ДЕСЕТ МИНУТА СТАРИЈИ: ВИОЛОНЧЕЛО (10 MINUTES OLDER: THE CELLO)

Осам познатих, признатих, вољених, мажених, пажених и сл, редитеља; узело је на себе да направе кратке филмове на исту тему. Нешто слично као кад смо ми добијали теме за писмени рад, само што је у питању већи буџет. Постоји још једна компилација на исту тему, али тамо су нешто млађи редитељи па се умјесто Виолончело, […]

недеља, фебруар 6, 2011 / 07:05

Осам познатих, признатих, вољених, мажених, пажених и сл, редитеља; узело је на себе да направе кратке филмове на исту тему.

Нешто слично као кад смо ми добијали теме за писмени рад, само што је у питању већи буџет. Постоји још једна компилација на исту тему, али тамо су нешто млађи редитељи па се умјесто Виолончело, омнибус у поднаслову има: Труба.

Тема је, најшире схваћено, релативан проток времена. Да ли је десет минута пуно или мало?

Бернардо Бертолучи отвара причу и, руку на срце, његов филм је дефинитивно најбољи. Без обзира на повраћање, при сусрету са Сањарима, његовим посљедњим филмом.

Повијест воде, је Мајк Фигис и његово Већ је било вријеме 2, најнезапамтљивије је остварење у овој компилацији. Екран је подијељен на четири дијела, и у њему се одвија помало надреалистична приповјест о фикцији, стварности, прошлости и садашњости једног писца.

Јиржи Менцел је направио цјелину, комбинујући исјечке из цјеложивотног опуса Рудолфа Хрушинског. Глумца који се појављује оматорио, задригао и супијан, у прекидима црнобијелих снимака гдје је млад. На крају, схватамо да је и тај матори сељак, уствари младо издање тог човјека данас. Завршава призором костура, хартијасте коже и огромних подочњака под вјечно плачним очима. Да се ужаснете од могућности старења. Што се мени, наравно, никада неће десити.

Код Иштвана Сабе, жена за десетак минута збоде мужа. Који јој је пијан дошао на прославу годишњице брака. Врло блиједо.

Клер Дејнс направи баш серачку теоретску разраду, и то проблема тзв. просторности. Појам на који се ја, одавно, ваљам од смијеха. Има своју вриједност, ако га посматрамо као нешто карактеристично за размажене западне Европљане. Старац и дјевојка се праве да су интелектуалци, који су се случајно срели у возу. Стерилно кењају, кењају и кењају; док у купе не уђе Афрофранцуз. Онда зашуте.

Фолкер Шлондорф је искористио теофилозофа Августина из петог вијека, у причи Просвјетљење. Гдје се такође појављује Афронијемац, немоћан да своју трудну жену спријечи да пије. Кад јој проспе пиће, она одлази код неонациста. Наравно, и у овом филму, ћелави момци само пријете, а не пребијају црце. На крају свхватамо да је приповједач, који нас је водио

Урадак Мајкла Радфорда је најнабуџенији, и под именом Навучен на звијезде, обрађује путовање брзином свјетлости. Бранка Катић овдје показује да загријава стативе у Енглеској, пошто се за ситне паре продала у једној серији о рату у Босни. Филм је нешто бољи од ње, мада једнако ижвакан. Тијело космонаута је сад остарило свега десет минута, а његов предшколски син је сада старац на самрти.

Жан-Лик Годар прави исту будалаштину као и Клер Дејнс. Мада би ово, за разлику од њеног филма, могао направити сваки студент режије. Не заобилазећи Сарајево. Чиста фолиража декадентних.

 

(Редитељи: Бернардо Бертолучи, Клеир Дејнс, Мајк Фигис, Жан-Лик Годар, Јержи Менцел, Мајкл Редфорд, Волкер Шлондорф, Иштван Забо; Писац: Бернардо Бертолучи)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *