Демократија и коментарлук

Дозволите ми, грађани атински, вишак литерарних слобода: цијењени писац српски, тачније колумниста који на вебу "Данаса" увијек пјева за октаву више и моја провинцијска минорност имају тек једну заједничку особину: свеопшти презир према анонимном порталском коментарлуку Природа интернетског новинарства је такова и ту бога нема: у складу са неписаним прописима, уз увјерење да исти нису […]

Дозволите ми, грађани атински, вишак литерарних слобода: цијењени писац српски, тачније колумниста који на вебу "Данаса" увијек пјева за октаву више и моја провинцијска минорност имају тек једну заједничку особину: свеопшти презир према анонимном порталском коментарлуку

Природа интернетског новинарства је такова и ту бога нема: у складу са неписаним прописима, уз увјерење да исти нису потребни поред подразумијевајуће моралне вертикале коју сваки homo sapiens собом носи, уредници и администратори непрегледне множине портала с времена на вријеме подсјете свеколику пучину да је забрањено све оно што се има сматрати забрањеним и – енде. Са другог краја, има томе добра два вијека, они који хоће баш у ситна цревца рећи ће да богами има и нешто мање, владика црногорски лијепо среза шта бијаше, јесте и биће (та) пучина. А стока к’о стока, поготово балканска: дај јој политике и игре могу да почну. Аз грешни дијак више и не могу да упратим по којим се све матрицама праве кланови, ко коме припада, ко кога брани, а ко кога очима и тастатуром не може никако. Прича је, наравно, далеко једноставнија: постоје Они и Ми и цијела скала осјећања – од полтронског уважавања до клиничке мржње – дефинише се односом према Онима и Њима.

Да не дужимо: већина портала дозвољава посјетиоцима да коментаришу све што се објави широм www шара и то је поштено. У складу са демократским начелима: шта ће ти право на мисленије ако не можеш да га изнесеш? А зашто би га, мајку му, и износио, вели Борислав, уколико немаш гарантије да због тога нећеш у синџире или под полицијски пендрек? Некада су се, нема томе ни честит вијек, памфлети и полемике у књижевности и публицистици потписивале псеудонимима; ријетко када, да, али ипак се знало ко стоји иза којег, често више него духовитог и симболичког надимка. Данас? Данас, грађани атински, свакојака рђа – којој су, по свој прилици, злоба и занат и хоби – из анонимне удобности исто тако анонимних фотеља испаљује убитачне стрелице натопљене мржњом, презиром, гнушањем, пријетњама. Пријетњама? Дабоме, пријетњама.

Признајем, до сада нисам имао среће са коментарлуком. Ем нисам редован гост портала, ем – када се то већ и деси – углавном пишем о убогој култури овдашњој, а то више ни мени самоме није занимљиво, како ће тек бити другима? Добијем понеки лајкић, ако ме божица Фортуна погледа, неко кликне и share, али даље од тога углавном не добацујем. Изузме ли се, чинимисја, полемика са господином композитором Александром Вујићем, у поводу његовог ораторијума Голгота јасеновачка (за који, бајдевеј, Министарство просвјете и културе у три наврата није хтјело да објави, ставку по ставку, за шта је тачно утрошено сто тисућа марака: колико је добио композер, колико аутор поеме, колико хорови, колико диригенти, et cetera…). Тада сам, искрен да будем, много тога сазнао о себи – да сам овакав и онакав, да немам право на ово и оно, да ме треба то и то, те како ме није срамота, те треба ми забранити…

Пословично избјегавам коментаторско поље – јер чему траћити вријеме на знамените мисли пука који нема ни поштења ни храбрости да испод или изнад сопствених софизама стави име и презиме? – али тада сам овјерио многу полемику која се десила испод оне централне, Вујићеве и моје. Згадило ми се то све, толико да сам умало одлучио да више не пишем на порталима који дозвољавају анонимно-критизерској куки и мотики да парложе моје реченице. Не, забога, због тога што сам помислио да је дио њих у праву (неки вјероватно за одређене ствари и јесу), већ због тога што никада не бих могао да се договорим са самим собом да лајем на некога, а да тај неко не зна да сам му то и то рекао баш ја, Горан Дакић, и нико други под капом небеском.

Да приводимо крају: новинар који је, свидјело се то вама, грађани независно социјал-демократски или не, докторирао журналистику са тезом "Како раставити политичко-тајкунско СНСД тијело на просте факторе", није мој кум, жирант, ћаћин друг из кафане; није, као што то, прије безмало годину дана, у лијепоме Требињу није био ни Небојша Вукановић. Ако сам тада застао поред изјава тврдошког позера и бакиначког вожда, дозволите да кажем само још једну о ономе што је написао незнани јунак подно Васковићевог текста: колики је корак између мисли и реченице, толики је корак између реченице и дјела. То је уједно и утјеха и бојазан.