Европом. Не теже да буду на европској висини, него се задовољавају да стоје на њеној површини. За наше песнике и наше казалиште, чини се, да не постоји питање националне књижевности: – ја идем често у казалиште, али никад, ни у једној представи нисам видео ниједног Загорца. Међутим се усуђујем рећи, ма колико то било неугодно, да ми још нисмо права Европа. Оне које ми не верују нећу да шаљем у Босну и Херцеговину, међу наше несрећне муслимане, да би се уверили како имам право. Него нека сами учине овај лаки и малени оглед. Сад иде пролеће, лепи дани, па нека се одшећу двадесет километара изван Загреба, у наше Загорје, и увериће се како је тамошњем сељаку све ово што се овде пише и на позорници представља, не само туђе и далеко него да он уопће нема шта да чита. Наша књижевност сваким даном све више постаје привилегиј хиљаде одабраних и шпорт доконих дилетаната.

Због неразумно употребљених снага, због превелике множине дилетаната у песништву, и због недовољне књижевне културе, наша се књижевност распада данас у два сасвим супротна дела: с једне стране пружа нам се онај суви материјал голе науке, што нам га у својим књигама даје Југославенска Академија, а с друге, безброј белетристичких радова. Невероватно пак мало имамо онога средњег, онога што ствара праву књижевну културу и даје јој чврстину, објашњење и подлогу: немамо ваљаних, добро, вешто и смишљено писаних огледа и расправа из књижевности, естетике, филозофије, правних и медицинских наука. Немамо одличних, европском методом рађених монографија о нашим јавним радницима, о народној поезији, о нашој националној души. Уместо тога наши су листови препуни водњикавих стихова, празних и досадних романа, невештих драма и некњижевно писаних "приказа" или критика. Артистичка манија је код нас тако велика, да су два наша млада књижевна почетника оспорила сваку вредност и значај једном и једином нашем просветно-друштвеном часопису. Јер многи наши књижевници, особито млађи и најмлађи, сматрају литературу бохемском каваном, у којој је сваком све допуштено. Али ако се књижевност хоће поредити с неком зградом, у којој се скупљају људи, она се она може назвати само храмом и ничим другим.



0 КОМЕНТАРА

  1. Хвала Фронталу на објављивању ових текстова.
    Зиста су ријечи актуелне у овом тренутку за све републике СФРЈ.

  2. ст, 23.03.2013. 14:14:25
    Nemam pojma…
    Zasto bi nas uopste trebalo interesovati tzv.Hrvatsko-rvatsko izgubljeno stvaralastvo u ustasko-rusilackom ambijentu?
    SFRJ i Jugoslovenstvo je prazna,suplja,izmisljena,vjestacka prica…
    I nema joj mjesta medju Serbima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *